„Mi imamo tešku bolest. Mi nemamo imunitet“: Intervju Zorana Đinđića za Danas iz 1999. godine

Odlaganjem srpsko-albanskih pregovora zapravo je odložen problem. Mislim da ozbiljnih pomaka nije bilo i da je naša sreća što Albanci nisu pristali na predlog Kontakt grupe, jer bi se, u protivnom, ponovio scenario iz Bosne. Da je albanska strana bila manje uobražena i da su bili lukaviji prihvatili bi sporazum i sve bi se lomilo na pitanju ko će ga sprovoditi. Bez međunarodnih snaga teško je zamisliti sprovođenje sporazuma budući da institucije Srbije u očima međunarodne javnosti nemaju kredibilitet – kaže na početku razgovora za Danas lider Demokratske stranke Zoran Đinđić.

– Moja procena je da Milošević u prvom trenutku ne bi pristao na međunarodne snage nego bi izazivao sudbinu do poslednjeg trenutka, čak bi možda prihvatio i međunarodnu intervenciju. Miloševiću više odgovara Srbija kao Irak u Evropi – njemu je najvažni je kakav će uticaj događaji na Kosovu imati na njegovu vlast u Srbiji, a ne kako da funkcioniše njegova vlast da bi na Kosovu bilo što bolje. Ako strane trupe dođu na Kosovo, u interesu je njegove vlasti da se Kosovo odvoji od Srbije i da strane trupe nemaju nikakav uticaj preko granica Kosova jer bi to, na duži rok, srušilo njegovu vlast – postepeno bi se razbila izolacija zemlje što Miloševiću nikako ne odgovara: Njegov osnovni problem je kako sprečiti da se međunarodno prisutvo na Kosovu reflektuje na političku situaciju u Srbiji i jedini način da to spreči je da nas totalno zavadi sa celim svetom. To je scenario koji je bio na ivici i koji su sprečili samo Albanci time što su na isti način neodogovorni i, na našu sreću, ovoga puta nisu bilo dovoljno lukavi.

Da li je to kupovanje vremena ili će se zaista nešto desiti u periodu do 15. marta?

– Mislim da je međunarodna žajednica kupila vreme da vrši dalje pritiske, pre svega na Albance. Ne verujem da kvalitativno nešto može da se desi jer su pregovarači definitivno nesposobni za postizanje bilo kakvog kompromisa. I da im se ostavi sto godina da pregovaraju, vratili bi se na početak.

Mislite li da je politički dogovor zapravo postignut?

– Njima je svejedno za taj politički dogovor. Oni bi svaki sporazum prihvatili smatrajući da će ga izigrati u sprovođenju.

Očekujete li da će se u tom delu vlasti pozivati na rezultate referenduma?

– Može Milošević da se poziva na šta hoće, ali u ovom sučaju će, kao i u njegovoj politici, odlučivati sila. Holbruk nije slučajno izabran za Miloševićevog ličnog psihoterapeuta jer je on u dogovore uneo silu kao element koji je Milošević afirmisao u deset godina svoje politike. Jedina tajna je ko je spreman da primeni više sile – je li Milošević spreman da kao Sadam Husein istraje do kraja u svojoj poziciji po cenu žrtvovanja naroda, resursa i budućnosti zemlje i da li su ovi drugi spremni da idu do kraja u korišćenju svoje sile. Ko je potpisao sporazum, u kojem sastavu delegacije, šta je u sporazumu – ima malo značaja. Tu nema diplomatije i stvarnih dogovora – obe strane su dovedene da im se podmetne plan koji je neko drugi napravio u njihovo ime i ne pita ih se mnogo. Milošević nije bio tamo zato što je mislio da nije obavezan da primenjuje sporazum koji nije potpisao, a međunarodna zajednica je to prihvatila jer je odlučna da primem sporazum bez obzira da li ga je potpisao Milošević ili Egipćani.

Kakav će pritisak međunarodna zajednica primeniti na albansku stranu?

– Njima je veći problem albanska strana zbog toga što ona nije pravni subjekat na koji se može vršiti pritisak kao na Miloševića – ne može se bombardovati albanska strana jer se ne zna ko je ona, gde su oni… Gde naći Rugovine Albance? Amerikanci se trude da taj drugi subjekt definišu tako da i na njega mogu da vrše pritisak, a Albanici se tome opiru. Pretnje da će albansku stranu proglasiti teroristima ako ne potpiše ili da će ih u tom slučaju prepustiti Miloševiću do sada nisu imale efekta. Mislim da će naredne dve nedelje biti iskorišćene da se Albanci pretvore u pravnu personu koja može da se natera da se ponaša u skladu s nečijim instrukcijama.

Mislite li da je pretnja važdušnim udarima ozbiljna?

– Verujem da je to ozbiljna pretnja, da ovoga puta nema trikova i da međunarodna zajednica sasvim rutinski o tome razmišlja – ne „da“ ili „ne“, već u kojoj situaciji.

Dok se Srbiji preti bombardovanjem, Albancima bi mogla biti uskraćena podrška. Nije li to nesrazmemo?

– To je cinizam međunarodne politike. Svakome se određuje njegova mera. Da mogu da bomarduju Albance, verujem da bi i njima time pretili. Imam informaciju da je u oktobru bilo predviđeno i bombardovanje položaja OVK. To nije isključena opcija. Ipak, oni nisu sigurni kakve bi posledice takvo bombardovanje imalo na albansku stranu – možda nikakve pošto nanošenje štete jednom delu uopšte ne mora značiti spremnost na kompromise drugog dela. Verovatno su ocenili da će Albanci biti osetljiviji na ukidanje privilegija nego na pretnje.

Kako ocenjujete poziciju Albanaca?

– Njihova pozicija je dobitnička jer je protiv Miloševića svako u dobitničkoj poziciji. Oni naprosto hoće da izvuku maksimum iz sadašnje situacije iako su optimum već dobili. Prihvaćeni su kao međunarodni pregovarači mada se ne može reći ni ko je ta njihova delegacija niti koga predstavlja. Neverovatno je da se, dok traju pregovori i u njima navodno učestvuje predstavnik te OVK, na terenu i dalje vrše teroristički akti što znači da neki na Kosovu ne smatraju da su obavezani učešćem te delegacije. Znači – i kada se postigne dogovor to ne znači da neće biti terorizma jer bi mogli da kažu da taj što je tamo bio njih ne predstavlja. Albanci su ljubimci zahvaljujući Miloševiću i poptuno su zaštićeni kao pande u Kini. Već sada su dobili i na političkom i na realnom, diplomatskom planu ogroman uspeh, a u budućnosti s Miloševićem samo mogu da dobiju još više. Bilo kakav dogovor će za njih biti više nego što su imali, a ničega se neće odreći. Milošević će dobiti manje nego što je imao, a u narednoj fazi to može da bude samo još manje. Jedini recept za izlazak iz začaranog kruga je da sklonimo Miloševića i da vratimo stvari na početak.

Šta je početak i da li je to moguće?

– Ako sklonimo Miloševića to bi bio uvod u početak. Ako ne sklonimo, to je nastavak agonije i dezintegracije. Početak je da se odnosi definišu onako kako ihsvi verbalno definišu – kao pitanja autonomije prava, a ne problem države i ko ima više sile. Početak realne priče o Kosovu je priča o srpskoj državi, a Kosovo je posledica slabosti srpske države. To je moguće jer je međunarodna situacija takva da definitivno rešenje u smislu institucionalizovanja postojećeg stanja – a to znači nezavisno Kosovo i Srbija bez Kosova – nikome ne odgovara. Taj koncept ne može biti prihvaćen – ne zbog Srbije – nego zato što bi druga albanska država na Balkanu – izazavala ogromnepotrese prema jugu – prvo prema Albaniji koja bi došla u haos onog trenutka kada bi Kosovo postalo nezavisno jer politička elita s Kosova nema nameru da se priključi Albaniji, već želi da kolonizuje Albaniju i bude njen centar. U taj čvor bi se upetljali Makedonija, Grčka, Bugarska, Turska… I to je naša šansa – ako bi Srbija dala mali signal svog ozdravljenja međunarodna za jednica bi jedva dočekala da to prepusti institucijama države. Oni imaju toliko problema da im je Balkan poslednja rupa na svirali. Uveren sam da bi malo jačanje demokratskih institucija u Srbiji već značilo povlačenje međunarodne zajednice kao što je to bilo prethodnih 50 godina. Njih ne interesuje šta se ovde radi dok se to ne vidi na televiziji.

Rekli ste da je uslov za sprovođenje kosovskog pläna uspostavljanje demokratskih institucija. Nije li nerealno govoriti na takav način u momentu kada Srbiji prete vazdušni udari?

– Kada imate neku tešku upalu – jedini lek je antibiotik. Da li ga imate ili ne, to je konkretno pitanje. Možda ste zavejani na nekom putu i onda kažete da je nerealno reći da je antibiotik lek. Nerealno je možda u toj situaciji da dobijete taj lek, ali je to jedini lek. Možemo da govorimo o tome šta pacijent treba da uradi da dođe do leka, ali sasvim sigurno ne srne da se zavarava travicama i zašećerenim vodicama i gubi vreme. Između svesti šta je lek i dobijanja leka je proces traženja. I nijedan lek nije besplatan. Pogotovo lek za teške bolesti. Mi imamo tešku bolest.

Ima li šanse da dođemo do leka?

– Moramo se boriti. To je bolest od koje su mnogi bolovali, koju su preležali svi evropski narodi pre 200 godina i tokom vremena izgradili imunitet na te teške bolesti koje su hronične, ali nisu smrtne. Mi nemamo imunitet. Nadam se da ćemo ubrzo izgraditi imunitet na takve bolesti. Kosovo je model za Sandžak, za deo Vojvodine, za mnoge druge oblasti u Srbiji.

Očekujete li da će i ta pitanja uskoro biti otvorena?

– Pa ako se ne nađe mehaniam za rešavanje problema Kosova, automatski će se zapaliti ta druga žarišta.

Štambuk, Egipćani i kosovski Srbi.

Kako ocenjujete pozicija kosovskih Srba unutar jugoslovenske delegacije?

– Nema tu Srba. Njih predstavljaju Štambuk i Egipćani. Delegacija je namemo napravljena s dozom državnog cinizma – Milošević želi da kosovsko pitanje raščisti od etničkih primesa i da kaže da to nije pitanje Srba i Albanaca niti Albanaca i srpske države već nelegitimno pitanje koje su pojavilo jer su, eto, sve etničke zajednice zadovoljne i niko nema probleme osim nekih terorista. Time on zavarava i sebe i potkopava našu poziciju jer mu se svet na to smeje. Realno, postoje dva pravca problema – između albanske etničke zajednice i srpske države i između Albanaca i Srba. Egipćani i Hrvati sa tim nemaju nikakve veze. Ni Štambuk, ni JUL, ni bilo ko drugi. Time je, zapravo, Milošević pokazao da on ne želi da prizna problem, a čovek koji ne želi da prizna suštinu problema ne može da ga reši. Milošević apsolutno u svom manipulisanju dribluje stativu i smatra da izaziva veliki aplauz gledališta. Ali dok on dribluje stativu, drugi mu daju golove. Mislim da smo u ovoj fazi istorije dobili najgoreg mogućeg pregovarača za vrlo, osetljiveprobleme koje nije on stvorio.

Vuk Drašković glumi da je dobio neki signal

Vuk Drašković je rekao daje srpska strana u jednom momentu bila spremna da prihvati politički sporazum kao i da bi samo provođenje sporazuma bio manji problem.

– Vuk Drašković govori u telefonsku slušalicu koja nije povezana sa centralom. To je, zapravo, dečji telefon i on glumi da je dobio neki signal. Niko ne pita ni Momira Bulatovića, a kamoli Vuka Draškovića. Sigurno je da je srpska strana bila spremna da prihvati bilo kakve principe, jedino nije bila spremna da prihvati kontrolu sprovođenja tih principa, a to je ključna stvar.

Srpske opštine na Kosovu

Tim Demokratske stranke u saradnji sa Srpskim pokretom otpora s Kosova i Srpskom pravoslavnom crkvom napravio je svoju verziju rešenja kosovskog problema koja podrazumeva kantonizaciju. Kakvo je to rešenje i da li ono uopšte ima šanse da bude primenjeno?

– Napravljena je mapa po zemljišnim knjigama koja se delimično poklapa s etničkim sastavom stanovništva. Tražimo da se napravi nova opštinska podela jer mislimo da će autonomija biti bazirana na lokalnoj opštinskoj samoupravi i želimo da srpska naselja formiraju opštine koje bi bile direktno vezane za Republiku sa vlastitom samoupravom. To bi bio razlog da Srbi ostanu na Kosovu budući da ih ne bi mnogo tangirao sistem lokalne samouprave koji je Kontakt grupa predložila. Time bi se postigla dvostruka dobit – srpsko stanovništvo bi dobilo svoje organe autonomije i ne bi bilo majorizovano u pogledu sudstva, policije i svega onoga što će imati kao lokalnu vlast Bila bi obezbeđena direktna veza s Republikom jer bi se na tom đelu primenjivalo zakonodavstvo Republike. Razgovarao sam sa Hilom, Petričem i sa drugim članovima Kontakt grupe koji su za to imali bi Srbija dala mali signal svog razumevanja i rekli da njima to ne smeta već da im je važno da se za tamošnje Albance utvrde neka prava. Naravno, misle da i za Srbe treba utvrditi neka prava. Ako su to ta prava koja Srbi hoće, trebalo bi da kažu Milošević ide na to da su sve nacionalne zajednice ravnopravne – bratstvo i jedinstvo, nema nacija jer njegov manipulatorski komunizam počiva na frazama opšteg karaktera – da su svi građani ravnopravni – a iza te fasade uspostavlja se realni odnos moći koji nije institucionalizovan jer nije priznat. Tako da će Milošević, trudeći se da na Kosovu izdejstvuje bratstvo i jedinstvo između Egipćana, Crnogoraca, Srba, Muslimana, Albanaca, Turaka… dovesti do toga da Srbi budu majorizovani jer će u stvarnosti 90 odsto Albanaca imati dominaciju. Srbi neće biti zaštićeni jer Milošević neće da prizna da su oni manjina, Milošević nije pristao da to uđe u srpski predlog, ali mislim da je Artemije uspeo da u Vašingtonu izdejstvuje da u plan Kontakt grupe uđu slična ideja.