INTERVJU Krešimir Macan: Vučićevo „lajanje na mesec“ niko ozbiljno ne doživljava u Hrvatskoj

Ovako komentariše trenutne pokušaje normalizacije odnosa Srbije i Hrvatske hrvatski stručnjak za kriznu komunikaciju Krešimir Macan u intervjuu za Danas.

– Od 2018. i neugodnosti koje je za naprasno prekinuta zvanična poseta Beogradu doživeo predsednik hrvatskog Sabora (parlamenta) odnosi između dve države stagniraju jer srpska strana nije pokazivala stvaran interes za rešavanje brojnih otvorenih pitanja – nestalih, odštete logorašima i porodice ubijenih hrvatskih građana u agresiji na Hrvatsku, kvazi regionalne jurisdikcije i reciprociteta političke zastupljenosti manjina na svim nivoima vlasti u skladu sa bilateralnim ugovorom o uzajamnoj zaštiti manjina iz 2005. godine, napominje Macan.

Kako dodaje, po ovom poslednjem pitanju pomak je napravljen nedavnim imenovanjem čelnika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini (DSHV) Tomislava Žigmanova ministrom u vladi Republike Srbije.

– Poređenja radi je potrebno reći da je npr. Samostalna demokratska srpska stranka (SDSS), koju u Hrvatskoj vodi Milorad Pupovac, koalicioni partner u vladi HDZ premijera Andreja Plenkovića od prvog dana 2016. godine i drži položaj potpredsednika Vlade RH. Ovaj simbolični iskorak je očito omogućio da se krene raditi na uspostavljanju bolje komunikacije između dve države jer se brojna otvorena pitanja moraju rešiti na putu Srbije prema EU, a tu je jasno da će Hrvatska imati šta za reći i da ima dosta jaku poziciju, ističe naš sagovornik.

Da li to ima veze sa situacijom u Srbiji oko pregovora s Kosovom?

– Generalno Srbija već neko vreme nije u poziciji diktirati uslove bilo kome, tako da predsednik Srbije Vučić pokušava da radi bilo šta je moguće kako bi štetu zbog svrstavanja uz Rusiju učinio što manjom. Nakon što nisu upalile druge metode pritiska iz EU prema Srbiji, jasno je da se intenzivira pitanje pregovora oko Kosova. Tu zasigurno ima i aktivnosti u drugom planu o kojima javnost nema saznanja.

Vučić i Plenković su se nedavno sreli kratko u Davosu, nakon što ga je Vučić prekorio da na Badnji dan govori o zločinima Srbije zaboravljajući Oluju. Ima li iskrenosti s obe strane u „otopljavanju“ odnosa?

– Vučić stalno ima takve ispade prema Hrvatima kojima stalno drži nekakve lekcije ili on lično ili njegovi verni jastrebovi trbuhozborci i to je jedini kontinuitet odnosa prema Hrvatskoj koji on drži. To „lajanje na mesec“ niko ozbiljno ne doživljava u hrvatskoj politici i javnosti. Razmene se ili ne diplomatske note i obično tu stane. Očito je inicijativa za razgovore došla sa srpske strane kao i prvi konkretni potezi. Hrvatska ima interes rešavati pitanja nestalih i Hrvata u Srbiji i tu se postavlja pragmatično. Plenkoviću odgovara biti čovek EU za region, videli smo to po poslednjem razvoju događaja u Bosni i Hercegovini, pragmatično će saslušati šta Vučić ima da ponudi i čekati dalje rezultate. Vidite i da je ovaj sastanak ministara spoljnih poslova u Subotici bio „neformalan“ – odnosi su i dalje zahlađeni. Davos je bio samo potvrda da Dačićev dolazak u Zagreb na Božićni prijem Srpskog nacionalnog vijeća nije bio slučajan i da se nešto događa, kao i da u svemu posreduju Milorad Pupovac i Tomislav Žigmanov.

Kako vidite Vučićevu izjavu da će na njega biti napada iz regiona jer će biti izbora u regionu?

– Vučić očekuje da će drugi raditi ono što on stalno radi kad ima izbore ili kakvu kriznu situaciji u Srbiji, pa onda verbalno tuče po susedima, prvenstveno Hrvatima. On to koristi prvenstveno za svoje interne potrebe, pa tako i ovu izjavu. Želi da mobilizuje Srbe da stanu iza njega u ovim odlučnim trenucima kada je „ceo svet protiv Srba“. Nešto slično slušamo i od Putina. Nažalost po Vučića, u hrvatskoj ga javnosti baš i nešto ne doživljavaju, pa tako se baš na njega niti nemaju neke političke koristi pozivati. Osim kad napadne istarsku malvaziju – to je imalo više odjeka u hrvatskoj javnosti od svih političkih komentara na račun Hrvatske.

Kome Vučić u vrhu vlasti Hrvatske može više politički pomoći na izborima Plenkoviću ili Milanoviću i da li on uopšte pomaže ili odmaže?

– Vučić nije nikakav faktor u hrvatskoj politici, pa tako i na hrvatskim izborima. Uopšteno spoljna politika, pa čak i regionalna, nisu bile ključne teme za birače kod nas već duže. Iako Hrvatska danas nakon evra i šengena stoji nikad bolje na svetskoj sceni, to nije nešto što će bitnije uticati na sam rezultat izbora. Vučić bi naravno želeo biti faktor izvan Srbije. U Hrvatskoj nikad nije bio niti će biti. Većina Hrvata zna šta je govorio u Glini i mnogi će reći da je jedino tada bio iskren. Zato se i ne osvrću na njegove verbalne eskapade. Naravno srpska manjina u Hrvatskoj ima garantovana tri mesta u parlamentu i tu je jedini prostor za kakav takav uticaj.

Sa stanovišta psihološkog profila Vučića, a unutra trenutnih društvenih i političkih okolnosti u kojima je, kako vam iz marketinškog ugla izgledaju njegovi posljednji javni nastupi? Da li kao nekog ko je pristao na sve ili će se tek boriti?

– Možda vam zvuči poznato, ali on će uspešno svaki poraz prikazati kao pobedu. Zapad ga je i podržao 2012. smatrajući da će SNS moći pre svih rešiti pitanje Kosova na način prihvatljiv javnosti u Srbiji. On već 10 godina uspešno balansira između EU, Rusije i Kine gledajući uvek pre svega interese Srbije (nekad i svoje lične), ali što je za političara bitnije – uvek je za sve svoje odluke uspevao dobiti podršku srpske javnosti. Posao mu olakšava praktična kontrola nad većinom medija, tako da mu se i nema ko i gde praktično suprotstaviti. Svejedno jako dobro pogađa kako razmišlja prosečni građanin Srbije i uspešno im kreira osećaj „ugroze“ ili „pobede“. Koju potom uspešno rešava u najboljem interesu Srbije. On će se uvek predstavljati kao jedini zaštitnik Srbije, bez obzira kolike lične žrtve to tražilo, pa na trenutke mora pokazati kako mu je teško kako bi dobio dodatnu podršku javnosti.

Javnost u Srbiji nije sigurna da li će on zaista i pristati na sporazum sa Kosovom ili ne, obraća li se pažnja u Hrvatskoj i koji su stavovi?

– Jednom će morati kad više ne bude izlaza, a izgleda da mu karte s kojima sada raspolaže baš i nisu najbolje. Izvući će on naravno nekakav kompromis za Srbe kao manjinu na Kosovu koji će prikazati kao veliki uspeh, ali zato mora pre toga dati i prava Hrvatima i drugim manjinama u Srbiji i tu možete isto tražiti razloge za ovaj dijalog s Hrvatskom. Rat u Ukrajini i njegovo odbijanje da se stane na stranu EU dovode do pritisaka na drugim poljima, pa tako i na Kosovu. Hrvatska je priznala Kosovo 2008. i tu je, što se nas tiče, priča krenula uvažavanjem novonastalih okolnosti, tako da to nije tema u našoj javnosti, to je stvar Srbije i Kosova kao dve države.

Tabloidi bliski vlasti u Srbiji, pa i sam Vučić, neprestano prebrojavaju naslovne strane i tekstove u kojima se piše negativno o njemu. Stiče se utisak da u Hrvatskoj zaista vlada antivučićevska histerija? O čemu se zapravo radi?

– Jedan od narativa od kojeg Vučić ne odustaje je i onaj o Jasenovcu, kako bi izbegao pitanje bilo kakve odgovornosti za zločine nad Hrvatima 90-ih i kako bi Oluju prikazivao i dalje isključivo kao jednostrani progon Srba iz Hrvatske. A hrvatska realnost je da je jedna devojčica Srpkinja iz tih izbegličkih kolona iz Knina danas potpredsednica hrvatske vlade – Anja Šimpraga. I zato te priče ne prolaze u Hrvatskoj. Vučić je procenio da prozivanje Hrvata „ustašama“ donosi bodove u Srbiji, pa kako bi opravdao svoju antihrvatsku histeriju konstruiše nekakvu svoju priču o tome kako je on top tema hrvatskih medija. Na sreću, mediji u Hrvatskoj nisu na daljinski upravljač kao srrpski tabloidi, a i Hrvatska je srećom više u evropskim, nego balkanskim temama.