INTERVJU Skender Sadiku: Kosovska Mitrovica me ubija, pijem više lekova za pritisak, ali je volim kao narkoman

Severni deo Kosovske Mitrovice, ili kako je kosovski zakon prepoznaje opština Severna Mitrovica, u finišu barikadiranja dobila je dve barikade. I to jednu na putu koji vodi ka multietničkom naselju Bošnjačka mahala, odakle se može ići u Južnu, većinski albansku, Mitrovicu. Kroz ovaj deo Mitrovice našeg reportera proveo je upravo Sadiku.

Ovaj Mitrovčanin po funkciji je zamenik predsedavajućeg Skupštine opštine Severna Mitrovica, po poreklu Albanac, a po ideološkoj orijentaciji građanista. Na pomenutu funkciju došao je nakon što su predstavnici Srpske liste podneli ostavke na funkcije u ovoj opštini. Ovaj saziv, čiji je deo i jedan Srbin – Dušan Milunović, od zvaničnog Beograda okarakterisan je kao uzurpatorski i nelegitiman.

Mitrovicu opisuje kao grad koji leži na četiri reke, i koji bi mogao biti grad cveća, ali je grad smeća. Grad bez industrije, u kom vlada „makijato ekonomija“, kako je opisuje njegov sugrađanin Aleksandar Arsenijević.

Od velikih tema, kaže, ne beži, ali nerado o njima govori. Mandat je dobio, smatra, da se bavi lokalnim temama u gradu čiji razvoj, ocenjuje, trpi zbog velikih tema kojima se politički predstavnici oba naroda radije bave.

Intervju je rađen dan pred uklanjanje barikada, upravo u Južnoj Mitrovici u tržnom centru „Mall of Mitrovica“. Na srpskom jeziku.

Kako izgleda trenutno život u Mitrovici, delite li kao Albanac sudbinu komšija Srba koji se nalaze van institucija, na barikadama?

Iskreno rečeno da. Ako se većina ne oseća udobno, možete zamisliti kako se mi kao manjina osećamo. Nadamo se da je ovo tranzicija, ako tranzicije ove na Balkanu već dugo traju.

Ne možete normalno da funkcionišete. Mi se trudimo da održimo minimum funkcionalnosti.

Što se tiče politike, rekli smo da u Skupštini opštine počinje i završava se priča gde radimo. I opština koji građanima nudi male lokalne stvari je bila u opasnosti.

U Skupštini je i kolega Srbin. Mi smo svesni da je vlasnik kuće većinsko srpsko stanovništvo. Ali pošto su u bojkotu, verujem da će cenu platiti Srpska lista.

U kom smislu cenu? Mislite da će imati lošiji rezultat na narednim izborima?

Da, da, čisto politički. Ili da ljudi koji su sada u Srpskoj listi neće u njoj biti na narednim izborima.

Biće promene rukovodstva?

Biće promene ekipe, sportski govoreći. Moraju novi igrači da dođu. Komplikovan je život običnog građanina, svih građana. Mi logično čekamo, sa građanskom idejom, da ova mala opština, 5 kilometara kvadratnih, da bi se razvijala kao grad i bila u normalni, da opština ponovo oslikava brojčanost naroda u Severnoj Mitrovici.

Svestan sam da smo daleko, ali ne puno daleko ko pre, da dolazi dan da i druge zajednice glasaju za mene. Voleo bih da se glasa za program, a ne da se na etičkoj bazi barikadiramo.

Stari saziv je bio takav da je 17 odbornika bilo  iz SL, i dvoje iz GI „Mitrovica“, a sada od 15 odbornika dvoje su iz bošnjačke zajednice i jedan je Srbin.

Više multietnički nego u prošlom sazivu, ali nedostaje svakako veliki broj Srba. Ruku na srce Severna Mitrovica je jedna od najmlađih opština na severu Kosova, nadam se da ćemo kao društvo ovaj test demokratije kao grad i društvo proći sa što manje trauma. Barikade znaju svugde da budu, ali u ovom traumatizovanom gradu nije to dobro za demokratiju, građane, ali i ni za političke partije. Umesto da odbornici Srpske liste budu tamo gde se brane građani na loklanom nivou, ne bežim od velikih tema, ali birani smo za lokal, Srpska lista je na barikadama.

Koliko su uticale na odnos Srba i Albanaca barikade?

Realno i da i ne. Mi smo već bili barikadirani u glavama, nego betonom i drvima. To ti je to umesto da se mi prebližavamo kao zajednice. Jedno vreme smo se barikadirali u institucijama. Ostavke političara su bile u redu, jer sa političarima idu i neke nečasne stvari, ali kada su krenuli policajci, pravnici, vatrogasci i ostali da izlaze iz institucija, to sve već boli…

Na kraju dana, ovde žive ljudi, imamo isti mentalitet, samo pričamo drugim jezikom. A iskustvo moje porodice je da je 70 odsto porodice vani, tu sudbinu dele sve zajednice.

Pogledajte ovo – imamo Open Balkan gde su i Srbi i Albanci, a mi kao Srbi i Albanci na jednom malom prostoru pravimo probleme. Sve ovde vri – nije normalno imati jednu partiju, Srpsku listu, bili oni i anđeli i đavoli. Ali to mora srpska zajednica da reši.

I nisu samo Srbi i Albanci tu, tu su i Aškalije, Romi, Egipćani, Goranci, Bošnjaci… I oni trpe pritisak Albanaca i Srba, u odnosu kome su bliži. Čuo sam da na barikadama ima i Bošnjaka. Protest je legitimno pravo svakog, ali ne da se barikadira.

Tužna je priča da je jedan Srbin stradao jer nije mogao preko barikada do doktora.

Kada je napadnuta opštinaska izborna komisija, koja je nezavisna od politike, pa su krenule maske, i ostale stvari, to prelazi sve… A nije dobro za građane.

Razumete li one građane koji kažu da je ovo jedini način da za njihovo ugrožavanje prava čuje međunarodna zajednica?

Ali gde je priča Srpske liste, priča Vučića, da dan danas imaš dijalog koji traje. Već deset godina postoji Srpska lista. Hajde, ne čuje Priština, ali verujem da ih čuje Beograd koji treba da ih brani, ali ne barikadama. Veća bruka je kada vidiš kamione donacije iz Evropske unije na barikadi. Hajde mi to objasni, kako se oseća Evropljanin neki, i kako se mi osećamo kad to vidimo.

A šta mislite onda da je cilj barikada?

Ne znam, bogami ne znam. Najiskrenije. Voleo bih da znam šta je. Ili nas prave budalama, ili sebe prave budalama. Ili hoće da umore ovaj narod, valjda hoće da izmore Srbe toliko da kažu da sve što je u sporazumu potpisano je dobro.

Bojim se kako sa lakoćom pričamo o velikim temama.

Koliko potezi Beograda i Prištine utiču na odnos Mitrovčana?

Političari žive od krize. Kad stanu barikade videćete da mi imao školu-kontejner, vatrogasci su samo Srbi, u bolnici rade samo Srbi, školu „Sveti Sava“ pohađaju Srbi, a sve to nije normalno. Ali bože moj, mi se bavimo velikim temama, pribojavamo se rata…

Pribojavate li se rata?

Ja ne. Ja sam prošao ratova, kao student sam bio u prvom ratu kad je napadnuta ili branjena Slovenija… Rat do rata. Svaki dan biće rata. Nema šanse da dođe do novog rata. Za rat i za ljubav je potrebno dvoje, a mi se ni ne volimo, ni mrzimo dovoljno. A bliže smo da se ljubimo, nego da ratujemo.

Kako bi opisali prethodnu godinu, koja je bila takva da se kriza nizala na krizu?

Postali smo kao narkomani. Trujemo se svaka tri-četiri meseca. Ubijaju nas na rate, daj da nas ubiju pa da se reši ovo. Žalosno je što na kraju dana ovde žive ljudi, što se Rada Trajković mučila na Merdaru, što Dejan Pantić se muči, a nije dobro sa zdravljem. Krenule se pre će biti rata nego tablica. Mislim da do proleća neće ničeg biti. Nek deca daju poklone, a ne da ih traumatiziraju. Nama ne treba ni rata ni mira sa ovakvim traumama i tenzijama.

Ja kod sebe lično vidim da imam veću dozu lekova i za pritisak i za smirenje.

Rat nema rogove. Ako su za cilj imali političari, u šali kažem, da nas psihički umore – uspeli su.

Političari dobro rade svoj posao za svoj za unutrašnju javnost. I za budućnost Srba i Albanaca treba da se dogovorimo. Da radimo za ono za šta smo birani. Nisu mi dali glas za rat i barikade, za velika pitanja, nego da im rešim najbanalnija pitanja – dobijanje dokumenata, gradnju vrtića… U šali kažem rado bih igrao u Ligi šampiona, ali nam ne daju da igramo ni u seljačkoj ligi. Pocepali su nam loptu.

Mi uvek citiramo Majku Terezu, manje što je Albanka, više što je svetski mirotvorac i Nobelovac – „Ne čekajte velike stvari, mi radimo male stvari s velikom ljubavlju“. Radimo male stvari koje su za nas velike, a za Beograd i Prištinu male.

Daju nam malo hleba i igara. Igre smo se nasitili, hoćemo da se vratimo hlebu, ali ne znamo šta jedemo, u Severnoj Mitrovici nema inspektora koji će kontrolisati hranu.

Deci se prodaje alkohol, cigareta, pirotehnika, lekovi se prodaju bez recepta. U ovom siromašnom gradu imaš pirotehniku koja je i dvesta trista evra. Žalosno je što svake godine neko strada – a kada sam pokrenuo tu priču rekli su mi da sam lud jer se bavim petardama dok hoće da se zarati. Jeste bavim se, jer traumatiziramo i autističnu decu i ljubimce.

Koliko su građani Mitrovice navikli na tu nenormalnost, koliko im je to postalo „tako je kako i bolje neće biti nikad“?

Baš tako, kao da smo zatupeli. A opština Severna Mitrovica nema kulturni centar i stadion, a Srpska lista se bavi velikim temama.

Zvečan preko leta nema vode jer se političari bave velikim stvarima, umesto da se bavimo vodom.

Hoćete li imati prostora u novom sazivu Skupštine opštine da se bavite tim temama?

Hoćemo sigurno. Kapciteti su smanjeni, ali opština radi. Video sam i da su neki Srbi na poslu i to je dobro za građane, da se održava minimum. Verujem da će na proleće sve biti bolje. Bliže smo normali u ovim abnormalnim uslovima, a daleko smo od rata.

Najpoštenije je da onaj koji je stavio barikade da ih i skine. To bi bio dobar znak, a ja to ne bi zvao izdajom nego znakom dobre volje.

Dušan Milunović je od zvaničnog Beograda okarakterisan kao „Kurtijev Srbin“, a ceo novi saziv kao uzurpatorski, kako to komentarišete?

Nisam ja pravio barikade, nisam ja nekome pretio. Ovo je produkt politike Srpske liste. Ne treba na dušu Dušana da se stavi taj teret. Gde je priča o devet poslanika u Skupštini Kosova? Ako ćemo po balkanskom – on je mali izdajnik, a poslanici su onda veliki izdajnici. Nemojte da meta bude on. Treba da se čuvamo, umorni smo, opet kažem, i od žrtava i od heroja, treba da živimo u normali.

Odbornik Dušan je odbranio čast Srba. Ne možemo da kažemo da nemamo Srba, ali nemamo dovoljno. On je produžio ono što je SL radila, bili su odbornici, podneli ostavke, sada je on. Mi čuvamo jednu instituciju za građane, ne za političke partije.

A ako Srpska lista ne brani interese Srba, kako će da brani druge nevećinske zajednice. Goran Rakić je sad patriota, a šta je sa onim vremenom kad je bio u Vladi, a gde su i onih devet poslanika Srpske liste, ako ništa bar primaju platu – a Dušan je izdajnik, a oni su kao patriote.

Kako se nevećinska zajednica oseća kada vidi u Severnoj Mitrovici natpise „Ovo je Srbija“ i grafite Severne Brigade?

Zbunjeno. Jedan srpski patriota je na zgradi Pošte napisao ovo je Srbija, znaš šta su mu dobisali? „Budalo, ovo je Pošta“. Srbija se ne brani na zgradama, Srbija nije parola. Verujem da će doći vreme da je Srbija više u Novaku Đokoviću, kulturi i sportu, nego u parolama po zgradama. Ovu zadnje trzavice verujem.

A kada se krene ka jugu onda se vide albanske zastave?

I to nije dobro. Ili budala hrani budalu ili se hranimo budalaštinama. Poštujem sve zastave. Trobojku imaju i Rusi, Holanđani, Amerikanci… Ne mrzim srpsku zastavu i boje, ni zastavu Albanije. Ali njima je mesto u institucijama. Neka kače zastave na svadbama, kad su sveci, Đurđevdan, dan zastave. Jesu li veći Srbi od Srba u Raškoj, Kraljevu…?

Ne možeš biti patriota 24 sata, 7 dana dnevno, 365 dana u godini. To je budalaština. Ja bih zakonski dao samo zastave rudara, grada… Zamisli da mi kao Skupština opština Severna Mitrovica nemamo svoju zastavu i grb.

Gde su zastave tu je neimaština, dalje od zastave je već razvijenost, takva je ovde situacija. Zastave imaš u Bošnjačkoj mahali gde je siromaštvo, nemaš ovde u ovom delu Mitrovice. Ovde su tržni centri i hipermartketi. Tamo su kineske i turske radnje, ovde Jack&Jones i svetske firme.

Koliko su građani Mitrovice umorni te priče o statusu Kosova?

Previše je preživeti sve ovo u 5 km kvadratnih. Kad dođeš ti iz Beograda, tebi su ovde tenzije. Ali nama je ovde topla voda sad. Jer smo znali i da imamo žrtve, svi narodi. Krv se lila. Sad su malo sirene…

Ovo je najsigurniji grad zbog ovih tenzija. Već godinama nije bilo međuetničkog sukoba.

A da su umorni, jesu. Nije to stvar samo protekle godine, ovako je bilo i 1999, 2000. je bila katastrofa, 2004. je bilo isto, pa 2008. godine.

Mi se ubijamo na rate, a nemamo sto života. Ni tenzije nisu krenule od 1999. godine.

Ljudi se boje. Albanci misle da nije dobro kada se Srbi umire, a Srbi kada se Albanci umire. Možda nešto muvaju. Hajde daj Bože, ja se molim, da budemo ovako mirni do Apokalipse. Čuvamo se tako što mislimo da se nešto kuva kad je drugi narod miran. Ali hajde da kada je mirno da se prelazi u normalu. Govoreći sa iskustvom ranijih sukoba moram reći da smo danas bliži toj normali nego sukobu. Tenzije su bile i na početku godine, i za tablice, lične karte, struju i za ič razloga.

Ima li neka godina za Vašeg života da pamtite da nije bila krizna?

Bojim se, ne. Bojim se, ne… Ali možeš da zamisliš da je meni ovo normalnije, jer kada računam kako je znalo da bude, ovo je super. Muči me jedna stvar koju čujem. Sreća je da smo sad u nekom primirju. Umorni smo i čekamo zagledani u Prištinu, Beograd, Vašington, Berlin. Mora nešto da se promeni

Kako uspevate da u situaciji u kojoj se nacionalizmi bujaju i sa jedne i sa druge strne kod sebe održite tu građansku crtu?

Video sam da nema druge alternative. Probali smo, da kažem u šali, svašta nešto, hajde da probamo i ovu građansku crtu. Uveren sam da je ovo dobra formula jer kada se ide sa građanskom ideju to će biti tipična ideja Francuske revolucije – egalite, liberte, fraternite. Hajde „fraternite“ ne možemo da budemo, jer je bratstvo i jedinstvo zloupotrebljeno, mi smo sada u „bratstvu i ubistvu“. Ali bar da imamo to da budemo slobodni i ravnopravni pred zakonom.

Šta mislite da naredne godine čeka Kosovsku Mitrovicu?

Nadam se da ćemo da čekamo narednu Novu godinu skupa Srbi i Albanci, i sve druge zajedncie. I da idemo na slave jedni drugima.

Da slavimo zajedno i katolici i pravoslavci i muslimani. Pravoslavci nek slave svoje slave, a naše praznike nek obeležavaju, poslužićemo ih baklavama i tulumbama, a mi ćemo za Uskrs da se kucamo jajima. To je nekad bilo normalno ovde. A do te normale će se ponovo doći – preko građanske ideje.

A jel bilo ikada te normale?

Da, mi smo slavili ovde. Đurđevdan je bila slava svih nas. Kod Ibra se svi skupimo, možda ne znamo šta je Đurđevdan, ali gledamo, tada smo govorili Cigane, danas Rome, kako uživaju i uživali smo i mi. Bilo je muzike. U Leposaviću je bio vašar, a toga danas nema.

Kad je to počelo da se menja?

Osamdesetih nažalost. Pa i nakon raspada Jugoslavije. Mi mali narodi plaćamo cenu velikih preloma. Na kraju dana, komšije smo. U zadnjoj priči možemo da se brčkamo, ali Srbi će ostati Srbi, Albanci Albanci i moramo do nekog dogovora.  Na Balkanu se tri dana raduješ što je komšiji crkla krava, četvrti već gledaš kako da dođeš do mleka. A nećeš po mleko ići u treće selo. Opet dok se ne dođe do tih praktičnih stvari, a građanska ideja je bliža tome, nema promene. Treba poštovati religiju, ubeđenja, ali to treba biti deo privatnosti i da se kao takvo poštuje.

Šta Vas drži da ostanete da živite u takvoj „nenormalnoj“ Mitrovici?

Ne znam. Postao sam zavisnik. Osećam Mitrovica me ubija. Ali ne mogu bez Mitrovice. Definitivno je ne bih promenio ni za jedan grad na svetu. Imao sam sreću i nesreću da ih mnoge vidim. Ali ovde nekako kao narkomanu droga ili čoveku koji puši pakla cigareta…

Vidim da me Mitrovica ubija, ali osećam i uživam u ovom gradu i znam da ovaj grad ima i dalje onah duh rudara. Preživeo je svašta, preživeće i ovo.

Kao ljudi plaćamo cenu, ali bićemo jači nakon ovoga.