Jovo Bakić: Car je go, strah steže, zubi neprijatno glasno cvokoću

Početkom odlazeće 2024. godine, niko nije mogao da pretpostavi da će studentkinje i studenti izazvati ovoliko divljenje u ogromnom broju građanki i građana Srbije zato što će pokrenuti najozbiljnije društvene promene u poslednjih 12 godina. Da su stariji od njih, ali i mlađi. u stanju da stanu ispred njih i brane ih od nasilnika i poslušnika režima Aleksandra Vučića, i to najozbiljnije, do kraja…

*Kako vidite to što se trenutno događa u kontekstu odnosa starijih i mladih, pobunjenih protiv režima?

– Stariji su bili izgubili veru da je ovde ikakva pozitivna promena moguća, pa se katkad činilo kao da je naše društvo umrlo, ali nas niko o tome nije obavestio. No, tragedije su nas, kako one iz 2023, u školi „Vladislav Ribnikar”, pa u Duboni i Malom Orašju, tako i ova iz upravo protekle godine na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, trgle i onda se pokazalo masovno očajanje, pa i masovni gnev. Naime, potpuno je jasno da sistem negativne i stranački uslovljene kadrovske selekcije, sistematsko urušavanje prosvete, organizovani kriminal i korupcija koji prožimaju i iznutra razjedaju državu zakonomerno dovode do tragedija. Ne možete očekivati od nekog kriminalca koji je kupio diplomu, pa blagodareći stranci napravio građevinsko preduzeće, koje mu služi za pranje novca i dobijanje basnoslovnih poslova od države, da napravi most ili popravi nadstrešnicu koji se neće obrušuti. No, dok stariji lutaju u besnom očajanju, mladi su shvatili da moraju da reaguju i efikasnije brane društvo od kriminalizovanog i neodgovornog režima. Sve je jasnija svest da nema nigde zemlje iz sna i da sopstvenu kuću treba temeljno očistiti i urediti.

*Da li su samo deca ostala u ostvarenju cilja ka boljem sutra i u toj pobuni?

– Stariji shvataju da su im još jedino deca ostala i da moraju svom snagom stati iza, uz njih, pa i, ako je potrebno, ispred njih. Treba samo videti koliko hrane i ostalih potrepština stiže na fakultete od Beograđana, pa i iz udaljenih gradova i sela iz kojih stižu do vrha natovarena kola. Dok vrhovna hulja i njegovi huljašisti, u starom dobrom maniru radikalskog šljama, drobe s različitih duhovnih trovačnica o stranim plaćenicima, dotle naš narod studente pomaže šakom i kapom, donoseći im ribu, gibanicu i pečenja. Obratite pažnju, sva kultura, prosveta, nauka i umetnost, tek uz nekolicinu nečasnih izuzetaka, stoje uz studente, pa i dobar deo seljaštva (ali je potrebno da se otpor režimu dodatno proširi), a bez njih ne može da opstane nijedno društvo. Svi shvatamo, mladi i stariji, osim jednog dela društva u koji spadaju organizovani kriminalci i oni koji su navikli da se prodaju svakom vlastodršcu, da moramo vratiti otetu republiku i da to možemo samo svi zajedno da ostvarimo.

*Šta se zapravo događa, profesore? Kako ulazimo u 2025. godinu? Da li ćemo se opet razočarati, da li će taj potpuno neočekivani bunt tolikog inteziteta utihnuti, ili se zaista nalazimo na pragu novog doba…. Da li je ono već počelo?

– Ništa neće biti isto kao pre. Čak iako bi u nekom trenutku bunt utihnuo, a ne verujem da hoće, to bi bilo samo privremeno. Svima je sada, pa čak i onima koji su pripadnici režima (videli ste u kakvom su raspoloženju bili na onom komemorativnom skupu u Sava centru), sasvim belodano da je car ostao sasvim go, a ta smežurana golotinja nije nimalo privlačna. Ona otkriva trulu, ali i kriminalnu suštinu celog režima. Ključna pitanja za budućnost ostaju: da li ćemo uspeti da rasturimo sistem organizovanog kriminala, kojim sredstvima to možemo uraditi, da li će nas podržati velike sile i koju ćemo cenu platiti.

*Kako biste kao profesor, onaj koji je svakodnevno u kontaktu sa studentima, objasnili njihovu energiju, ideju, kako je tako odjednom „buknula“ snagom koja je pokorila diktatorski režim na kolena?

– Mladi nikada ne oskudevaju u energiji i originalnim idejama, samo je pitanje da li će ih upotrebiti u političkoj borbi; naglašavam, ne stranačkoj, nego političkoj, jer političko je mnogo šire od stranačkog. Većini njih je već muka i od autoritarnog i kriminalizovanog režima, ali i od političkih stranaka i političara uopšte. Stoga su rešili da ponude jednu drugačiju političku viziju i metodologiju, znatno demokratskiju od one kojoj već decenijama svedočimo. Naravno, tu ima i grešaka, gubljenja u demokratskim formama, ali mladi su i imaju pravo da greše. Naposletku, ova vizija i metodologija sadrže i jednu utopijsku dimenziju potencijalnog prevazilaženja postojećeg političkog, ako ne i društveno-ekonomskog sistema.

*Ta studentska energija i pobuna kao da je pokosila i opozicione partije. Kako komentarišete njihovo snalaženje unutar ovih novonastalih okolnosti?

– One su odavno pokošene. Ne bi nikada stranke ovog autoritarno-kriminalnog režima, koje čine najčešće sasvim primitivni i polupismeni ljudi, mogli da dođu na vlast, da prethodno petooktobarske stranke nisu izneverile svaku nadu njihovih negdašnjih pristalica. Da stvar bude gora, uglavnom nisu shvatale da im je potrebna temeljna promena ne samo vodećih ljudi, već i celokupnog shvatanja politike, političkog sistema, pa i političke kulture. Umesto toga, one su, oligarhijski strukturisane, nastavile da delaju po patronažno-klijentelističkom načelu. Naravno, režim je to iskoristio, ucenjivao ih ili kupovao, neke stranke je i sam stvorio, unoseći time dodatnu zabunu i razočaranost u redovima opoziciono usmerenih birača. Takvo stanje traje i danas. Naposletku, ideja plenuma njima je sasvim strana i oni ne mogu da je prihvate.

*Gibanje Aleksandra Vučića u suočavanju da pobunom mladih deluje dosta neuspešno. Da ne kažemo jadno… Nudi studentima sve, od navodno jeftinih stanova, povećanja budžeta za fakultete, do najvećeg obračuna sa korupcijom u poslednje 24 godine… Kako objašnjavate takvo „providno“ ponašanje i obećanja?

– Car je go, a zima je oštra. Hladno je, smrzava se, a i strah steže, zubi neprijatno glasno cvokoću. Kao jedini lek, smislio je da se trajno preseli u televizijske studije, iz kojih je i ranije jedva izlazio, te da nam se odatle neumorno obraća, da malo obećava, a malo i da preti („kobrama”, recimo, što je takođe jedna od bezbrojnih zloupotreba različitih državnih ustanova, jer one nisu njegovo privatno obezbeđenje, a on je, čak kazao – pazite, u svojstvu predsednika svih građana – da je mogao da „izađe s kobrama da razbaca studente“). Njegova politička karijera je pri kraju; on to oseća, nervozan je, jer zna da bez političke karijere ne zna šta bi drugo u životu radio i nije tip koji može da uživa u nagomilanim novcima negde daleko. Za ovo društvo bi lekovito bilo da završi pred sudom i u Zabeli (a nikako ne da pobegne poput Gruevskog), zajedno s drugim pripadnicima kriminalnog klana koji nam je oteo republiku, jer to bi omogućilo da se država izgradi na sasvim novim i znatno čvršćim temeljima.

*Njegovo obraćanje i pokušaj komunikacije sa studentima naveliko se tumači kao ono namenjeno njihovim roditeljama, bakama i dekama, kako bi sačuvao svoju biračku bazu. Videli smo, međutim, na ulicama više od 100.000 građanki i građana Srbije. Najveće proteste ikada zabeležene…Da li je moguće da je toliko naivan pa da ne vidi da mu takva taktika ne ostvaruje cilj, ili mu možda ostvaruje?

– Prevashodno se obraća svojoj biračkoj bazi, ali pokušava na svoj uobičajeni šibicarski način, da obećanjima prevari i studente. Naravno, mlađi ne padaju na šibicarske trikove, a i stariji vide da se približilo vreme preletanja. Ključna je stvar da se ne dozvoli masovno preletanje i da se politički sistem iz temelja promeni, a onda da se radi i na sasvim drugačijoj političkoj socijalizaciji, koja bi dugoročno omogućila obrazovanje drugačije političke kulture.

*Šta prepočujete opoziciji koja je „nevidljiva“ u presudnim i ovim, po režim, najkritičnijim danima?

– Ništa, jer nema razloga da govorim zidu.

*Da li je moguće zamisliti da se probudimo za nekoliko meseca i da bude sve isto kao pre ove opštenarodne pobune, odnosno da režim i dalje bude na vlasti?

– Može režim da bude i dalje tu, ali više ništa neće biti isto. Nisu se samo studenti probudili, već su uveliko budni i srednjoškolci, a to su sve budući studenti i budući birači. Sve je veća sramota da mladić ili devojka budu u redovima režima, iako ih tamo nije malo. Ponavljam, čak iako bunt prestane nakon praznika, čemu se režim nada, a u šta ne verujem, budućnost režima je sasvim jasna. Što docnije padne, to je verovatnije da će tresak biti za celo društvo bolniji.

Vučić se neće dobrovoljno povući

*Verujete li da je moguće da Srbija zaista skroz stane, da se dogodi generalni štrajk i da se Vučić dobrovoljno skloni sa vlasti, bez nasilja, prebijenih i mrtvih?

– On se neće dobrovoljno povući. Previše je upleten, kako on tako i njegovo najbliže okruženje, u organizovani kriminal, da bi mogao da se povuče. Nažalost, cena njegove autoritarne, bezočne i kriminalne vladavine, ionako već previsoka (recimo, Beograd na vodi kao najveća perionica prljavog novca u Evropi, sistematsko uništavanje glavnog grada i cele Srbije, tragedije koje se periodično ponavljaju, sveprožimajuća kriminalizacija države i društva itd.), porašće dodatno tokom njegovog pada. Ipak, treba da budemo svesni da je Srbija, nažalost, jedna kolonija i da nije isključeno da u ključnim trenucima SAD i EU naprave neki truli kompromis (kao što je urađeno s Milom Đukanovićem u Crnoj Gori ili s Gruevskim koji je pobegao kod starijeg brata Orbana), koji bi doduše snizio cenu promena, ali verovatno i sprečio korenitu promenu političkog sistema, a bez toga smo džabe krečili.