INTERVJU Milan St. Protić: Režim jedino može da se zaustavi masovnim narodnim protestom

Jednim pogledom ne vidimo koliko smo propali poslednjih decenija, nego samo kad pogledamo čitav period godinu za godinom, vidimo dokle smo stigli i koliko smo pali. Tako da 2024. daj bože da nam ne donese veće nesreće i zlo od ove 2023. te da krenemo polako napred. Ali sa vlašću kakvu imamo i atmosferom kakva vlada u zemlji ne bih bio preterani optimista, kaže u razgovoru za Danas istoričar i bivši ambasador Milan St. Protić.

* Kako i kada vidite izlaz iz postizborne krize?

– To je najteže pitanje koje ste mogli da meni ili bilo kome postavite u ovom trenutku. U ovakvoj situaciji u kakvoj je Srbija i imajući u vidu karakter režima, svaki pokušaj demokratskog puta u ostvarenju ciljeva, u ovom slučaju poništavanju ovih pokradenih skandaloznih izbora, je veoma težak i nepouzdan. Vidimo, a znali smo to i ranije, da je režim spreman na svaku vrstu poteza uključujući tu i nasilje kao bi pokazao da je njegova vlast apsolutna, nezavisno od toga kakvi su istinski rezutati izbora. I da je spreman da zloupotrebi svaku instituciju da bi taj svoj cilj ostvario. I to u kakvom se stanju Srbija nalazi najbolje se vidi po krizi koja je nastala jer se kao na dlanu pokazuje pravi karakter režima i njegovog prvog čoveka. Ovde je demokratija mrtvo slovo na hartiji i ostvaruje se samo ono što vlast hoće po svaku cenu i svim sredstvma. Mislim da nažalost poništavanje svih izbora u ovom trenutku nije realno mada je opravdano i neophodno. Ova vlast nije spremna na takav ustupak. Oni nikad nijednu svoju grešku nisu priznali i misle da su savršeni i nepogrešivi. Jasno je da bar u Beogradu nisu tako snažni kao što se predstavljaju i da su na staklenim nogama.

* Verujete li u međunarodnu istragu i volju EU da istraži izbore što očekuje opozicija?

– To je mala šansa, ali ne bih tome pridavao ogroman značaj jer međunarodni faktori uvek gledaju primarno svoje interese a ne interese građana pojedine zemlje, smatrajući da je to njihov zadatak. I u njihovim zemljama kada su se borili za demokratiju borili su se sami bez pomoći sa strane. Uvek treba imati na umu i to da je njihov primarni interes da se razreši status Kosova a da oni i dalje računaju na aktuelnu vlast kao glavnog faktora u rešavanju tog pitanja. U krajnjoj liniji, tako je bilo i s Miloševićem. Sve do Rambujea i njegovog odbijanja da prihvati ponuđeni plan, on je bio „glavni konj za trku“, što bi rekao Vinston Čerčil. Uprkos svim protestima i pobunama koje su građani i studenti u ono doba vodili. Sad se puno pominje uloga Gonzalesa 96/97. ali na meni je da podsetim javnost da je to bio kompromis. Ipak je opozicija tražila poništavanje svih izbora i izvođenje pred lice pravde odgovornih za izbornu zloupotrebu pa od toga ništa nije bilo. Samo je opoziciji priznata pobeda i to leks specijalisom u pojedinim gradiovima u Srbiji. Mi smo se tad osećali prilično razočarani polovičnim rešenjem.

* Da, sada povlače paralele sa ovim protestima i onim 96/97. Može li se to uporediti?

– I da i ne. Milošević je tada iza sebe imao Dejtonski sporazum i to ga je ojačavalao na međunarodnoj sceni i smatran je faktorom mira i stabilnosti. I on je sebe tako doživljavao. Što može da se poredi sa sadašnjom situacijom, ali ono što je razlika je masovnost i upornost protivnika vlasti u ono vreme da se ostvare ciljevi. I u tome su delovali paralelno političke stranke i studenti. To donekle podseća na današnje vreme, ali je ključ u masovnosti i to masovnosti ne samo u Beogradu nego u čitavoj Srbiji. Sećam se da sam tada od 88 dana, koliko su trajali protesti, po Srbiji sam bio najmanje 70 puta u raznim gradovima negde i više puta i ne samo ja.

St. Protić: Bilo bi dobro da počnu protesti i u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu

* Verujete li da se sadašnji protesti mogu omasoviti i da li je opozicija na pravom putu da to uradi štrajkom glađu i pozivima na svakodnevno okupljanje?

– Veoma poštujem, uvažavam i divim se onima koji su stupili u štrajk glađu, ali ne mislim da je to pravi put borbe protiv ovakvog režima jer on za to ne daje ni pet para. On nikavu samilost nema ni prema kome i to se videlo posle strahota početkom maja. To da li će neka opoziciona poslanica svoje zdravlje da dovede u pitanje njih apsolutno ne interesuje. Tako da mislim da bi najbolje bilo da se od toga odustane, da se ti ljudi oporave i sve svoje snage upere u borbu protiv režima. Možda je potez koji se sad predlaže da se ne uđe u gradsku skupštinu ni u parlament Srbije onaj koji bi mogao da pokaže odlučnost opozicije da ne prihvati nasilje vlasti u pogledu rezultata izbora. A sa protestima treba da se nastavi. Izlazak studenata je ohrabrenje. Treba gledati kako taj protest može da se omasovi. Mislim da bi bilo veoma dobro da počnu protesti i u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu. To bi bila jaka poruka vlastima da je dosta bilo njhove bahatosti i da postoje ljudi koji su spremni da to zaustave svojom masovnošću. Jer ovako kako je sad samo će se produbljivati stepen autokratije kao do sada. Kada su oni 2012. došli na vlast do danas toliko se Srbija promenila nagore, a promenili su se i oni tako da u budućnosti od njih ne možemo da očekujemo ništa dobro samo još gore. A to znači da treba da budu zaustavljeni. Jedini način da budu zaustavljeni je masovnost građanskog, studentskog, narodnog protesta.

* I ranije smo imali proteste i masovnije od ovih, ali ih je Vučić puštao da se izduvaju. Zašto bi sad bilo drugačije?

– To ćemo videti. Po ovim reakcijama izgleda mi da je režim mnogo nervozniji nego ranije i to pokazuje reakcija policije iz gradske skupštine.

St. Protić: Od Amerikanaca, pogotovo njihovog ambasadora u Beogradu, ne treba očekivati preterano

* Zašto je režim nervozniji?

– Jer se nalazi pod dvostrukim pritiskom, što ranije nije bilo, i to spoljašnjem sa Istoka i sa Zapada. Svojom ambivalentnom politikom ulagivanja obema stranama sebe je doveo u poziciju da ga pritiskaju i oni iz Moskve i oni iz Brisela i Vašintona. U takvoj nervoznoj atmosferi on pribegava ishitrenim i nepormišljenim potezima.

* Da li je pritisak izjava američkog ambasadora Hila koji je najpre rekao da očekuje da se stvari reše do Božića i da se raduje saradnji sa novom vladom a zatim i da instuticije treba da ispunjavaju preporuke ODIHR te da nasilni protesti nisu deo demokratskog društva?

– Mogao da bi da bude nagoveštaj pritiska, mada sam u tom pogledu prilično skeptičan. Amerikanci su prema nama vodili prilično nefer i neiskrenu politiku i onomad. Nemojte da zaboravitte da su na izborima 2000. kada je najzad pao Milošević ubedili Đukanovića (Mila Đukanovića, prim aut.) da te izbore bojkotuje i podržali Vuka Draškovića da se ne priključi DOS-u, što su bili ozbiljni udarci za našu snagu. Ta priča kako je nama neko pomogao, pogotovo Amerikanci, totalno je lažna. Naprotiv, oni su prilično doprineli da naša udarna pesnica na tim izborima bude otupljena. Jer zar mislite da je Đukanović u Crnoj Gori izašao na te savezne izbore i predsedničke izbore za saveznu državu i da je SPO sa Draškovićem bio u DOS-u koliko bismo bili moćniji. Od Amerikanaca, pogotovo njihovog ambasadora u Beogradu, ne treba očekivati preterano. Ne mislim i da je njegov uticaj na opoziciju mnogo veliki. Njihov je osnovni zadatak da razreši ova balkanska pitanja koja se vuku već decenijama. Druge stvari ih ne interesuju osim u sklopu ostvarenja tog cilja i to nije ništa nelogično. Svako bi se ponašao isto da je na njihovom mestu.

* Ruski amabasador kaže da mu je Vučić rekao da Zapad stoji iza nasilnih protesta, a Brnabić se zahvaljuje ruskim službama na pomoći. Kao da se režim oslanja na Rusiju.

– I Milošević se oslanjao na Rusiju i njome mahao koliko god je u to doba to moglo. I mi smo posle 5. oktobra sa Rusijom imali komplikovane i često kontradiktorne odnose. Neko je bio dovoljno pametan u toj zemlji iz vremena Koštunice pa do danas da otvori širom vrata ruskom uticaju i to se sad vraća kao bumerang. Aktuelna vlast se ne nalazi u dobrom raspoloženju s obzirom na to koliko su duboko pušteni ruski pipci po raznim institucijama, medijma, javnosti u Srbiji. Mislim da im je to mnogo više problem nego podrška. Ako to ne razumeju sad, razumeće, ali može biti dockan za njih.

* Da li postizborna kriza i eventualno ponavljanje izbora za šest meseci ustvari idu u prilog Vučiću s obzirom na to da do proleća EU i Vašington očekuju ispunjenje obaveza prihavćenih oko Kosova?

– Ova njegova izborna pobeda kako je pokazuje, dovodi ga u poziciju da odlučuje o svemu i da ima apsolutnu većinu u pralamentu. To znači da u odnosu na strani faktor nema više manevarskog prostora. I to može da bude za njega Damoklov mač. Uostalom, mislim da on Nestorovića drži zasad kao adut u ruci da ako kriza bude eskalirala i ugrozila njegovu vlast preko njega može da izazove beogradske izbore a da ne prizna ni izbornu krađu ni zloupotrebe. I onda da dobije još vremena a i da se stekne utisak da je izašao opoziciji u susret. Čini mi se da takav scenario ne treba ignorisati. Ne mislim da je najrealniji ali ne odbijam mogućnost da upravo to bude rasplet ove situacije pod uslovim da se protesti omasove i pritisak opozicije dalje bude ovako dosledan kao do sad.

* Do sada niste imali reči hvale za opozicone lidere. Verujete li sada u njhovu istrajnost i odlučnost da se bore do ponavljanje beogradskih izbora?

– Mislim da se oni nalaze u vrlo teškom položaju. To mogu da razumem. Oni sad pokazuju veći stepen borbenosti nego ikad ranije. Ovi „novi lideri“, koji su izbili na površinu u poslednjih godinu dana, nose tu energiju koja je ranije nedostajala opoziciji. Nema tu mnogo pameti šta bi moglo bolje da se uradi od onog šta oni rade i zato sam u ovom trenutku mnogo više njihova podrška nego ranije. Ovo je teška bitka u kojoj se mnogo štošta rizikuje. Neki od njih rizikuju svoje živote i zdravlje i to zaslužuje svako poštovanje i razumevanje.

St. Protić: Najveći gubitnik izbora je Narodna stranka

* Može li opozicija u narednom periodu da se nametne Zapadu kao partner umesto Vučića u kontekstu kosovskog problema i zašto do sad nije?

– Najpre nije bila ujedinjena. Sad se prvi put ujedinila i to ova demokratska opozicija u koaliciji “Srbija protiv nasilja”. Mislim da bi bilo blagotvorno da se stepen njihovog ujedinjenja pojača i da se nađu mehanizmi zajedničkih organa tako da se teži konfederaciji stranaka sa manje više jedinstvenom politikom. U tom slučaju, mogli bi da budu faktor u Srbiji i na međunarodnoj sceni. Zasad je to samo izborna koalicija što je dobro i što odavno nismo videli, ali iz toga bi trebalo da proizađe veći stepen jedinstva i dogovorena i artikulisana politika.

* Mislite li da je to moguće?

– Mislim da to može i da unutar “Srbije protiv nasilja” ne postoje suštinski tolike ideološke razlike da ne bi mogao da se postigne jedinstven stav i kao takav predstavi i zemlji i svetu. Ovo drugo videli smo da je sve otpalo, iz jednog ili drugog razloga i da u Srbiji danas postoje dve političke strane i to je dobro. To što je daleko najjača opoziciona grupacija ona koja je prodemokratska i proevropska takođe je dobro. I to što jedna trećina stanovništva Srbije, uprkos svim ispiranjima mozga u poslednjih ko zna koliko decenija, i dalje misli svojom glavom i spremna je da glasa protiv ove vlasti takođe je dobro. Nedovoljno, ali dobro. Što se mene tiče, samo treba da nastave i da se što više međusobno povezuju i to je jedini put koji u budućnosti može da donese boljitak i njima i Srbiji.

* Pomenuli ste Nestorovića, kao objašnjavate njegov izborni rezultat i ispadanje iz parlamenta Dveri i Zavetnika?

– I Narodne stranke. Mislim da je Nestorović fabrikovana pojava na političkoj sceni. To smo gledali i ranije i sa predsedničkim kandidatima i pojedinim grupama građana, čak i strankama, koje su odgovarale režimu. Tako je bilo i u Miloševićevo vreme. Sad je procenjeno da jedna takva osoba i grupacija može da koristi i taj njegov rezultat ne smatram autentičnim nego isfabrikovanim. To što je desnica tako loše prošla pokazuje da su sve te desne ideje reciklirani Milošević. Nema tu ništa novo. To smo sve slušali od Miloševića onomad. I Rezolucija 1244 i teritorijalni integritet, oslanjanje na Rusiju… To je sve prežvakavano u prošlosti i doživelo je poraz. Oni su bili novi kao ličnosti, ali njihova politika je pregažena. To smo slušali svojevremeno od Šešelja. To je bilo interesantno za jedan ili dva izborna ciklusa i onda je na kraju izgubilo poverenje građanstva. A i forsiranje Nestorovića je svakako njima naudilo. Najveći gubitnik izbora je Narodna stranka. Ona je platila cenu toga što su najjači ljudi izašli i otišli, od Nikole Jovanovića, Zdravka Ponoša i Mikija Aleksića. Ta stranka takav udarac nije mogla da izdrži i to je moglo da se očekuje. Ali te tri osobe iz NS danas su dragocene na opozicionoj sceni. Pokazalo se da to što su napustili NS, i opoziciji i njima lično, je donelo korist a ne štetu.

* Svaki put kad građani izađu na ulice vlast pominje Majdan i ukarjinski scenario. Kako to vidite?

– Još pre nekog vremena sam rekao „nemojte da se majdan pretvori u tašmajdan“. To kakvo mi imamo predubeđenje o tome šta se dogodilo na trgu u Kijevu kod nekih, onih koji su protivnik demokratije i slobode, može da izazove negativna osećanja a to govori o njima samima. Onaj ko nije na strani demonstranata sa Majdana, taj je protivnik ideje slobode, jer ti su ljudi u Kijevu izašli da brane svoju slobodu, pravo na glas, pravo na izbor. Isto onako kako smo mi radili 96. pa i dan danas. A figurativno kažem imamo i mi majdan samo se zove Tašmajdan.

* Kako vidite normalizaciju odnosa Srbije i Kosova u narednoj godini?

– Mnogo je pogrešnih poteza povučeno u poslednjih nekoliko godina u tom pogoledu. Došli smo do toga da je glavni interes Srba na Kosovu pa i vlasti u Beogradu da ostvare ono što su već imali pa se toga odrekli. Sad je glavni cilj da se održe izbori na severu Kosova kako bi se institucije ponovo vratile u srpske ruke, a već su jednom u tim rukama bile. Iz tog katastrofalnog poteza proizašao je čitav niz negativnih posledica uključujući i skandalozni događaj u Banjskoj. To znači da Beograd odavno ne vodi nikavu promišljenu politiku prema Kosovu i prema Srbima na Kosovu i u tom pravcu će se to nastaviti korak po korak. I ono što je već trebalo da bude ostavreno biće ciljevi koji će srpskoj javnosti biti prikazani kao veliki uspesi. Jer ova vlast u stvari Kosovo koristi kao monetu za potkusurivanje. To je radio i Milošević. Nisu oni iskreni u odbrani takozvanih nacionalnih interesa, nego je to za njih samo jedan pretek i izgovor kako bi zamajavali domaću javnost i ispirali im mozgove i dalje. I na toj priči pseudopatriotizma dobijali jeftine poene. Inače, istinski život srpskog naroda tamo njih apsolutno ne intersuje. Već se vidi koliko su oni u odnosu na sopstevnu proglašenu politiku neiskreni po tome što govore o našim građaniam i našem narodu aludirajući samo na Srbe. Pa ako je Kosovo integralni deo Srbije onda su i tamošnji Albanci jednako građani Srbije kao i Srbi. I to smo slušali i ranije. Ništa to nije novo i originalno već samo pokazuje jednostranost prema tom pitanju. Isto toliko koliko su neiskreni u svojoj politici prema EU. Zato Srbija nikuda i ne ide. Začaurila se u jednoj tački i samo klizi nadole.