INTERVJU Nenad Hadži Maričić: Vlast samo čini da joj kraj dođe brže

Prvak Narodnog pozorišta u Beogradu više od dve decenije oduševljava publiku svojom umetnošću, a svojim hrabrim moralnim angažmanom naš javni život čini dostojanstvenijim, prošle subote na protestu „Srbija protiv nasilja“ ispred zgrade Radio Televizije Srbije čitao je zahteve okupljenih građana za smenu rukovodstva ove kuće, jer je ona danas isključivo javni servis vlasti i njenih promotera, zahtev za smenu svih članova REM (Regulatorno telo za elektronske medije), ukidanje nacionalnih frekvencija televizijama koje promovišu nasilje i nemoral (Pink,Happy…), zabranu svih štampanih medija koji imaju isti agresivni i prostački uređivački koncept i krše novinarski kodeks…

I svih ovih dana, kao i nekih prethodnih godina (protest „Jedan od pet miliona“), Maričić je sa građanima u pobuni protiv strahovitog nasilja koje je ova vlast ustoličila u svim oblastima naših života, a aplauzi koje dobija za uloge doktora Ranka u „Nori“, Mijata Tamnavca u predstavi „Godine vrana“, grofa Pjera Bezuhova u „Ratu i miru“…, sada se prelivaju i po beogradskim ulicama.

U razgovoru za Danas Maričić govori o važnosti slobode govora, moralnoj obavezi svakog čoveka da se suprotstavi zlu, nasilju, prostoti, diktaturi, kao i svojoj veri da protesti „Srbija protiv nasilja“ imaju snagu da naše društvo i državu dovedu do novog, mnogo boljeg početka.

Kako vi doživljavate reakcije predsednika Vučića i njegovih piona u Vladi i Skupštini na „Srbiju protiv nasilja“, o čemu nam one govore?

– Strah od sopstvenih dela je najveći. Kod njih se manifestuje potpunim gubitkom kontrole nad sopstvenim razumom. Počeli su da se guše u svom zlu. Zamislite koliko su daleko otišli kad su lekare, moje prijatelje, heroje koji su svakoga dana rizikovali živote u bolnicama, na Sajmu i Areni tokom korone, a samim tim i živote svoje dece, pritiskali da izađu na njihov kontramiting 26. maja. To im se ne sme nikada zaboraviti. Nikada ! Ni – ka – da !

Koliko smo i sami odgovorni za ono što danas živimo i što ogroman broj ljudi usvaja naredbe i „sugestije“ ove vlasti, iako nas je već odvukla u najveći društveni i duhovni mrak?

– Nama današnjica najbolje govori koliko nam stvarnost biva uređena od strane vlasti, i istovremeno, koliko nas je koštao taj luksuz da prepustimo politiku „nekom drugom“ jer je nas sramota da se time bavimo. Zato se sada oni bave nama. I gle – mi se čudimo što je tako! Svojom političkom apstinencijom ispustili smo šansu da stvaramo bolje društvo. To mora da se promeni. Ulica nije dovoljna. Protesti moraju da budu samo jedno otrežnjenje i poziv da preuzmemo kormilo, ako još nije kasno da se učini nešto za budućnost naše dece. Biće potrebno mnogo vremena da se korov počupa iz bašte. Zasejano je mnogo mržnje za poslednjih trideset godina.

Doktor Rank, koga igrate u „Nori“, upozorava da se sloboda mora živeti, da se ona manifestuje kroz slobodu govora, da je sloboda život… Koliko smo svesni toga, i zašto ljudi sami sebe sputavaju, odakle toliki strah od slobode i slobode govora?

– Neobično je to, zaista, da je kod nas toliko zavladao sindrom autocenzure. Siguran sam da će to u vrlo skorijoj budućnosti biti tema istraživanja mnogim istoričarima, sociolozima, psiholozima… Ona je možda rezultat višedecenijske ekonomske neizvesnosti koja je umorila i iscrpela ljude, pa su tako mnogi pristali da trpe zarad malo egzistencije i dostojanstva, koje vide u nekoj maloj zaradi, odnosno plati. Treba dobro razmisliti pre nego što sudimo našem običnom čoveku. Suviše je teško prolaziti kroz sve nedaće toliko dugi niz godina i ostati racionalan, zdravog uma . Zato je neophodna politika osmeha i mira. Nešto sasvim drugačije. U suprotnom, otićiće nam sva deca da traže osmehe na drugom mestu. Za deset godina nestalo je pola miliona građana iz ove zemlje. Toliko nas je manje.

S druge strane, kako to da ljudi nemaju strah od ćutanja i života u ropstvu diktature jednog čoveka?

– Srbija nikada nije bila zemlja robova. Bila je, sada je, i zauvek će biti slobodna, dok god je naroda koji uprkos svim preprekama pronađe način da se bori za slobodu govora. Slobodni ljudi čuvaju zemlju svojim prkosom, dostojanstvom. Nijedan osvajač ovde nema nikakve šanse, pa čak ni ovaj domaći, koji se namerio da pokori i sopstveni narod. Zamislite, ja mu želim sreću i da mu suđenje bude fer i pošteno. Ne umem da mrzim. To je njegova disciplina.

Svih ovih godina jedan ste od najsvetlijih primera slobodnog čoveka koji ne pravi moralni kompromis. Da li je teško dosegnuti slobodu da uvek govoriš ono što misliš i budeš na strani istine?

– Uveren sam da se svi rađamo sa osećanjem za pravdu i istinu. Dovoljno je da pogledate decu pa da vam to bude savršeno jasno. Vremenom, u odrastanju neki to izgube. Ko god me iole poznaje zna da gajim to dete u sebi, i možda naivno verujem da se svet može popravljati na bolje. Nisam usamljen u tome. Na ulicama je mnogo ljudi čistog srca ovih dana. Sve ih je više u novoj „državi“ koju zovemo „Srbija bez nasilja“. Dozvolite mi citat iz antologijske serije „Više od igre“ reditelja Zdravka Šotre, koja je snimana u mojoj Ivanjici: „Pravda će pobediti!“. Naši protesti su „Više od igre!“ .

Izjavili ste nedavno da „često razumemo sebe tek kada čujemo druge kako govore o nama“. Šta ste razumeli iz nezapamćenih uvreda upućenih glumcima okupljenim u „Srbiji protiv nasilja“, koje u parlamentu i svojim medijima izgovaraju neke besmislene, trivijalne osobe, koje valjda samo u ovakvoj državi mogu da budu vlast?

– Deluje jako nestvarno, gotovo nadrealno sve što rade u poslednje vreme. Plašim se za njihove duše. Valjda je sada svima jasno koliko je oskrnavljena skupština i koliko smo se izgubili kao narod. Nestale su nam godine i godine mira. Jedino što je stvarala ova vlast jesu nemir i mržnja. Neka nastavi, jer joj se dešava kraj. Ona sami čine da aj kraj dođe brže.

S druge strane, da li se vlast ozbiljno zaljuljala kad je krenula u tako žestoku prostačku ofanzivu čak i na glumce?

– Uvek je to činila kako bi političko profiterstvo moglo na miru da radi. Ovoj vlast i njenim ljudima ništa nije sveto, pa i ne očekujem da poštuju kulturu. Kultura njima smeta, jer je nikada nisu ni razumeli. Šta će njima duhovnost, prosvetljenje, umetnost…, to su vrednosti koje su u potpunoj suprotnosti sa onim što čini ova vlast. Oni imaju tržne centre.Tamo je zezanje.

I napadi na nezavisne medije postali su mnogo agresivniji i opasniji, prerasli su u otvorene pretnje. Šta sve možemo da očekujemo u trenutku kad Vučić i njegova ekipa zaista shvate da više ne mogu da tovare autobuse sa sendvičima i da su na odjavnoj špici?

– Mislim da su oni to već shvatili, vrlo dobro. Ovaj narod ume da se bori za slobodu. Verujem, ipak, u mirne promene. Moramo da verujemo u to da će Vučić i njegova vlast izgubiti na izborima. I tačka. Nisu oni ni prvi, ni poslednji koji će tako otići.

Vaš Mijat Tamnavac u predstavi „Godine vrana“, oficir školovan na francuskim unverzitetima, heroj Solunskog fronta, primer je slobodnog, beskompromisnog čoveka od časti, ali i poraženog… I ovde se sa ovom vlašću mnogi ljudi od morala osećaju poraženima. Da li je važnost protesta „Srbija protiv nasilja“ upravo u tome što pokazuju da nam se vraćaju građanska hrabrost, dostojanstvo, empatija, osećaj slobode, i da ove vrednosti nisu zamrle kod nas?

– Protesti od pre četiri godine i ovi sada primer su celom svetu kako se dostojanstvom osvaja sloboda . Širom sveta moji prijatelji prate dešavanja „Srbija protiv nasilja“ i šalju reči podrške. Dive se. Zato je naš način da iskažemo svoje nezadovoljstvo ogroman zalog za budućnost. Mi tek treba da izgradimo demokratsko društvo u kojem ima mesta za sve. Ovih trideset godina unazad su samo lutanje i pokušaj da se dođe do svetlosti Kad je oko tebe mrak, moraš da sijaš sam. A kada sijamo zajedno, svetlimo za ceo svet!

Novi protest „Srbija protiv nasilja“ zakazan je danas, 3. juna, tačno mesec dana od tragedije koja se dogodila u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, a građani su pozvani da naprave prsten oko Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu, i da predsedniku ostave poruku. Šta biste vi ovom prilikom poručili Aleksandru Vučiću?

– Protesti naših građana „Srbija protiv nasilja“ krenuli su iz velike tragedije, posle stradanja dece. Jer, kako kaže grof Pjer Bezuhov koga igram u predstavi „Rat i mir“, „kada čovek zapadne u veliku nevolju, pomisli kako je svemu kraj. Ali baš u tom trenutku, kada se čini da je sve gotovo, rađa se nešto novo i dobro“. Tako je i nas ogroman bol za stradalom decom ujedinio da se pobunimo protiv nasilja i neodgovornosti države, i ovo mora da bude kraj svakom nasilničkom ponašanju, kao i nasilničkoj diktaturi ove vlasti. Mora. Koraci hiljada ljudi, u tišini, vapaj su koji se širi beogradskiim ulicama da do promena dođe odmah. Nebo će se smilovati. Verujem u to. Ali, Aleksandru Vučiću na današnjem protestu neću ostaviti nikakvu poruku. Vaspitan sam da se obraćam ljudima ako mogu da ih pogledam u oči, a ne otvorenim pismima ili porukama. Ipak, odgovoriću vam na pitanje ovim rečima: Bolji je miran odlazak, nego „kraljevstvo za konja“!

Životu je neophodna radost

Nenada Hadži Maričića premijerno ćemo gledati u novoj ulozi u NP 23. juna, u komediji „Ribarske svađe“, u režiji Ane Tomović.  Slavni italijanski komediograf Karlo Goldoni napisao je ovo delo 1762. godine, i ono je do danas ostalo kao jedna od najpopularnijih i najizvođenijih komedija na scenama širom sveta. A ispod tih naslaga smeha i lepršavog mediteranskog duha, Goldoni nam pokazuje da nije samo temperament tih ljudi razlog njihovih malih svađa, da je to mesto u kojem vladaju korupcija, glupost, prostota, gde vlast i bogatstvo idu ruku pod ruku, i gde je većina ljudi nesrećna jer ne može da ostvari svoje ambicije…

– Goldoni je, uprkos svim temama koje možemo pronaći u ovoj priči, sačinio likove vođen ljubavlju prema njima. On malog čoveka prikazuje u svojim vrlinama i manama koje ga neminovno vode ka saznanju da je životu neophodna radost, i da je sva ta njihova svađa bila „ka jedan konfužijun“. Bilo bi lepo da je to moguće i u ovoj našoj stvarnosti. A ono što život ne može, pozorište daje kao put, smernicu ka čemu društvo mora da ide. Jer, život bez radosti istinski je besmislen. I moj Paron Furte koga igram u „Ribarskim svađama“ jedan je od onih oriđinala koji su ponos gradova kao što je, recimo, Herceg Novi. Nalazim bliskost sa nekim mojim prijateljima iz tog divnog primorskog mesta. Oni svojom autentičnošću ostavljaju trag u životima sugrađana. Ovim oriđinalima čak podižu i spomenike, kako nikada ne bi zaboravili ko su njihovi stvarni heroji i šta su prave životne radosti.

Nagrada za najbolje individualno premijerno umetničko ostvarenje 

Nenad Hadži Maričić  oduševljava publiku u brojnim predstavama (poslednji uspesi, Nagrada NP za najbolje individualno premijerno umetničko ostvarenje u sezoni 2022/2023 za uloge doktora Ranka u „Nori“, Mijata Tamnavca u predstavi „Godine vrana“, i grofa Pjera Bezuhova u „Ratu i miru“), a važne uloge ostvario je i na scenama Ateljea 212 i „Boško Buha“.

U londonskom Glob teatru 2012. igrao je naslovnu ulogu u Šekspirovom „Henriju VI“, a 2018. u teatru Epidaurus u predstavi „Pluto“.

Iza Maričiča su i brojne televizijske i filmske uloge („Ilka“, „S.O.S. – Spasite naše duše“, „Sinovci“, „Vreme zla“, „Aleksandar od Jugoslavije“…),  poslednju filmsku premijeru imao je novembra prošle godine u trileru „Vera“, a kao pevač grupe “Supervajb” ima i muzičke fanove.