Ispred nas je samo EU

Suština reformi mora da se dogodi u ophođenju prema građanima, u promeni političkog jezika, promeni odnosa prema obavezama, da radimo više nego do sada, da brže i bolje učimo i da ne pokazujemo aroganciju prema svemu što je različito od nas. Nisam čovek koji veruje u bezgrešnost Evrope i nisam evropski zanesenjak, kao što su mnogi godinama govorili. Ali jesam za evropske integracije, tokom kojih treba da zadržimo kritički pristup prema Evropi i time joj pomognemo. To je moja poruka na Dan Evropa – kaže Boris Tadić, počasni predsednik Demokratske stranke i bivši predsednik Srbije, u razgovoru za Danas.

Verujete li u evropsku opredeljenost sadašnje vlasti?

– Verovaću kada u dužem vremenskom intervalu ova vlada pokaže, ne samo formalnim delima već i političkom praksom, načinom ponašanja i vrednostima koje manifestuje, da razume ideju pomirene, ujedinjene i solidarne Evrope. Dokle god su u svakom saopštenju vladajućih stranaka agresija, mržnja i nerazumevanje prava na drugačije mišljenje, ne verujem da vladajuća koalicija ima stvarne evropske namere i da je usvojila evropske ideje.

Srbija u junu očekuje dobijanje datuma za početak pregovora s EU. Mislite li da će se Vlada, po dobijanju datuma, okrenuti suštinskim reformama?

– To je veliko pitanje, s obzirom na to da su reforme koje nas očekuju izuzetno teške i bolne. Pitanje je ne samo političke održivosti koalicije koja je na vlasti već i sposobnosti da se te reforme sprovedu.

Da li je Vlada sposobna za njih?

– Ova vlada za tu vrstu reformi nema dovoljno iskustva. To iskustvo mogu da saberu samo sve političke stranke koje su opredeljene za evropske integracije, jer mi nažalost nemamo neograničene ljudske resurse. Izgubili smo nekoliko decenija na besmislene ratove, koje su pre svega propagirale stranke koje su i sada na vlasti. Te godine nismo iskoristili za edukaciju ljudi i administracije za sprovođenje reformi. Potrebna nam je reforma zdravstvenog, obrazovnog, penzionog sistema, administracije, reforma u dnevnom ponašanju i razumevanju naših dužnosti i obaveza i povezanosti s međunarodnom zajednicom. Potrebna nam je reforma političke filozofije i zato je to ogroman posao koji seže duboko u kulturu našeg naroda, gde nam je takođe potrebna reforma. Ni jedna politička stranka, pa ni DS, ne može sama da sprovede te reforme. Zato nam je, osim nacionalnog konsenzusa, koji je prethodnih godina ostvaren o strateškim pravcima razvoja Srbije, a to su učlanjenje u EU i modernizacija društva, potrebno da imamo i konsenzus o tome kako ćemo izvesti te reforme.

Utisak je da se pitanje EU u Srbiji svelo pre svega na Kosovo. Zašto je to tako?

– Takvo opažanje je razumljivo jer je Kosovo višedecenijski problem. U poslednje dve decenije taj kontekst i problem je uveo čitav naš narod u ratove ne samo s Albancima već i sa celim svetom. Ako se on ne rešava, nema dileme da ne možemo imati snage da sprovodimo dubinske reforme. Taj problem je bio istaknut kako bi se stvorio utisak da je to ključno pitanje našeg učlanjenja u EU. Rečeno srpskim jezikom, zbog velikog uticaja koje kosovski problem ima na naše živote i tragedija koju smo preživeli, Kosovo se percipira kao ključno pitanje evropskih integracija, a u stvari nije. Ključno pitanje je da li ćemo menjati kvalitet društva i biti sposobniji da se iznesemo s konkurencijom na međunarodnim tržištima, da proizvedemo kvalitetnije proizvode i plasiramo ih u konkurenciji s drugim tržištima, rešavamo probleme na civilizovan i miran način a ne manifestacijom agresije prema svima koji nisu kao mi.

Može li to Srbija i može li ona, kao što kaže prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, da se po dobijanju datuma izjednači s većinom u regionu i u finišu bude uspešnija?

– Svođenje evropskih integracija na trku sa zemljama u regionu nema mnogo smisla. U takvoj izjavi se kontekst vremena i političke utakmice pretvara u nešto što je kontraproduktivno. Suština jeste u tome da se ne takmičimo s drugim zemljama u regionu, jer može da se desi da one presporo sprovode reforme, pa da mi zbog njih usporimo. Mi treba sami da ubrzavamo naše reforme i da saberemo unutrašnje potencijale za njihovo izvođenje. Možemo i veoma brzo da ih sprovedemo i formalno dobijemo priznanje za to, a da kvalitet života građana ne bude bolji. U tom smislu, ne treba samo da verujemo u sud Evropske komisije, nego i sami treba da gledamo šta smo učinili. Ne treba da budemo kao učenici koji uče za ocenu. Deca veoma dobro uče za ocenu, ali kada proverite strukturu i kvalitet njihovog znanja, vidite da to baš i ne mora da bude najvišeg nivoa.

Šta je Srbija naučila za ovih desetak godina koliko je u procesu integracija i koje evropske vrednosti je usvojila?

– Imamo nekoliko neporecivih dostignuća, koja mogu biti razorena u godinama pred nama. Najveće dostignuće je da smo usvojili demokratiju. Kod nas se vlast dobija i gubi na demokratskim izborima. Danas nam se to čini kao prirodno stanje, ali donedavno smo bili u situaciji da se borimo i gubimo živote za priznanje volje građana. Pitanje je – da li imamo dovoljno snažne i demokratske institucije? Nažalost, nemamo, jer to i nije moguće za samo 12 godina. Zato moramo da ih osnažimo i sprečimo svaki reverzibilni proces. Velika je ideja Evrope, toga treba da budemo svesni, i zato je velika vrednost našeg nacionalnog konsenzusa oko evropskih integracija, jer hronično patimo od stalne opasnosti od sukoba i poništavanja svega što su prethodne generacije učinile. Pridruživanje EU je osiguranje mira i vraćanje vrednostima solidarnosti. I Evropa se muči i traga za odgovorima na teška pitanja, ali mi nemamo bolje i strateški izglednije rešenje od učlanjenja u EU. Ništa drugo ne postoji ispred nas.