„Bojim se da odgovor na pitanje da li će biti izbora do kraja godine ne zna ni sam vlasnik izbora u Srbiji. Zavisi koliko će se popiti tog dana, hoće li ga nešto iznervirati, kakvi će biti rezultati istraživanja, kakve su predikcije daljeg razvoja SNS, ili novofomiranog pokreta. Nema delimično poštenih izbora. Izbori su ili pošteni ili nisu izbori. Sa dovoljnim brojem posmatrača, aplikacijom koja se baš tog dana neće pokvariti, sa potpisanim izjavama svih lidera da neće ići na smirivanje tenzija, ja u pobedu verujem. U svakom slučaju ujedinjena opozicija može da pobedi“, kaže u razgovoru za Danas Siniša Kovačević, dramaturg, potpredsednik i poslanik Narodne stranke.
Jednom prilikom ste rekli da smo iskopali ne rovove u odnosu jedni na druge, nego kanjone. Kako smo došli u takvu situaciju i ko je odgovoran za te strašne podele koje mogu da eskaliraju?
Ako se između dvoje ljudi iskopa rov, onda je svakako odgovorniji onaj koji kopa bagerom od onog koji kopa kašičicom za sladoled. Ako neko puca iz haubice onda je za buku i razaranje odgovorniji on od onoga koji koristi praćku. Ako neko upregne skoro sve medije da poseje mržnju, a znate, mržnja koja se seje uveče – ujutru je već nikla, u podne daje bogati rod, za razliku od dobrote, razumevanja i empatije, čije je seme najčešće bačeno na neplodno tlo, nikne tu i tamo, i rađa retke opore i nakisele plodove.
Ako ovde imate predsednika koji ili neće, ili ne zna da koristi eufemizme, u čijem gotovo svakom obraćanju nailazite na sintagmu „Lažovi jedni lažljivi, ološ pokvareni“, koji u svojim javnim nastupima ne uspeva da kontroliše ni svoje emocije ni sklonost prema određenoj vrsti tečnosti.
Ako imate premijerku za koju je jako dobro što nije elokventnija i što ne ume da misli transponuje u smislene rečenice, jer bi tada mržnja bila još podjarenija. Ako imate poslanike većine koji se opoziciji obraćaju na način na koji se prodavačice ribe na zemunskoj pijaci svađaju oko tezge i u parlamentu i na društvenim mrežama.
Medije u kojima je i najodvratnija psovka van umetničkog konteksta, stekla legitimitet na naslovnoj strani, ili u informativnoj emisiji, u kome se kolege nazivaju pijandurama, odronima, pedofilima, uvrede biraju pažljivo iz vrlo širokog, ranije stečenog uličnog i kafanskog asortimana, onda vi meni recite ko je iskopao kanjone.
Kad rekoh maločas, prodavačice ribe, mislio sam na prodavačice rečne ribe, naravno. I kad bi neko preko tog ogromnog dubokog grotla razapeo žicu i pokušao da sa jedne pređe na drugu obalu, sa obeju strana drmali bi uže i skandirali „padni, padni“.
Čini se i da su podele u parlamentu postale nepremostive i da čak i zakazivanje zasedanja i tačke dnevnog reda zavise od jednog čoveka?
Da, mislim da ste u pravu. Plašim da je ta provalija zaista, nepremostiva. Parlament poprima i elemente ličnih animoziteta i prerasta u lične mržnje, a mržnja se, opet, lako kolektivizuje. Kao i šumski požar. Počne od jednog groma i jednog bora, dok taj bor ili zaboravljena i neugašena izletnička vatra od cele šume ne napravi zgarište.
Mržnja je po svojoj prirodi primitivna i agresivna, retki su primeri istančane, negovane, vešto sakrivane mržnje kao kod Jaga ili Salijerija. Ovde je mržnja eksplicitna, naročito kod konvertita koji su Vučića mazali i hranili izmetom i oblačili mu ludačku košulju, a onda, posuti pepelom po temenima smerno mu poljubili ruku i učkur. On ih je, sa talentom koji ima i veštinama vladanja koje je savladao, oberučke prihvatio.
Upravo ti konveriti danas emituju najveću mržnju, oni su najprimitivniji, treba polizati dojučerasnje uvrede upućene sultanu, a uvrede su uvek na vladarevim opancima. Naravno da taj sa olizanim opancima odlučuje hoće li parlament raditi ili neće. Odlučuje on i o tome gde će se graditi stadioni, kojim će trasama ići putevi i pruge, ko će biti lokalne spahije koje će paliti kuće novinarima, organizovati orgije, prebijati ljude, napastvovati zaposlene žene. Odlučuje i šta će se u Beogradu rušiti da bi se gradile rugobe koje odgovaraju njegovom ukusu i shvatanju velegrada, šta će se eksteritorijalizovati, kako i zašto graditi nepotrebni nacionalni stadion u dalekom kukuruzištu. Zato što on to voli.
Da voli cirkus, gradili bi cirkus i otvarali fakultete za klovnove i akrobate, da voli pozorište i operu, možda bi gradio pozorišta. I kao što se kolektivizuje mržnja, isto se desi sa poslušnošću, koja je još zaraznija i koja uvek, po pravilu oslepi. A Vladalac voli i nagrađuje najposlušnije. O njegovim lukrativnim razlozima ne želim da govorim. Dakle, dobri naš sultan, kao što je red i kao što treba, odlučuje o svemu.
Vladalac voli i nagrađuje najposlušnije
Koliko je u takvim okolnostima besmisleno bitisanje opozicije u parlamentu?
Verujte da to pitanje često postavljam sam sebi. Za godinu dana, pazite, za godinu dana i nekoliko stotina amandmana, nijedan, bukvalno niti jedan jedini nije prihvaćen. Opozicija je izložena stalnom dobacivanju, što jeste folklor i nekih drugih parlamenata, ali tamo nema psovki u kojima se pominju uglavnom ženski članovi porodice. Nema mahanja privatnim fotografijama, nema arlaukanja i ružnih dobacivanja, još uvek se glasa na zvonce, ponavlja glasanje dok se ne dođe do potrebnog broja.
Tamo nema konkludentnih radnji upućenih koleginicama koje jasno asociraju na felacio, mislim da bi ta grupa slobodnomislećih, elokventnih ljudi sutra opet glasala protiv bilo kog opozicionog predloga, koliko god on bio razložan i logičan, kao što sam siguran da će sutra, kad je u pitanju Kosovo i Metohija, smerno i sa oduševljenjem glasati onako kako im kaže onaj koji nije član srpske Skupštine.
Sa druge strane postoji taj mali trak svetlosti, mogućnost da javno i glasno vodite svoju pre svega moralnu, a potom i političku misao, da ona dopre do nekog broja ljudi, da ukažete na nepodopštine i krađe, bahatost i osionost, nesposobnost i neznanje. Jedno ispitivanje pokazuje gotovo simetričnu podeljenost.
Polovina građana bi pozdravila napuštanje parlamenta, druga polovina bi oštro zamerila napuštanje poprišta i to tretirala kao kukavičluk. Da li je društvo pokvarilo parlament, ili je i parlament, pored medija i vrha države učestvovao u devastaciji društva, na vama je da odlučite. Ipak, čini mi se da ima mnogo više opozicionih govora koji će se pamtiti, od nadahnutih filipika poslanika većine.
Ne znam hoću li ostati na čelu odbora a kulturu, ne prijaju mi buka i bes
Kako je moguće da ni jedan skupštinski odbor kojim rukovode predstavnici opozicije ne može da funkcioniše normalno, bez podmetanja i incidenata?
Moguće je zato što u svakom odboru većinu imaju oni koji je imaju i u Skupštini. Poziciju predsednika Odbora koji je iz opozicije doživljavaju kao uvredu i lični poraz. Postoji nešto što se u političkoj teoriji i praksi zove teror većine. Upravo to doživljavaju predsednici članovi odbora iz opozicije.
Ukinuta je čak i autonomija predsednika da formira i određuje dnevni red. Po njima, ja bih kao predsednik morao svoj predlog dnevnog reda da uputim njima, da mi ga oni, podvučenog crvenim flomasterima vrate… Ovo može, ovo ne može. Dakle, predsednik odbora nije kreator njegovog rada, nego tek puki konferansije koji će davati reč Miki i Žiki, meriti vreme i otvarati i zatvarati sednice. To nije funkcija predsednika ni po Poslovniku Skupštine, ni po načinu na koji je ja razumevam i shvatam.
Hoćete li i dalje ostati na čelu Odbora za kulturu, uprkos saplitanjima od strane vlasti?
– Odbor kome predsedavam ima još jedan problem. Nekompetentnost. Da ne budem krivo shvaćen. Nemam ništa protiv časnih profesija lekara, turističkih vodiča, građevinskih inženjera, menadžera čega god, ali sam duboko ubeđen da u Odboru za kulturu i informisanje treba da sede oni koji je stvaraju, koji tvore pravni, strateški, etički i finansijski model po kome će i kultura i informisanje funkcionisati i kad je kultura u pitanju, da sede oni koji je konzumiraju. Naravno da to nije tako.
Ne znam hoću li ostati na čelu odbora. Ne prijaju mi neznanje, buka, bes i neretko nevaspitanje i primitivizam kojima prisustvujem… Odlučiću uskoro.
Bojim se u ovom vrtlogu tamnih strasti, nove crnine u nekoj novinarskoj porodici
Kakvo je danas stanje u našem novinarstvu, ako sam predsednik države deli novinare. Nudi se da plati kaznu Vučićeviću, a na drugoj strani targetira novinare Danasa, Nove, N1?
Stanje u novinarstvu je isto kao i stanje u društvu. Novinarstvo je ostrašćeno, pripadajuće, propagandistično, nesvesno svoje i političke i istorijske odgovornosti. Dakle, mediji ne prate vesti, oni pokušavaju da ih stvaraju, oni svesno, ili bar većina njih učestvuju u kreiranju javnog mnjenja.
Stvaraju mržnju, svesno puštaju duha iz boce, neki od njih zdušno i čak sa entuzijazmom učestvuju u stvaranju kulta ličnosti. Oni su onaj bager sa početka ove priče. Sa druge strane predsednik se ponaša ne kao pomiritelj i predsednik svih građana Srbije, nego kao ostrašćeni navijač sa šipke, ne krijući ni jednog trenutka svoju navijačku strast i pripadanje. Što valjda, s obzirom na toliko puta ponovljene autobiografske odrednice kojima se on ponosi, ne bi trebalo nikog da iznenađuje.
Tu je, naravno i svesrdna finansijska potpora države određenim medijima, kao nagrada za iskazanu podršku i ljubav, koju ne treba zanemariti. I eto nas kod paradoksa. Kako se zove ljubav koja se plaća? Sami dajte odgovor. A što se tiče premijerke ne razumem kako da razumem njenu ostrašćenost. Ona nije visila na šipki. I eto vam tužnog rezimea. Godišnjica novinarskih nasilnih smrti, izgorelih novinarskih kuća, prebijenih novinara, sklonjenih i sakrivenih, pretnji silovanjima novinarskim porodicama. Bojim se, ne daj Bože, u ovom vrtlogu tamnih strasti, nove crnine u nekoj novinarskoj porodici.
A sa druge strane, ima i novinara koji bi znali da uzvrate. Kao uplašeni samoubica, stojimo vrhovima prstiju oslonjeni na ivicu oblakodera. Dovoljan je blagi povetarac da poletimo, a nismo sigurni da li zaista želimo pomoć hrabrog vatrogasca. Ne znam da li je razum već zakasnio. Neka nam Bog bude u pomoći.
Ovo nije trenutak za ideološke i poetičke razlike u opoziciji
Da li spas i izlazak iz ovakvih podela na svim nivoima, treba tražiti u objedinjavanju opozicije i i da li je moguća saradnja sa SSP, koji poručuje da EU nema alternarivu?
Ne bih ja to definisao sa tom lapidarnom površnošću. Sve ima alternativu. Alternativa miru je rat, alternativa životu je smrt, naravno da i EU ima alternativu. Možda je to sređena, demokratska država sa slobodnom rečju i mišlju, slobodnim ljudima, u kojoj se maksimalno štite prava svih manjina, razvijaju radne i higijenske navike, u kojoj se ljudi obrazuju i leče u normalnim uslovima, država koja štiti svoje najnezaštićenije slojeve društva, najstarije, najmlađe i najsiromašnije, država sa ljudima koji imaju razvijenu ekološku svest.
Država koja neće budzašto prodavati svoje rudne resurse i država koja će u blagostanje ući koristeći sve svoje komparativne prednosti. A one su ogromne.
Onda nam, možda, ni tutor, ni milostinja ni kolonijalni upravnik ne bi trebao. Tad bi i ulazak u EU bio moguć, ali ne i nužno neophodan. U svakom slučaju, to je referendumsko pitanje, naravno da taj referendum mora biti čestit, dobro pripremljen i sa jednakim vremenskim prostorom u medijima i za protivnike i za pristalice. Tako iskazana volja naroda se mora poštovati. Drugi par rukava je, hoće li nas Evropa i trebamo li joj uopšte.
Mislim da je Staroj gospođi za njene i američke strateške namere dovoljno Kosovo i Metohija. Mi smo tu kao dobro tržište za pelene za odrasle, ističemo se u osmosatnom stajanju uz mašinu i u motanju kablova, zadovoljni mesečnim platama koje su na nivou evropskih nedeljnih. Jedemo najskuplju hranu u Evropi i najnekvalitetniju hranu proizvedenu u Evropi. Ono nešto bede što izvezemo skuplje je u državi gde je proizvedeno, nego tamo gde je izvezeno.
Dobri smo da nam Nemačka uz našu državnu pomoć uzme onoliko inženjera, vozača, kvalifikovanih i obučenih radnika i vrhunskog medicinskog osoblja, koliko im je potrebno. Nama nek zube vade berberi i nek nas baba Živka leči pijavicama. Nama će krečiti i voziti nas priučeni Indusi i Nepalci. Naravno, ukoliko Zapad uspe da nam za naše zlato i litijum, u naše vode uspe svoj cijanid i sumpornu kiselinu, uz pomoć predsednika i lokalnih bitangi i baraba. Mi smo za Evropu idealni upravo ovakvi kakvi smo.
A sto se tiče zajedničkog nastupa protiv SNS, izneću, naravno, lični stav. Držim da je zajednički nastup neophodan. Ovo nije trenutak za ideološke i poetičke razlike. Nama je kuća zapaljena i treba je gasiti. Vreme je da se insistira na viškovima sličnosti, a ne na razlikama, vreme da se traže tačke spajanja, a ne razdvajanja.
Koje su tačke spajanja?
Zar nije dovoljna Vučićeva nekompetentnost, neznanje, hrđave namere, sad već sasvim jasna izdaja na rate, fašizam u naznakama. Ako je nekad znak prepoznavanja bila batina i crna ili braon košulja, sada je to kapuljača i palica koja puca po našim leđima. Zar nije dovoljna svemoć lokalnih kabadahija koji odlučuju čija deca ne mogu u obdanište, korupcija epskih razmera, od porodilišta do grobnog mesta.
Zar nije dovoljan razlog devastacija nacionalnih parkova, gradova od strane novobogatih vucibatina kojima ništa nije sveto, ni Kalemegdan, ni istorijski i umetnički značajna vila iz devetnaestog veka, ni Zlatibor i Kopaonik, ni desetine hiljada prodatih diploma, ni lavine prostakluka i primitivizma. Zar nije dovoljan razlog za ujedinjenje ta toliko pažljivo odrađena negativna selekcija, gotovo bez ijednog izuzetka…Što bi klinci rekli „Pa stvaaarno“. A ima toga još.
A sad se vratimo na zapaljenu kuću. Hoćemo li dozvoliti da je, poput svih piromana koji se najviše ističu u gašenju i uvek završe garavih obraza i oprljenih obraza, našu kuću gasi onaj koji je zapalio. Da je gasi benzinom. Sad je nevažno, dozvolite jedan samocitat, jednom mi je to u parlamentu AV žestoko zamerio, da li krov gasimo plavim, žutim ili zelenim kanticama.
Bitno je da se pobedi zlo, uvede poštenje i pravda kao princip mišljenja i ponašanja, organizuju pravi, pošteni i demokratski izbori sa objektivnim medijima, bez vožnje autobusima i bugarskim vozovima, bez prinude, krađe, kupovine glasova. A na tim izborima svako nek zastupa svoje stavove.
Hrabriša svoju hrabrost plaća crvenom po stanovniku autobusa
Narodna stranka traži da o celovitosti Srbije odlučuju svi, a ne jedna uplašena glavica. Ta „uplašena glavica“ tvrdi da se nikoga ne plaši i da svima kaže sve u lice?
Taj Hrabriša, Nebojša Strašni koji se ničega ne plaši i nikome se ne dodvorava, toliko je silan i nesklon strahu da istu grupu ljudi voza autobusima po Sbiji, od Vranja do Sombora, nespreman da stane pred prave Somborce ili Mitrovčane, jer zna da ih ne bi bilo, a ono malo što bi došlo izviždalo bi ga i nahranilo lokalnim poslasticama.
On svoju hrabrost plaća crvenom po stanovniku autobusa, sendvičima i flašicom vode. Niko nije toliko uplašen kao južnjaci u Novom Sadu i severnjaci u Pirotu. Ti večiti putnici po Srbiji već se dobro poznaju, sprijateljili su se, razmenjuju sendviče, dvoje su se tako smuvali… Čekaju ih odštampane parole i pesme na sedištima autobusa.
Druže Tito, samo piši radićemo i po kiši. Ako piše i Jovanka, radićemo bez prestanka. Ako pišeš sa Kardeljom radićemo i nedeljom.
Legenda kaže da je u vreme njegovog velikog prijateljstva sa izvesnim Nebojšom Slinom iz Beograda, on od Nebojše pozajmljivao nadimak kad ide u inostranstvo i uredno mu ga vraćao još na granici.
E taj ucenjeni junak, nedovoljno kompetentan, sa srcem jarebice, treba da donese odluku koja se tiče celog jednog naroda i svih građana te zemlje, njene celovitosti, gubitka dostojanstva i teritorije, frustracije budućih generacija. Nije gospodo uvod u rat zamrznuti konflikt nego priznanje Kosova.
Referendum je rešenje?
On na te pregovore i na bilo koje pristanke nema pravo. Može da trguje svojom polovnom škodom. Takvu odluku sa dalekosežnim, viševekovnim posledicama mogu da donesu samo svi građani jedne zemlje. O istupanju Škotske iz Ujedinjenog kraljevstva odlučivalo se referendumom. Na kraju, referendum se tiče nemačko-francuskog plana na koji je on nepotrebno i brzopleto verbalno pristao, suočen sa ličnim posledicama koje su mu predočene, a na šta on nema pravo. Vox populi, vox dei.
Između ostalog i zbog toga što pre treba da bude razvlašćen. Inače, napiće ga Orban i Sijarto i ode Subotica. Kukavice se od straha brane vinom i bahatošću. Ujutru ih čeka onaj isti strah u kombinaciji sa mamurlukom. A to baš nije dobra kombinacija.
Vučićev novi pokret biće isti, prokisli politički bućkuriš, upakovan u nove flaše
Da li je za Vučića dobitna kombinacija – narodni pokret koji osniva ?
Sredinom prošlog veka, malo ljudi to zna, u Beogradu se desila strašna brodska nesreća. Potonuo je brod Niš koji je saobraćao, zamislite na relaciji Zemun-Beograd. Bilo je preko sto žrtava, proglašena je trodnevna nacionalna žalost. Jednog su srećkovića, spasli ribari kod Grocke. Čvrsto se držao za klozetsku dasku.
U potrazi za spasom, ovog puta je u pitanju spasavanje političkog života i strah sa suočavanjem sa svim onim što dolazi kad moć i sila odu, ne bira se način da se preživi.
To je pokušaj da se isti, prokisli politički bućkuriš, sada upakovan u nove flaše i sa novim etiketama proda kao novo vino. Biće to prilika i da se oslobodi stranačkog škarta i sa starnovim političkim ljudima, sa propranim političkim vešom i biografijama izađe pred pristojnu Srbiju. Biće među pristojnima i oni koju su svojim političkim neistomišljenicima pretili batinama, nazivali ih odronima, talogom, izdajnicima, pedofilima, ispičuturama i pijandurama, mada vidim da se u poslednje vreme ova dva epiteta više ne koriste, da mi je znati zašto.
Bice sigurno i oni koji bi da presuđuju, čupaju uši… Siguran sam da će onaj koji bude izdavao dozvole da se iz SNS pređe u novi pokret biti bogat čovek. A ono što ostane u SNS, za njih ne brinem.To su ljudi črvstih moralnih i političkih uverenja. Ima među njima toliko sposobnih i obrazovanih ljudi, sa lakoćom će pronaći novog lidera. Uglavnim, klozetska daska je spasla jedan zivot, pa vi vidite.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.