INTERVJU Slobodan Samardžić: Žuto-crvena koalicija su „mala deca“ u poređenju sa ovim današnjim, oni sve dadoše ne trepnuvši

* Kako vidite mere Beograda koje je najavio Vučić? Da li se slažete sa nekom od njih?

– Tih pet tačaka su pretvorene u „mere“ koje vlada Srbije treba da sprovede. Kako da ih sprovede kada se zvanična Srbija povukla iz svih institucija i službi kojima je raspolagala do uspostavljanja Vučićeve vlasti 2012. godine. Svaka od tih tačaka (mera) svedoči da se srpska vlast najpre lišila njihovog sadržaja a sada hoće mali deo toga da vrati. Budući da je Vučić dvanaest godina bacao narodu prašinu u oči kada je o Kosovu reč, on to čini i sada i činiće sve dok na završi preuzetu obavezu predavanja Pokrajine tamočnjim Albancima i njihovim zapadnim zaštitinicima.

* Da li je trebalo proglasiti okupaciju Kosova?

– Tu stoji pitanje – ko je okupator? Iako KFOR i EULEKS, nekada i UNMIK, značajno doprinose toku i dovršenju nelegalne tvorevine “Kosovo“, njih je politički gledano teško proglasiti okupatorom budući da su KFOR i UNMIK vezani odredbama Rezolucije SB UN 1244 koje ih, bar formalno, drže u obavezi prema tom dokumentu. Što se mene tiče, okupatorom bi trebalo proglasiti albansku stranu budući da ona na tom prostoru protivno pomenutoj Rezoluciji nelegalno raspolaže institucijama i oružanim snagama koje deluju kao okupator. To ne znači da bi “Kosovo”proglašenjem okupacije volšebno postalo državom, već samo znači da je u jednoj pokrajini koja je pod protektoratom UN izvšena nasilna uzurpacija vlasti i zaveden teror nad delom stanovništva.

* Da li je moguće vraćanje na status ‘kvo ante’ odnosno uklanjanje ključnih posledica jednostranih i nekoordinisanih akcije Kurtijevog režima?

– To se mora učiniti, ali to ne može Vučićev režim koji je svojom koncilijantnom politikom prema zapadnom činiocu u kosmetskoj stvari doprineo sadašnjem stanju. To može da učini samo državna politika koja će obavljati svoj redovni posao zaštite nacionalnih interesa ma kakve realne okolnosti postojale. Vučić je nasledio Pokrajinu sa mnogim poslovima koje je Srbija na dobrom delu tog prostora obavljala svojim sredstvima. On je to raspiskao a za uzvrat dobio charte blanche zapadnih učesnika da u državi radi šta hoće.

Slika a ne stvarnost

* Šta vi vidite kao rešenje za nastalu situaciju, a da ima podršku EU i SAD, ili Beograd na podršku Zapada ne može da računa kada je reč o Kosovu?

– To je jedan problemski lavirint. U sadašnjim okolnostima zapadne sile su jedini igrač na terenu i to onaj koji deluje u pravcu potpune nezavisnosti tzv. Kosova. Na drugoj strani, ta se igra ne može završiti bez de iure priznanja “Kosova” od strane Srbije, pa posledično i ukidanja Rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti. To su iglene uši kroz koje treba da prođe srpska politika. Šta se realno može učiniti a da i Srbija počne da igra u svoju korist? Treba hitno prekinuti tzv. pregovore koji zakonito vode de iure priznanju. Srbija ima sve razloge da to učini, posebno u sadašnjoj situaciji kada i zapadni mentori vide da nije Srbija vinovnik odugovlačenja nego „Kosovo“ pod Kurtijevim liderstvom. Uporedo sa tim treba izaći iz Prvog briselskog sporzuma pošto albanska obeveza o zajednici srpskih opština nije ispunjena celih jedanaest godina. Pravni osnov za ovaj čin jeste Bečka konvencija o ugovornom pravu (1969) koja predviđa takvu mogućnost. Ni za takvu meru zapadni činiocu ne bi mogli da nađu nikakvu lošu nameru srpske strane. Oni bi svakako negodovali i ucenjivali, ali ne bi mogli zbog toga za zavedu sankcije ili slično. Time bismo se oslobodili pritiska EU, jer bi poslato jasno da ne strahujemo od njene prazne puške u politici pristupanja. Istina je da i kada bismo priznali nezavisnost „Kosova“ ne bismo se pomerili sa mrtve tačke, jer već dugo razlozi za zastoj proširenja prvenstveno postoje u samoj Uniji. Potom bi sledile mnogi aktivni postupci i na samom terenu Kosmeta koji bi započeli drugačiji odnos između Srbije i zapadnih činilaca bez štete za bilo koju stranu.

* Vučić kaže da su ga sa zapada sve vreme lagali, da li je on naivan i lakoveran ili je cilj njegove politike prema Kosovu upravo i bio da je vodi tako da građani Srbije i severa Kosova neprimetno i gotovo mirno prihvataju postepeno napredovanje kosovske državnosti na severu?

– Cela Vučićeva politika, na samo prema Kosovu i Metohijiji, slika je a ne stvarnost. On je uspeo da u takvoj stvari od nacionalnog interesa kao što je Pokrajina hibernira i opoziciju i najširu javnost. Razume se to je učinio kranje prljavim sredstvima, ali on prema tome nema odnos, naprotiv, svaka nova prevara daje mu dodatno na snazi i samopouzdanju. Gde ga samo nađoše? Kosmetska tema u tom pogledu samo je najtragičnija.

* Kako biste ocenili ulogu ambasadora Hila u Vučićevoj kosovskoj politici, a kako ambasadora Bocan Harčenka?

– I jedan i drugi dobro služe svojim vladama. Prvi, da podškom Vućiću doprinese krajnjem cilju, definitivnom priznanju “Kosova”, a drugi da podrškom Vučiću spase konac o kome se drži veza između Srbije i Rusije.

* Da li je Vučić, kako neki tumače, prešao na stranu Zapada i udaljio se od Moskve ili je Vulin njegov alterego?

– Vučić je odavno na drugoj obali, a Vulina je ostavio na mestu odakle je krenuo da mu tamo širi iluziju ne da li će sa vratiti, nego da nije ni pošao.

Žuto-crvena koalicija i ovi današnji

* Šta je važnije političko pitanje za Srbiju, Kosovo ili eksploatacija litijuma?

– Kosovo i Metohija je starije pitanje od litijuma i doslovno i stvarno. Litijum, tj. njegova zabrana, je takođe životno pitanje za Srbiju. Njegovo značenje šire je od pitanja “kopanja” i posledične svekolike katastrofe na konkretnom području. To je situacija od koje zavisi da li će Srbija postati evropski Kongo ili će se razvijati kao poštovana država na tom kontinentu.

* Osećate li ličnu odgovornost da je nešto tokom vašeg bavljenja Kosovom moglo bolje da se uradi i šta?

– To je relativna stvar. Ako bih sada počeo o greškama na strani politike u kojoj sam učestvovao, delovalo bi kao da u okolnostima zemljotresa od devet stepeni tražim da popijem moj omiljeni koktel. Moja stranka i ja smo bili očajni kosmetskom politikom naših nastavljača iz žuto-crvene koalicije i to s pravom, jer oni su započeli s nemogućim eksperimentom “I Kosovo i EU”. Ali, gledajući iz sadašnje perspektive, oni su bili mala deca u poređenju sa ovim današnjim. Oni sve dadoše ne trepnuvši…

* Marta Kos je nova komesarka za proširenje. Šta se može očekivati od nje, ali od Boruta Pahora koji bi mogao da preuzme Lajčakovo mesto?

– Dobro je što ste pomenuli Lajčaka. On je prototip novoevropskog visokog činovnika sa neizmernom ambicijom da tamo postane i neki funkcioner. Ne bih komentarisao bilo koga ko formalno nije zaseo u tu tranzitnu fotelju Unije. Kada je o komesarki za proširenje reč, o njoj ne znam gotovo ništa. Ali znam dovoljno o njenom resoru. Već deceniju i po, taj resor služi za očuvanje iluzije članstva u realnim okolnostima Unije. U odnosu na ostatak prosperitetnog sveta ona tapka u mestu i trpi ulogu koju joj je odredio dvojac SAD-NATO, i zbog toga znatno oskudeva u negdašnjoj vitalnosti. U takvoj situaciji ni nova komesarka ne može da učini ništa novo u odnosu na njene prethodnike bar u tri mandata.