INTERVJU Miodrag Gavrilović o tome kako je nastao slogan Pošteno: Zoki samo pošteno, posavetovao je moj deda Đinđića

„Zoran Đinđić je najbolji dokaz da teška i ozbiljna vremena iznedre velike ljude. On pripada plejadi istorijskih ličnosti koje su pokretale stvari, stvarali događaje, motivisali ljude. Hrabar, odlučan i sa jasnim stavovima bio je lokomotiva promena. Za njega bukvalno važi: „Ko zna taj može, ko sme taj ide napred“. Bio je nosilac nade i verovanja u pravednije društvo i bolji život. Takva energija se ne može zaboraviti“, kaže naš sagovornik.

U razgovoru za Danas, Gavrilović se priseća i susreta sa ubijenim premijerom, druženja sa njegovim ocem (Slobodan Gavrilović) i toga da je svojevremeno izborni slogan DS „pošteno“ nastao baš u kući njegovog dede.

Oni koji citiraju Zorana danas, najradije bi žabu ubili

Đinđića danas citiraju i oni koji su ga mrzeli i koji su se napili, ili hteli da se napiju kada je ubijen?

Želja za preuzimanjem dela harizme, uspeha ili posebnosti koju je imao Zoran, prisutna je kod mnogih. Posebno sada kada njega više nema. Taj negativni odnos koji su pojedini imali prema Zoranu Đinđiću govori najviše o zavisti. O jednoj dubokoj i iskrenoj zavisti. A napili su se jer znaju da je ubijen bolji od njih. On je imao sve ono što oni nisu imali, ili i sad nemaju: disciplinu, volju, energiju, znanje, viziju…

A sad bi želeli da budu malo kao i on. Ne ide to tako. Život je iskrojio odelo za svakoga od nas. Na mnogima Zoranovi citati izgledaju kao kad dete od 5 godina obuče kaput, pa mu se rukavi vuku po podu.

A citiraju ga i oni koji ne razumeju zašto treba najveću žabu progutati prvu i zašto uopšte gutati žabu?

Zoranove metafore će biti jedna od stvari po kojoj će se najviše pamtiti. Svoje stavove koji su bili drugačiji od svega u to vreme što nas je okruživalo, prilagođavao je javnosti i građanima na način da budu razumljivi, slikoviti i sa jasnom porukom.

Danas je tragikomično kada oni što citiraju ovu metaforu žele, ili da ubiju žabu, ili da je gurnu pod tepih. Ljute se što uopšte postoje žabe, jer je njihov ukus prefinjen i više im prija kavijar. I umesto da očistimo društvo od žaba napravljena je moralna močvara. To je taj fenomen apsurda, da baš oni koji su izvor najvećih problema, ukazuju na te iste probleme. Prvo sami zapale kuću (državu), a onda traže krivca.

Zoran nije imao mngo prijatelja i nisu bili iz sveta politike

Mnogi se danas hvale da su poznavali Đinđića, da su sa njim bili na ti, da su se družili?

Pitanje je koliko čoveka možemo upoznati kroz stisak ruke, a Zoran je imao odmeren i čvrst pozdrav, što je sigurno oslikavalo njegovu energiju i odlučnost. Ako bi to bilo merilo poznanstva, onda preko pola miliona ljudi može reći da je upoznalo Zorana, jer se rukovalo sa njim. Bio je neposredan, stvarao je prisnost lako i brzo i za čas ste u razgovoru sa njim mogli da osetite da ga poznajete mnogo duže nego tih pola sata, ili sat vremena razgovora. Sada se može reći da je bila privilegija razgovarati sa njim.

Čovek neverovatnog obrazovanja, širokih pogleda stvarao je zanimljivu atmosferu i sagovornici su ga vrlo često, neosetivši prelaz u komunikaciji sa Vi na ti, oslovljavali sa Zorane. Ali to „Zorane“, nije bilo bez poštovanja, naprotiv, ostavljao je ljude u uverenju da su upravo razgovarali sa posebnom osobom, sa čovekom kakav se ne sreće često. Imao je jednu vrstu intelektualne harizme, uvek je ostavljao ljudima temu, pitanje ili dilemu o kojoj bi razmišljali nakon rastanka sa njim.

Jeste li ga vi poznavali i koliko dobro ?

U maju mesecu 1990. godine bio je prvi opozicioni miting na otvorenom (posle II sv. rata), koji je organizovala Demokratska stranka u Užicu. Sećam se razgovora Zorana i mog oca tim povodom. Kasnije sam ga lično upoznao u Narodnom pozorištu u Užicu, gde je DS imala svoju tribinu.

Na jesen 1992. godine, dok sam služio vojni rok, Zoran je došao do kasarne Komren u Nišu, da me poseti. To je bio neverovatan događaj za vojnike. Imao sam utisak da je te jesenje večeri, došlo pola kasarne da ga vidi i pozdravi.

Na proleće 1993. godine, Zoran je bio gost na našoj porodičnoj slavi, Lazarevoj suboti, u selu Prijevoru. Deda Miodrag je bio naročito počastvovan njegovim prisustvom. Prilikom pozdravljanja, kada je Zoran krenuo da se vrati za Beograd, moj deda ga je potapšao po leđima i poručio: „Zoki, samo pošteno!“.Tako je i nastao izborni slogan POŠTENO za naredne izbore.

U junu 1996. godine, nakon što sam pobedio na takmičenju u govorništvu na Pravnom fakultetu, pozvao me da dođem do njega u stranačku kancelariju. Zanimala ga je i tema mog govora „pravo naroda na pobunu protiv tiranije“. Razgovarali smo o studentskim danima, njegovim iskustvima sa studija u Nemačkoj i organizaciji studenata na Beogradskom univerzitetu. Tada me pitao da li mogu da organizujem kamp Demokratske omladine u selu Kušići, pored Ivanjice.

Naravno da sam pristao, i to sa velikim ushićenjem. Moja obaveza je bila da obiđem što više gradova po Srbiji i da izaberem 75 polaznika prve političke škole koju je Demokratska stranka organizovala. Odredili smo tri grupe u periodima od po 7 dana, sa po 25 omladinaca. Zoran je takođe bio predavač u toj letnjoj školi, koja je trajala od kraja juna do sredine jula te godine.

Kada je formirala koalicija Zajedno imao sam priliku na nekoliko mitinga da budem konferasije i da najavljujem govornike, pa i samog Zorana. Kasnije, u novembru te godine, nakon krađe glasova na izborima, poveo sam sa svojim kolegama Studentski protest 1996/97.

Zoran Đinđić i ja smo se viđali i razgovarali o aktuelnoj situaciji. Imao je potpuno razumevanje za autonomiju studenstkog protesta. Pružao nam je logistiku i pomoć kada god da smo to tražili.

Kasnije smo se viđali s vremena na vreme.

Kada je postao premijer nekoliko puta sam bio gost kod njega u Vladi.

Sve te godine gledao sam i Zorana kako se razvija. Od neumornog pisca do sjajnog govornika, od uspešnog organizatora do vrsnog rukovodioca i od pragmatičnog političara do odgovornog državnika.

Kakav je bio u neposrednoj komunikacij-plah, ironičan, prek?

Bio je, pre svega, čovek vizije. Uvek je imao predlog, ideju, rešenje. Imao je razumevanja, ali i očekivanja. Tražio je efikasnost, znanje, rezultate. Smatrao je da je sve važno i da svaki deo ima uticaj na celinu: ako na pravi način gurnemo jedan deo pomeriće se ceo sistem – znao je da kaže. Više sam poznavao njegove stavove, razgovore, ideje, nego njega kao privatnu ličnost.

Veoma duhovit, pomalo provokativan, uvek koncentrisan. Odavao je utisak čoveka koji zna šta hoće.

Njegov moto da se ne treba baviti samo teorijom, već i praksom, odnosno: da se sa reči mora preći na dela – predstavlja i moje shvatanje politike – pokaži primerom.

Od njega se moglo mnogo videti i naučiti- „Posvećenost uvek daje rezultate“, „Nemoj da kritikuješ, ako nemaš rešenje“, „Bogatije društvo ćemo biti, ako u kraćem periodu uradimo više stvari“.

Prvi put je bio na liturgiji u našem selu Prijevoru za Đurđevdan

Vaš otac Sloboda Gavrilović bio je njegov blizak saradnik. Kakvo je to prijateljstvo bilo. O čemu su razgovarali?

Đinđić i moj otac su se upoznali u sali Heroja na Filološkom fakultetu u Beogradu 1973. godine. Prilikom osnivanja lokalnih organizacija DS, od 1990. godine moj otac je bio generalni sekretar stranke, a Zoran Đinđić predsednik IO. Putovali su često zajedno. Razgovarali su o svemu, a teme su bile raznovrsne: od nauke, književnosti, filozofije, sociologije, istorije, etike i religije pa do politike, kulutorologije i konkretnih dešavanja i ličnosti. Sećam se, ne jednom, već više puta, Zoran je znao da ga pozove oko 2-3 sata po ponoći, pa su tada njih dvojica pričali dok se ne pojave prvi zraci sunca.

Zajedno su u avgustu 1991. godine organizovali mirovnu konferenciju na Ilidži pod nazivom „RAZUM, TOLERANCIJA, MIR“ sa namerom da se nađe mirno rešenje za jugoslovensku državnu krizu.

Zoran je prvi put bio na liturgiji u našem selu Prijevoru za Đurđevdan, na poziv mog oca, kada su se osveštavali temelji crkve Svetog Đorđa. Toliko je tada bilo naroda, kao da je ceo Čačak došao na tu proslavu.

Kasnije kada je Zoran izabran za predsednika DS-a, moj otac je bio potpredsednik.

To vreme je gradilo njih, a i oni su davali pečat vremenu. Ljudi posebnog kova. Zoran je bio pragmatičniji, a moj otac više odan ideji. Obojica izuzetno vredni i požrtovani. Odlično su se nadopunjavali i vrlo dugo sarađivali. I kada nisu isto mislili, izuzetno su se poštovali. Danas je takav odnos retkost, a možda i ne postoji.

Da li je Đinđić imao prave prijatelje?

Ovih godina nije više čudno da veliki broj ljudi prisvaja Zorana za svog prijatelja. Na taj jedan opsesivni način žele da podignu svoju vrednost, da kažu da su nešto posebno, da su imali prilike da sede, ručaju i razgovaraju sa čovekom koji im znači, koji znači našem vremenu. Možda je to i dobro za naše društvo, jer vidim da skoro i nema onih koji se iskreno hvale da im je Vučić prijatelj. Ljudi osećaju šta je vrednije. Međutim pravih prijatelja, kao i svaki čovek, Zoran nije imao puno. Uglavnom to nisu bili ljudi iz politike.

Vučić potpuno pogrešno plagira ideju iz knjige Zorana Đinđića „Srbija ni na istoku ni na zapadu“

Šta bi on danas rekao za vlast Aleksandra Vučića i kako bi se postavio?

Aleksandar Vučić je najobičniji plagijator. Halapljivo preuzima ideje od drugih i svojata i ono što mu nikako ne pristaje, pa i sada kada pravi novu političku organizaciju sa sloganom „ni zapad, ni istok“ i potpuno pogrešno plagira ideju iz knjige Zorana Đinđića „Srbija ni na istoku ni na zapadu“ (1996).

Iako pragmatičan, Zoran je imao osećaj odgovornosti za državu. Sva tri stuba politike Zorana Đinđića: demokratski poredak, socijalna odgovornost i državna i nacionalna odgovornost, polomljena su neodgovornom politikom Aleksandra Vučića.

Sušta politička, intelektualna i kultorološka suprotnost.

Vučić kao izuzetno nesigurna ličnost, bez kapaciteta za demokratski sistem i poštovanje institucija, Zorana Đinđića bi verovatno podsetio na Fojerbahovu misao: „Čovek ne misli isto u kolibi i u palati.“

Svake godine premijer i ministri polažu vence i cveće na mesto na kome je ubijen. Da li bi Srbiji bilo lakše bez tog protokola u kome nema ni saosećanja, ni žaljenja?

Najbolje bi bilo da uopšte nema razloga da se polažu venci i cveće.
Nažalost, građani tom prilikom mogu da vide i one koji nikada nisu ni razumeli Zorana Đinđića, niti njegovu poltiku. To je u stvari najtragičnije. Ambalaža bez sadržaja.
Možda je i bolje da taj protokol postoji, da ih podseti na čoveka kakvi nikada neće biti.

Šta bi u Srbiji bilo drugačije  da se nije dogodilo to ubistvo premijera?

Jednom prilikom sam čuo Zorana kada je rekao. „Politikom treba da se bave ljudi koji vole ljude.“ Ja dodajem – i srećni ljudi. Jer, srećni i zadovoljni ljudi bi širili zadovoljstvo, a nesrećni ljudi vam mogu doneti samo nesreću.

To je glavna razlika onoga što bi mi imali kao društvo danas: zadovoljne građane, a ne nesrećne podanike. Ne bi bilo 2012. godine i Srbija bi tražila podršku u EU i UN za svoj plan rešavanja kosovskog pitanja. Atmosfera u društvu ne bi bila prepuna tenzija i bio bi manji odliv mladih ljudi iz Srbije. Zoran je znao da država proizvodi moć i tu moć bi koristio za rešavanje problema.

Jednom rečju – Srbija bi danas bila deo rešenja, a ne deo problema.