Ivan Mrđen za Danas: Kako smo pravili vanrednu devetomartovsku Borbu

„Devetog marta 1991. bila je subota, za nas u Borbi slobodan dan, jer smo subotom izdavali dvobroj, pa se veliki broj kolega našao na ulicama Beograda u vreme demonstracija. Neko iz radoznalosti, neko iz političkih ubeđenja, jer je mnogo članova naše redakcije u to vreme bilo blisko sa Savezom reformskih snaga Ante Markovića, čiji je kandidat na predsedničkim izborima u decembru prethodne godine bio Ivan Đurić (Mirko Klarin je bio šef izbornog štaba, ako se ne varam), neki su bili od početka sa ekipom iz UJDI-ja (Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu), a jedan broj posebno mlađih verovao je u Vuka Draškovića i njegov Srpski pokret obnove“, zapisao je Mrđen.

„Ali, osim nekoliko mladih kolega iz Beogradske rubrike, niko od novinara nije imao zadatak da prati protest opozicije, pa su se i fotoreporteri našli više po ličnom profesionalnom odnosu nego što im je to bila obaveza. Na Kolegijumu Borbe u petak o tome nije bilo puno reči, a na direktno pitanje urednika Beogradske rubrike Miroslava Kosa „kako pratimo sutrašnji protest“ glavni i odgovorni urednik Manojlo Vukotić je doslovce rekao:

„Daj neku decu da se malo promuvaju, ovi iz opozicije će kao i obično malo da galame, malo pred Televiziju. U nedelju ćemo da poređamo sva saopštenja…“

Nije bitnije ni pojačana „dežurna ekipa“ za nedelju. Na ovakav rezervisan stav Vukotića možda je uticala i činjenica da je sedam dana ranije, kad su Večernje novosti u subotu 2. marta štampale „treće izdanje“ sa dramatičnim vestima o „pokolju na Plitvicama“, koje su se kasnije pokazale kao dezinformacija, i on bio na korak od toga da napravi „vanredno izdanje“, sa čim se ja nisam složio kao direktor preduzeća, ne samo kao neko ko je morao da odobri takav poduhvat, već zato što to uopšte nije bilo u skladu sa tradicijom Staše Marinkovića, na koju smo se pozivali.

„Mi smo otvorili stranice Borbe umnijim glavama iz cele zemlje. Mislim da nema novina koje se mogu pohvaliti sa više priloga koje su napisaliumetnici, književnici, političari, naučnici i novinari od neospornog jugoslovenskog autoriteta. Sada je toliko mnogo onih koji pišu u Borbi da se postavlja problem selekcije“, rekao je Stanislav Marinković u jednom intervjuu početkom 1988. godine i dodao da je Borba stekla „poverenje u našoj javnosti zbog političkog poštenja, jer se nije vezivala za pojedince ili grupe, za ovu ili onu sredinu“.

Zbog toga sam i ja te subote 9. marta 1991. godine prvo krenuo na fudbal, koji sam sa drugarima igrao od 10 sati u sali kod „Mažestika“.Tad sam još živeo u Šimanovcima, pa sam automobil parkirao kod „Borbe“. Već zbog toga što sam teškom mukom prošao tih nekoliko stotina metara od Kosovske do Obilićevog venca, kroz masu okupljenog sveta i dve policijske blokade, bilo mi je jasno da ipak nije reč o „običnom okupljanju opozicije“. Kad je policija oko 10 sati i 45 minuta prvi put bacila suzavac na Trg Republike dogodilo se nešto što sam kasnije opisivao kao „nadrealnu filmsku scenu“.

Na krovu sale bio je veliki ventilator, koji je ubacivao svež vazduh, i tog prepodneva bilo je zaista toplo za mart mesec, pa smo u jednom trenutku nas desetorica na parketu počeli da se gušimo i da nas peku oči. Neko je viknuo „suzavac“, i kao po komandi istrčali smo napolje. Tako se dogodilo da smo se u jednom trenutku našli na brisanom prostoru, onako u gaćama i dresovima, između naroda koji je bežao prema Tanjugu i Topličnom vencu i grupe policajaca koji su trčali od „Mažestika“. Mi se skamenili od čuda, policajci videli da nismo demonstranti, ugurali nas nazad u zgradu, odakle smo sa peškirima na licu, dok se malo nije razbistrio vazduh krenuli prema Trgu.

Sa mnom su u to vreme igrali fudbal kolege Miroslav Kos i Zoran Nikolić Zozon, ali smo se po izlasku na ulice u toj gužvi nekako razdvojili. Prošao sam nekoliko puta od Trga do Terazija i nazad, video otimanje onog vatrogasnog vozila i na njemu sina zlatara Smolčića iz Kosovske ulice, koga sam poznavao iz „Uniona“, i koji će iste jeseni, kad Milošević počne „rat u kome nismo učestvovali“ poginuti negde u Slavoniji.

Bio sam veoma blizu kad je Peđa Mitić snimio onu istorijsku fotografiju Dragane Milojević Srdić sa uzdignuta tri prsta dok je policija poliva šmrkom (koju smo kasnije iskoristili kao plakat za reklamu Borbe kao „Lista istine“, a ona me je kao direktora izluđivala stalno novim zahtevima za njena „autorska prava“), bio sam negde kod „Konja“ kad se Vuk Drašković pojavio na balkonu Narodnog pozorišta, ali je bilo očigledno da on nema ni mogućnosti, ni kapaciteta da kontroliše masu i usmerava protest ka nekim realnim i tada se činilo ostvarljivim zahtevima.

Negde posle 13 sati sreo sam kolegu Zorana Pavića i mi smo ispred još jednog policijskog nasrtaja na demonstrante pobegli u restoran „Sunce“, što se ubrzo pokazalo kao velika greška, jer je kod Doma omladine opet bačen suzavac, pa je unutra bilo mnogo ljudi a malo svežeg vazduha. Zbog toga smo nas dvojica nekako pretrčali do Borbe, i kroz prozor moje kancelarije na drugom spratu koja je gledala na Dečansku ulicu posmatrali šta se događa u toj ulici i na Trgu.

To je u tom trenutku bio jedini prozor koji su mogle da koriste kolege iz Borbe, jer je kancelarija glavnog urednika i sale Kolegijuma bila zaključana, a prozori iz velike sobe i Deska su gledali na unutrašnje dvorište. U toj sobi su se već oko 14 časova okupile gotovo sve kolege koje su bile na ulicama Beograda, mada je bilo očigledno da su bili uglavnom novinari a da nije bilo nikog od važnijih urednika. Tada sam pred kolegama (Ivan Torov, Zoran Pavić, Velja Ilić, Bojana Oprijan, Jasna Kesić…) sa telefona sekretara redakcije pozvao Manojla Vukotića na njegov kućni broj (u to vreme je samo tako i moglo da se komunicira).

Razgovor sam zapamtio za čitav život, pa mi nije teško da ga ponovim:

– Alo, gde si (glupo pitanje, jer sam ga dobio na kućni broj)?

– Evo, kod kuće, gledam ovo što se događa!

Televizija Studio B je tog dana imala neku vrstu „odgođenog prenosa“, jer su ono što su snimili morali prvo da izmontiraju pa da puste, ali samo na osnovu njihovog herojskog izveštavanja nije mogla da se dobije prava slika događaja, o kojima zvanična televizija i radio nisu ništa govorili.

– I šta ćemo sad?!

– Ništa, idemo kako smo se dogovorili u petak. Ja ću sad da pozovem ljude da pojačamo ekipu za sutra…

– Nema šta da pojačavaš, ovde ti je pola redakcije. Ako si prošle subote hteo da napraviš vanredno izdanje zbog Plitvica, sada je prilika samo za nas…

– Ne znam, nisam siguran…

– Ja jesam i ovi ljudi ovde su ubeđeni da treba to da uradimo.

Tada sam mu rekao da ja idem da ručam u „Grgeč“ i da ću oko 16 sati da pozovem da vidim da li je u redakciji. Ako do tada ne dođe, ja ću da napravim vanredno izdanje, ipak sam do pre nekoliko meseci bio šef Deska (neki misle jedan od najboljih u Borbinoj istoriji). I još sam dodao: Ti onda znaš šta to znači!

To bi značilo da on više nije glavni i odgovorni urednik, jer sam prema Statutu imao takva ovlašćenja u vanrednim situacijama. Manjo Vukotić nije budala, ozbiljno je shvatio situaciju po svoju poziciju, pa se ubrzo pojavio u redakciji… Kolege su već pisale, svako iz svog ugla, pojavili su se i operativci za servise i fotografije, samo od najvažnijih urednika oko 17 sati nije bilo nikoga. Tada sam ja pozvao Grujicu Spasovića, u to vreme urednika subotnjeg dvobroja, koji se pojavio oko 18 sati. Neću da grešim dušu, ali mislim da su se neki od urednika pojavili tek uveče…

Ja sam tada otišao u štampariju da najavim vanredno izdanje, sećam se da mi je Bane Filipeski rekao da oni mogu samo da nam štampaju beogradsko izdanje, jer im treba vremena da organizuju smenu. I još me je pitao zašto nismo kad smo znali šta će da se dogodi, „na vreme najavili vanredno izdanje za nedelju“. I to što smo 10. marta imali samo izdanje za Beograd, koje smo u nedelju doštampali i u broj od ponedeljka ubacivali kao poseban dodatak, svedoči o tome da nije bilo nikakvog unapred smišljenog plana i organizovanog rada.

Kad sam to saopštio Vukotiću, on je tada predložio da kad je sve tako vanredno, napravimo i presedan sa formatom, pa da velik Borbin format prepolovimo, sa čime sam se ja složio, kao i da crvena slova zamenimo crnim, kakva je Borba poslednji put imala kad je umro Josip Broz Tito. To jesu njegove zasluge i ja to nikad nisam sporio.

Ostalo je istorija. Zbog tenkova na ulicama Beograda nas nekoliko kolega iz Borbe smo mojim kolima otišli malo ranije, čak na Zvezdaru, gde smo u stanu Petra Lukovića, koji je tada bio u Vremenu i naš istomišljenik, sačekali prve primerke vanrednog izdanja Borbe. To izdanje je sutradan razgrabljeno na kioscima, a red za kupovinu bio je od ulaza u zgradu do Vlajkovićeve ulice, pa je već iste večeri, posebno kad se pročulo da su „krenuli i studenti“ organizovana kolporterska služba u koju su se aktivno uključili mnogi službenici i novinari Borbe.

U mojoj kancelariji dok sam bio direktor stajalo je priznanje koje nam je dodelila Slobodna Dalmacija kao „List godine 1991.“, na koje sam ja selotejpom zakačio „foto-vest“ iz Politike od 10. ili 11. marta, ne sećam se datuma. Ali, znam da je objavljena fotografija ulaza u Borbinu zgradu i glupav komentar:

„Dok su jake policijske i vojne snage morale da štite sve državne zgrade i institucije, samo je Borba bila pošteđena rušilačkih nasrtaja podivljalih ekstremista“.