Istoričar Dević o Kosovu: Sve je dobro dok smo za stolom i dok dijalog traje

On je u serijalu razgovora Kosinus o rešavanju problema Kosova rekao da je referendum o Kosovu raspisan i 1804. godine, jer je kosovski zavet temelj Prvog srpskog ustanka.

Dodao je da je referendum raspisan i 1912. godine i 1998. godine, i da je uvek rečeno isto, ali da, ukoliko referendum nosi jasno pitanje, ne bi ni danas trebalo bežati od njega, „samo da nam bude jasno kakva je dilema u pitanju“.

Ipak, Dević je naglasio da „naša generacija nema pravo da odlučuje i o generacijima prošlih i budućih Srba“.

On je rekao da je dijalog Beograda i Prištine definitivno potreban i dodao da bi u jednom trenutku trebalo postići sporazum između dve strane.

Dević smatra da je potreban kompromis između Srba i Albanaca, ukoliko se radi o povratku Prištine u neku vrstu reintegracije.

Ukoliko se radi o kapitulaciji Srbije, ma u kakvo ruho da se ona zaodene, ti pregovori nas samo vode u ćorskokak, ukazao je Dević.

Prema njegovom mišljenju, pokazalo se da su Ujedinjene nacije (UN) idealan okvir za dijalog, mada je poželjan i postojeći okvir, iako nije mnogo naklonjen Beogradu.

Sve je dobro „dok smo za stolom i dok dijalog traje“, istakao je on i podsetio da međunarodne konferencije obično dolaze posle velikih svetskih sukoba.

Dević ne isključuje mogućnost da jedna takva konferencija sledi, ali napominje da bi ona otvorila, ne samo pitanje Kosova i Metohije, nego čitavo srpsko pitanje na Balkanu.

On ukazuje da je fraza zamrznuti konflikt loša, „jer implicira da Srbi i Albanci u suštini ne mogu da žive zajedno, što od postanka tih naroda, pa do 1999. godine nije bio slučaj“.

Sve do dolaska međunarodne zajednice, Srbi i Albanci su u različitim okvirima živeli jedni pored drugih ili jedni sa drugima, a zamrznuti konflikt je novija fraza koja govori da Kosovo može da funkcioniše samo kao etnički homogeno ili kao deo „velike Albanije“, objasnio je Dević.

On je mišljenja da bi trebalo da malo više probudimo svest o Kosovu i Metohiji, i da svako od nas za života bar jednom poseti Kosovo i da tamo povede i decu.

Upitan da li postoji dilema Evropska unija ili Kosovo, Dević je odgovorio da je o tome pitao svoje zemljake na pijaci u Smederevskoj Palanci i naglasio da za njih takva dilema ne postoji.

Kako je ilustrovao, „gde god da odete i razgovarate sa našim svetom, može i na Kalenić pijaci u Beogradu, videćete da takva dilema ne postoji, da je ona lažna i nametnuta“.

Vrlo je logično da je našem svetu koji trguje za tezgom možda jasnije nego onima koji sede u institucijama da se sa ćivotom i moštima ne trguje, poručio je Dević.

Kako je protumačio, „oni nemaju cenu da ih možete prodati jeftinije ili skuplje, a pogotovo ne možete da ih trampite za Zakon o rodnoj ravnopravnosti ili za instituciju gej brakova.

Prema njegovom viđenju, suvišno je govoriti o tome da li bi Kosovo trebalo da dobije stolicu u UN.

Dević smatra da bi svu energiju trebalo usmeriti na izgradnju poverenja i zajedničkog života Srba, Albanaca i drugih naroda koji žive na Kosovu.

Naglasio je da bi nezavisno Kosovo sa mestom u UN bilo „poraz, ne samo ove generacije srpskog naroda, već početak kraja srpske istorije“.

Prema njegovoj oceni, Zajednica srpskih opština (ZSO) „zvuči lepo“, ali taj okvir „nije do kraja jasan“, jer se ne zna šta ZSO podrazumeva.

Dević je rekao da se ZSO prvo činila kao početni okvir za dalje razgovore i regulisanje statusa srpskog naroda i njegovog istorijskog nasleđa na Kosovu i Metohiji, a da se danas predstavlja kao „vrsta maksimalizma koji možemo da izvojujemo na Kosovu“.

Ukoliko nam se posle nekih pritisaka, ZSO predstavi kao dobitak, ustupak i najviše što možemo da dobijemo, onda smo u potpunoj zabludi, tvrdi Dević.

Upitan o riziku sukoba, on je uzvratio da sukob zapravo postoji, „samo ga niko nije nazvao tim imenom i niko nas ovde, dok pijemo kafu na Cvetnom trgu u Beogradu, nije obavestio o tome“.

On je obrazložio da sukob zapravo već postoji „kad nam pucaju u decu koja nose badnjake ili nam preoru groblje ili nam prisvoje hram iz 14. veka“.

Podsetio je na „genijalnu rečenicu Ljubomira Simovića da mislimo da nam je Levač daleko od Kosova, ali da Kosovo sutra dolazi u Levač“.

To što mi mislimo da je nasilje isključivo kada se puca na srpsku decu na Vračaru, to je „drugi par rukava“, zaključio je Dević.