INTERVJU Milan St. Protić: Učeni i pošteni ljudi ne žele u aktivnu politiku, a bez njih nema uspeha

Gledajte samo šta rade nezavisnim medijima i slobodoumnim novinarima. Treba ih sve ućutkati. I vezanih ruku i nogu, opasni su. Subverzivni. Zločesti, kaže za Danas Milan St. Protić, istoričar i nekadašnji ambasador u SAD, odgovarajući na pitanje kada očekuje nove izbore.

* Kao i prošle godine, opet se postavlja isto pitanje može li opozicija do osvajanja Beograda i šta je potrebno za to? Olakšava li Šapić pobedu opozicije ili je SNS dovoljno jak?

– Ne verujem u jedinstvo ovih što se nazivaju opozicijom. Toliko su slabi, nedosledni i divergentnih pogleda da je zajednički rad nemogućan. Kažem nemogućan, jer im ciljevi nisu isti. Ni ciljevi, ni interesi. Oni bi, svi do jednoga, da se igraju politike. Da sede u parlamentu, vode jalove rasprave, slikaju se na televizijama. Nisu zainteresovani za temeljan preobražaj Srbije. Niti su zaiteresovani, niti znaju šta bi i kako bi trebalo raditi. Učeni i pošteni ljudi, što ih još ovde ima, ne žele u aktivnu politiku. A bez njih nema uspeha. Na koga mislim? Mislim na ljude poput Miodraga Zeca, Vladimira Kostića, Dušana Teodorovića, sudije Majića, poput vaših uvaženih kolega Boška Jakšića i Zorana Sekulića, Danice Popović… Ima ih još, naravno. Jedinog koga želim da izdvojim iz ovog opozicionog sivila je Pavle Grbović. Jedina svetla tačka. Nadam se da ga politika i okolina neće pokvariti. Nedostaje mu trun ratobornosti. Trun borbenosti. Odsečnosti. Ovo je, ipak, Srbija. Kad bi ovi pametni i časni ljudi stali iza Pavla, možda bi se nešto i moglo učiniti. Uz nega i poneki prekaljeni opozicionar.

* Mislite li da će neka i koja od partija opozicije na nekom nivou vlasti ući u kolaiciju sa SNS posle izbora?

– Videćemo. Strahujem da bi, intimno, mnogi pohrlili koliko ih noge nose. Uostalom, i u Miloševićevo vreme je bilo kolaboracije. I kolaboracionista. Vlast je neodoljiva. Najgori od svih poroka. Stvara zavisnost preko noći.

* Kako vi shvatate ideju stvaranja narodnog pokreta za državu i mislite li da će Vučić ostati na čelu SNS ili će u maju odstupiti sa te funkcije?

– Mene to podseća na Socijalistički savez iz Brozovog doba. Liči mi na pokušaj prevazilaženja višepartizma. Svi pod jednu kapu, jednu politiku, jednog čoveka. Horsko pevanje u jedan glas. Udruženje papagaja s milionskim članstvom. Kako god da učini aktuelni predsednik Srbije, i dalje će sva vlast biti u njegovim rukama. U režimu u kakvom živimo, javne funkcije su puki paravan. Dekor. Kulise. Svima je jasno ko, i na osnovu čega, odlučuje o svemu. I ko zahteva, i dobija, bespogovornu poslušnost i saradnika i podanika. Klimoglav, skandiranje i pljesak. Idolopoklonstvo.

* Da li je pozicija Aleksandra Vučića posle prihvatanja američko-evropskog predloga o normalizaciji ojačana u očima EU i SAD i produžuje mu vlast i kakva mu je pozicija u Srbiji posle svega?

– I s tim smo već imali iskustva devedesetih. I tad su SAD i EU podržavali Miloševića i pre i posle Dejtona. Pitanje ko će, kako, i pod kojim uslovima, vršiti vlast u Srbiji je pitanje građana Srbije. To je naše pitanje. Naš problem. Nemojmo, za Boga miloga, od stranaca očekivati da nam u tome pomažu ili odmažu. Oni uvek i na svakom mestu gledaju svoje interese. A njihov je interes stabilizacija (ne)prilika na Balkanu. Stanje demokratije kod nas za njih je sekundarna stvar. Mi, ovde, moramo da se dogovorimo u kakvoj zemlji, u kakvom političkom sistemu, hoćemo da živimo. Prestanimo, već jednom, međusobno obmanjivanje, laganje, podvaljivanje. Pogledajmo jedni drugima u oči, priznajmo gde smo i kakvi smo, saglasimo se o pravilima koja ćemo svi poštovati. Ne zbog prinude, nego iz ubeđenja. Ako može biće dobro. Ako ne, odosmo dođavola, kad moram da kažem.

* Može li se reći da je taj sporazum istorijski ili će to zavisiti od primene i političkih posledica i efekata na terenu?

– O tome će suditi budućnost. Meni se čini da su izgledi na uspeh sporazuma mali. I Priština i Beograd bi najradije da ga sabotiraju, a odgovornost svale na onog drugog. Pritom, građanstvo je na obe strane do te mere radikalizovano i zatrovano etničkom netrpljivošću da ne daju prava za veliki optimizam.

* Vidite li i gde naznake da se Vučić okreće ka Zapadu ili mu je vezanost za Putina i dalje jedan od oslonaca vlasti?

– Vidim da mu se manevarski prostor sužava i da je rat u Ukrajini prilično zaoštrio globoblnu situaciju. Svet se polarizovao. Dogod bude mogao on će forsirati tu svoju političku bigamiju, od koje, pokazalo se, nikave vajde nije bilo. Ali, aktuelni predsednik Srbije nema potrebnu samouverenost kako bi prelomio. Zaboga, pa on u Beloj kući nije smeo da traži da mu se neudobna stolica zameni! Kako će odlučiti o dugoročnom opredeljenju Srbije?

* Da li smatrate da su izbori u Crnoj Gori na kojima je Đukanović izgubio istorijskim ili ne i zašto?

– Svakako je taj događaj obeležio skoriju istoriju Crne Gore izvodeći je iz čeljusti autoritarnosti i populizma. Mnogo će zavisiti od junskih izbora za parlament i sposobnsti buduće skupštinske većine da formira homogen ministarski kabinet sa jednistvenim i konkretnim ciljevima. Bez toga, Milatovićeva pobeda će ostati nedorečena. Pomalo me brine madost i neiskustvo novog predsednika Crne Gore. I njemu će biti preko potrebna podrška i savet onih najboljih i najobrazovaijih što Crna Gora ima.

* Očekujete li do 23. aprila i zakazanih izbora na severu Kosova zaoštravanje situacije i treba li kosovska vlada da odloži izbore ili pak mislite da su Srbi morali d ana njima učestvuju iako nisu ispunjeni njihovi zahtevi?

– Beograd i Priština, to su dva ovna na brvnu. Dva tvrdglava i infantilna lidera koji se inate, drže jedan drugom šipak iza leđa. S takvim nezrelim ljudima, neće biti ni razumnosti, ni kompromisa. Saživota, pogotovu.

* Zbog novih tenzija na severu Kosova članovi vlade i predsednik sreli su se se Srbima sa severa Kosova.

– Pogubna je greška, po mom sudu, bilo napuštanje kosovskih institucija od strane srpskih predstavnika. Videsmo da su se, na trenutak, vratili u prištinski parlament kako ne bi izgubili status poslanika. Sve je to krajnje detinjasto i nepametno. Odavno sam se uverio, nažalost, da za poštene Srbe s Kosova tamo nema srećnog života. Nema ni uslova za normalnost. Oni se nalaze između čekića i nakovnja. Albanskog zuluma i terora domaćih harambaša. To je toksična sredina. Toksična realnost. Oni su istovremeo meta Albanaca i taoci Beograda. Položaj im je, jednostavno rečeno, bezizlazan. Nije, otud, nikakvo iznenađenje, ogrešenje još manje, što svoju decu odande sklanjaju i šalju na školovanje u gradove po Srbiji. Da sam na njihovom mestu, i ja bih činio isto. A mi, sa ove bezbedne razdaljine, mirno gledamo tragediju tih bedužnih ljudi. I srbujemo.