Istraživanje Danasa i ProPozitiva: Vučić i Dačić "jači" od stranaka, Pajtić slabiji od DS

From kaže da je vera posedovanje nekih odgovora koji nemaju racionalno pokriće. Tako je i sa poverenjem. Ono ima verski karakter. Ono, na primer, ne trpi pitanje: Zašto? Ako se pitanje ipak pojavi i ako se na njega racionalno odgovori, onda nije reč o poverenju u neku instituciju, vlast, neku ličnost ili šta drugo, već o saznanju na osnovu kojeg se izgrađuje odnos prema datoj instituciji ili ličnosti. No saznanje o određenoj instituciji ili ličnosti, ne isključuje uspostavljanje odnosa ne/poverenja kao jednostavnijeg načina budućeg odnosa prema datom fenomenu. Naravno da stvari nisu tako jednostavne, i poverenje, odnosno nepoverenje, može da bude zasnovano na različitim nivoima saznanja ili i uz potpuno odsustvo saznanja o objektu ne/poverenja. U ovom drugom slučaju možemo govoriti o golom poverenju ili golom nepoverenju. Kad govorimo o poverenju u političare, najčešće govorimo o golom poverenju.

Zašto je pre četvrt veka onoliko ljudi glasalo za Miloševića (i Socijaliste), zašto je početkom ovog veka toliko građana glasalo za Koštunicu (i DOS), zašto danas ovoliko ljudi glasa za Vučića (i Naprednjake)? Varaju se oni „analitičari“ koji tvrde da su ova pitanja jednaka pitanju „Zašto Novak pobeđuje“. O Novakom pobedama „odlučuje“ on i njegovi takmaci. O pobedama Miloševića, Koštunice, Vučića nešto manje „odlučuju“ oni i njihovi takmaci, nešto više – gledaoci sa svojim verom u ovoga ili onoga, sa svojim navijanjem za ovoga ili onoga, sa svojim uloženim nadama na onoga ili ovoga. Radi se o određenoj saglasnosti (komunikaciji u širem smislu) između celne prezentacije određenog lidera i doživljaja i sagledavanja te prezentacije od strane političke publike (imidž). To što teorija racionalnog glasanja tvrdi drukčije utiče na ishod izbora onoliko koliko se birači racionalno opredeljuju. Uostalom, racionalnost je izvikana i precenjena, ne samo kad je reč o izborima!

No, da ipak krenemo racionalno, barem naizgled. Našim ispitanicima smo postavili pitanje: „Koji su danas najvažniji problemi u Srbiji – vaši lični problemi i društveni problemi koji se vas lično najviše tiču i čije rešavanje treba da bude prioritet?“ (do tri odgovora, bez ponude). U odgovorima su se izdvojile samo dve grupe problema: nezaposlenost, odnosno zapošljavanje je najveći problem za 40 posto ispitanika, a problemi vezani za standard, skupoća i mala primanja za 35 ispitanika (neke druge probleme navelo je 25 posto ispitanika).

Postavili smo potom čini mi se logično pitanje „Ko od političara po vašem mišljenju ima najviše sposobnosti da omogući rešavanje životnih problema koje građani u Srbiji imaju? Ko je na drugom mestu u ovom smislu? Ko na trećem?“ (do tri odgovora, bez ponude). Na ovo pitanje nije odgovorila trećina ispitanika, dok je dve trećine odgovorilo navodeći u proseku gotovo po dva imena. Vučića je na jedno od prva tri liderska mesta stavilo 76 posto ispitanika, a Dačića 27 posto; ostalo je sića. Od četiri ispitanika, troje je pomenulo Vučića, a jedan je pomenuo Dačića. Dok je, na primer Tadića ili Šešelja pomenuo jedan od deset ispitanika. Vidimo, dakle, da dva najveća problema građana Srbije mogu da reše dva politička lidera, prvenstveno Vučić, a potom i Dačić.

Ako gledamo samo prvonavedene odgovore u odnosu na ukupan broj ispitanika koji ima barem jedan odgovor, Vučića je na prvo mesto stavilo 48 posto ispitanika, a Dačića duplo manje – 24 posto, na trećem mestu je Šešelj sa 10 posto, na četvrtom Čeda Jovanović sa šest posto, itd.

Da pogledamo kako su upareni popularnost stranke (izjava ispitanika da bi kada bi se glasalo za stranke pojedinačno, glasali za tu i tu stranku) i popularnosti stranačkih lidera (mišljenje ispitanika da bi taj i taj lider najbolje rešio glavne probleme koji pogađaju ispitanika i ovo društvo). Odgovori ispitanika mogu da nam pomognu da vidimo koje su stranke liderske, a koje su drukčije komponovane, na primer, programske i sl. Gledajući stranke koje u ovom trenutku imaju izbornu podršku najmanje četiri posto građana koji izlaze na izbore, nalazimo stranke čiji su lideri popularniji od same stranke i na one koje su popularnije od svojih lidera. Više je stranaka čiji su lideri popularniji od same stranke: Dačić je popularniji od SPS (24 prema 12 posto), Vučić je popularniji od SNS (48 prema 45 posto), Šešelj je nešto popularniji od SRS (10 prema osam posto) ili Čeda Jovanović od LDP (šest prema četiri posto). Na drugoj strani su partije koje su popularnije od svojih lidera: Dveri su popularnije od Boška Obradovića (pet prema 0,4 posto), Pokret „Dosta je bilo“ popularniji je od Saše Radulovića (šest prema tri), Demokratska stranka je nešto popularnija od Pajtića (četiri prema dva posto). Gledano striktno proizlazi da je samo SPS naglašeno liderska stranka, dok ostale to nisu ili su liderske u manjoj meri. Zanimljiv je slučaj Naprednjaka, iako Vučić ne deli u stranci popularnost ni sa kim, očito je da ga jedan broj naprednjaka ne stavlja na prvo mesto, ali mu taj rang obezbeđuju pripadnici drugih partija. U svakom slučaju Vučić je za njegove pristalice nesporan lider jer je šef i partijske mašinerije i vlasti u Srbiji i on raspodeljuje funkcije, privilegije, sinekure…

Da zaključimo. Narod hoće: da radi i da može pristojno da živi od rada. Uveren je da to mogu da mu obezbede dva politička lidera, Vučić i donekle Dačić. A oko ostalog, sa narodom i vođama je tako, jedni ih hvale i slave, drugi ih pljuju sa razlogom ili bez, treći im kade zbog ličnog interesa. Sve u svemu između programskih stranaka i personalizovanih (liderskih) stranaka većina se opredeljuje za ove druge. Između javne rasprave na jednoj strani i na drugoj strani modela „sliku tvoju ljubim/…/ ti si mene opčinila//i zauvek osvojila“, u narodu je velika prednost ovih drugih. I to su činjenice.

(Sutra o obimu izborne apstinencije i profilima apstinenata)