INTERVJU Sanda Rašković Ivić: Strah se otopio, nestalo je apatije, a narcis je do koštane srži uplašen za svoju vlast

Ovako za Danas Sanda Rašković Ivić, koja je pre tačno godinu dana podnela ostavku na sve funkcije u Narodnoj stranci zbog izbornog poraza i odlučila da napusti politiku, opisuje trenutnu situaciju u zemlji. Napominje da to što je prestala da se aktivno bavi politikom ne znači da je postala apolitična.

** Najveće nasledstvo koje neko može da ostavi je vlastiti integritet

* Kajete li se što ste napustili Narodnu stranku ili vam je život, bez politike, postao lagodniji?

Ne kajem se što sam izašla iz aktivne politike. Građani su jasno pokazali šta misle o mojoj i politici stranke kojoj sam pripadala. Ili im se politika nije dopadala, ili im se nije dopadao način na koji smo je predstavljali. Kao što sam već ranije rekla „okrenuli su mi(nam)ogledalo, pa je povlačenje iz politike bilo jedini mogući odgovor. Najveće nasledstvo koje neko može da ostavi je vlastiti integritet. Moja porodica je to razumela i podržala.

*Svojevremeno ste tvrdili da treba živeti za politiku, ali ne od nje. Šta sada kažete?

I dalje mislim da treba živeti za politiku, a ne od nje. To sam naučila od svog oca koji je u politiku ušao kao profesionalno ostvaren čovek. I ja sam u politiku ušla kao profesionalno ostvarena žema i nikada nisam u potpunosti okrenula leđa svojoj struci-psihijatriji, koja je bila i ostala suština mog identiteta.

Takvo stanovište ima veliku prednost, jer kao intelektualac stalno se preslišavate o svojim postupcima, a u politici to preslišavanje mora da bude kontinuirano. Za takav stav potrebna je sloboda od partijske zavisnosti koja vas ne uslovljava egzistencijom. Onaj ko živi od politike postaje zarobljenik ideja i postupaka partije, makar se i ne slagao s njima. U svakoj političkoj ideji treba da bude jezgro borbe za slobodu, ali ako vi slobodu nemate, jer ste zavisni od politike, od plate koju na funkciji dobijate, onda je to paradoks i neiskrenost. Mislim da se ljudi koji žive isključivo od politike često u sebi osećaju bedno.

**Danas kada režim preti građani oni odgovaraju – pa šta

*Kako biste sada, gledajući sa strane opisali trenutnu situaciju u zemlji?

Vlast je veoma uplašena i uzdrmana. Režim nema odgovor na studentski bunt kome su se priključili srednjoškolci, poljoprivrednici, prosvetari, prevoznici…Najvažnija je studentska pobuna i njihova borba za normalno društvo, njihova istrajnost i nepodmitljivost.
Samo molim Boga da tu decu niko ne „proda“ svojom političkom trgovinom. Verujem da su mudri, i oni su primer onih koji ne žive od politike, već za ideju, političku ideju pravne države, solidarnog društva, odgovornosti, poštenja i nekorumpiranosti.

Sa druge strane režim šalje batinaše,“crnokapuljaše“ , koji neodoljivo podsećaju na Musolinijeve „skvadriste“ u dvadesetim godinama prošlog veka. Mediji, pisani i ovi elektronski s nacionalnom frekvencijom zveče od uvreda koje im upućuje „predsednik svih građana“, uplašen za svoju vlast do koštane srži, pa više ne može ni da kontroliše govor tela i rečnik, nepriličan šefu države.

Vidi se da je besan, a bes i strah imaju jako tanku liniju razgraničenja, ulivajući se često jedan u drugi. Za predsednikom slede proverene stranačke „haubice“ ,koje poput eha, ispaljuju uvrede. Sada vidimo da i premijer priča o “obojenoj revoluciji” i time sve te mlade ljude optužuje da su pioni i strani plaćenici. Suština je da se vlast uplašila od generalnog štrajka koji je izgledan, po mom mišljenju.

*Strah je u Srbiji donedavno bio dominantno osećanje. Šta se dogodilo, pa je to osećanje počelo da se topi?

Apatija koja je nastala na brižljivo odnegovanoj ideji od strane ove vlasti da su svi isti, anestezirala je ljude. Primeri javnog i hrabrog istupanja „običnih građana“ svirepo su kažnjavani provlačenjem kroz blato, gubitkom posla, policijskim i javnim maltretiranjem. To je bio nauk za građane da gledaju svoja posla i da se ne mešaju. Pravo otuđeno društvo stasavalo je u Srbiji. Vlast je bila nedodirljiva i samovoljna, pritajenost u strahu i apatična praznina, pomak celog društva ka depresivnom i paranoidnom, to bi bila naša dijagnoza stanja nacije.

A onda, zaljuljana serijskim katastrofama, od kojih je poslednja, pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je ubio 15 ljudi dovela do toga da se prenemo iz magnovenja. Građani su tražili odgovornost, pravdu i solidarnost, a režim je odgovorio nipodaštavanjem, batinašima, mrziteljski. Onda su se Srbiji desili studenti. I ništa se više nije moglo zaustaviti.
Strah se otopio, nestalo je apatije.

Petnaestominutno dostojanstveno stajanje u ćutnji za 15 ubijenih u Novom Sadu vratilo je solidarnost u srpsko društvo, otuđenje je postalo sramota. Vapaj za odgovornošću i stidom za zločinjenje, korupciju i neznanje proširio se Srbijom. Strah se otopio! Situacija se promenila.

Nedavno, kad bi predsednik bio uhvaćen u laži, njegov odgovor bi bio:“Da, pa šta!“ Danas kad režim preti, ovi mladi ljudi, a i mi stariji kažemo:“Da,pa šta!“I još nešto, prvi put posle dolaska na vlast Vučić nije glavna zvezda kojoj se svi obraćaju. Studenti se obraćaju institucijama, a njega ignorišu. A za narcisa nema goreg od ignorisanja.

Vučić negirao da u SNS postoje batinaške frakcije

** Predsednikove objave na Instagramu govore o količini njegovog straha

*Sam predsednik sve češće, između ponuda i pretnji, tvrdi da se nije uplašio i da ne namerava da pobegne iz zemlje?

Onaj post na Instagramu, ničim izazvan, da se nije uplašio i da neće da beži jer nije Asad, najbolje govori o količini njegovog straha. Mrežama kruži odgovor na njegov post „NISI ASAD ZASAD“. To najbolje govori o količini predsednikovog straha i o topljenju straha kod građana.

Dakle sve je isprobano, studenti se u režimskim medijima, a iz usta istaknutih figura režima opisuju kao strani plaćenici koji se svađaju oko para. A onda predsednik tim stranim plaćenicima nudi jeftine stanove. Na sceni je vulgarno podmićivanje ovih mladih ljudi. Doduše neki kažu da bi time bila pokrenuta naprednjačka građevinska mašinerija koja bi i tu mogla da zaradi.

*Vlast se nada da će praznici i produžetak raspusta doprineti da protesti splasnu. Koliko ssu realna ta njihova očekivanja?

Scenario razvlačenja i razvodnjavanja protesta već je nekoliko puta vrlo uspešno prošao, pa je odluka da se polugodište ranije završi jasan manevar režima. Mislim da je ovaj put drugačije, i da će se nade režima izjaloviti.

* Ono što nije pošlo za rukom opoziciji uspeli su mladi ljudi, studenti i učenici, iako se činilo da su nezainteresovani za politiku?

Mladi su pronašli svoj put. I to je borba za ideju, a ne život od politike. Neki ih kritikuju govoreći da je njihov bunt anarhija. Ali kada idete čistim srcem i jasnom idejom, tu onda sklad i procedure slabo stanuju. Usput, ni u državi nema institucija, niti procedura. Skladni su izgleda samo u korupciji.

„Sramno novinarstvo, asocira na poternicu“: Mogu li „Novosti“ krivično da odgovaraju zbog objavljivanja ličnih podataka braće Stojaković?

**Slušamo o hibridnom ratu , a na sceni je hibridni režim

*Kako biste, kao stručnjak ocenili vlast koja na svoje građane šalje svoje huligane i parapolicijske snage. Kuda to vodi i kolika je opasnost od građanskog rata koji se s vremena na vreme spominje ?

Slanje parapolicijskih snaga na studente i građane je odlika autoritarnog režima. Znamo koji mračni režimi su slali batinaše na narod. Stalno slušamo o hibridnom ratu, a kod nas je na sceni hibridni režim, formalno demokratski, a u suštini autokratski.

Niko normalan ne želi građanski rat. Ovaj režim je na mnogo šta spreman, ali mislim da neće preći granicu koja bi zemlju uvela u krvoproliće. Istina je da je sila na strani režima, ali postoji i nelagoda da u sred Evrope kidišete oružjem na omladinu naoružanu indeksima. Ako dođe do generalnog štrajka, vlast ne sme da odgovori vanrednim stanjem, ili sličnom represijom. Ne verujem da je moguć scenario Tjenanmena. Da ima pameti, umesto uvreda i neiskrenih poziva na razgovor, od vlasti bi usledio poziv za formiranje prelazne vlade. Tako se pokazuje briga za Srbiju i državotvornost.

*Kako vam se čini prednovogodišnji hit o postojanju frakcije lojalista u SNS , koji su malo ekestremniji za predsednikov ukus?

Lansiranje priče o lojalistima u ovom trenutku za SNS ima funkciju homogenizacije i pokazivanja slepe odanosti koja se očigledno topi u njihovim redovima. Za javnost je to potvrda vrednosti vođe koji ima sledbenike, spremne da za njega poginu, ali i funkciju zastrašivanja sukobom koji bi završio u krvi, pošto se ovi na krv zaklinju.

Zastrašivanje je važno zbog toga što je strah od režima koji je oličen u Vučiću potpuno iščileo kod omladine, ali i starijih. Narcis voli kad mu se dive i kad ga se plaše, a on je sve to izgubio, pa očajnički pokušava da vrati „stari sjaj“ zavereničkim pričama.

**Igrokaz oko učešća SL na kosovskim izborima ima za cilj pumpanje patriotskog imidža

*Vlast se najviše potresla kada je čula da tamo neki profesori sa univerziteta u Kosovskoj Mitrovici podržavaju studente u Srbiji. Zbog čega?

Režim Srbe sa KiM doživljava kao svoje privatne Srbe, a ogroman broj Srba koji živi na KiM je daleko od toga. Režim je uvređen što ima sveta na KiM koji misli svojom glavom i nije potopljen u strah, a ne može im se prišiti da su „Kurtijevi Srbi“.

*Šta bi Srbi sa KiM u ovom trenutku mogli da urade, s obzirom da su prepušteni sami sebi?

Istina je da su Srbi na KiM prepušteni sami sebi, iskorišćeni i izdani, kako bi Vučićev režim pokazao kooperativnost. A on je zaista dugo vremena bio miljenik Berlina, Pariza i Brisela. Naravno, ne zbog njegovog šarma i integriteta, već zbog bezobalne kooperativnosti u stvaranju države kosovskih Albanaca za koju su se zapadne velike sile, na žalost, opredelile. A sve to zarad podrške opstajanju na vlasti. Prvi korak bi bio da se Srbi na KiM osveste i da shvate da od Vučića i njegovih ne mogu da očekuju zaštitu.

*Trenutno se na Kosovu i Metohiji gasi i ono malo preostalih srpskih institucija. Mislite li da je to zapravo sprovođenje Francusko-nemačkog sporazuma koji je prihvatio Aleksandar Vučić?

Velika je šteta i nacionalna sramota nanesena Srbima na KiM i Srbiji, kao državi, usvajanjem Briselskog sporazuma kojim su institucije Republike Srbije iseljene sa severa KiM, čije su opštine bile potpuno uklopljene u politički i pravni sistem Republike Srbije. Posle je sve išlo kao džemper koji počne da se para. Ovo što se trenutno dešava jeste sprovođenje „Francusko-nemačkog plana“ koji je Vučić u Briselu, a kasnije i ohridskim aneksom, usmeno prihvatio.

*Slede izbori na Kosovu. Nekoliko srpskih stranaka i pokreta, pored Srske liste, kandidovalo se na njima. Da li je bilo bolje da su se ujedinil, jer ovako SL tvrdi da će osvojiti svih deset mandata koje pripadaju srpskoj manjini?

Srpska lista na KiM kao proteza SNS-a, vladala je strahom i ucenama. Sadašnji problem sa odobravanjem te liste od strane Kurtijevog režima vidim kao igrokaz da se napumpa patriotski imidž Srpske liste. Ne zaboravimo da dok su policajci i sudije bili prisiljeni da napuste svoja radna mesta, svi su iz Srpske liste uredno dobijali platu u kosovskoj skupštini od Kurtija.

Kurti i Vučić pomažu jedan drugom, a za obične ljude neprijateljski raspoložen albanski faktor, oličen u Kurtijevom režimu, bitno komplikuje situaciju Srbima na KiM. Bilo bi bolje da su ostale liste išle kao ujedinjena opozicija srpska, jer bi to imalo sinergijski efekat.

*I na kraju čini li vam se da se u Srbiji vraća vera u bolje sutra. Vredi li se nadati?

Verujem u studente, u ove mlade ljude koji će, nadam se, uspeti u onome što našim generacijama nije pošlo za rukom. Mislim da ovaj režim pada. Gotov je!