Ivan Vejvoda: Vučić nije prisniji sa Dodikom nego nekada Tadić

Ako je suditi prema izjavama Milorada Dodika onda će biti održan, ali stvari mogu da se okrenu i dođe do druge odluke o održavanju, kaže za Danas Ivan Vejvoda, potpredsednik nemačkog Maršalovog fonda, odgovarajući na pitana hoće li referendum u RS biti održan.

Postoji li mogućnost da Beograd ipak utiče na odluku, bez obzira što je rečemo da neće?

– Važno je istaći da je reakcija vlade i predsednika posle susreta sa predstavnicima Srba iz RS naišla na veoma pozitivan odjek i u BiH, Hrvatskoj i međunarodnoj zajednici. To je razborit i trezven stav. To što se događa iza zatvorenih vrata, to samo možemo da spekulišemo. Ono što je jasno jeste da je bilo ozbiljnih razgovora o posledicama koje održavanje referenduma može da ima, posebno imajući u vidu šire okruženje.

Ukoliko do referenduma dođe, da li je to zaista uvod i „vežba“ za referendum o otcepljenju RS?

– Ne verujem u to. To su potpuno odvojene stvari i dva različita nivoa pitanja. Otcepljenje je nešto oko čega su se ova i prethodne vlade jasno jasno izjašnjavala da se Srbija zalaže za teritorijalnu celovitost i suverenost BiH kao države.

Da li bi Beograd u toj situaciji bio spremniji da spreči održavanje referenduma o otcepljenju?

– Do tog momenta o kojem govorite, odnosno do momenta uticaja Beograda, bilo bi mnogo predradnji na međunarodnom nivou i Beograd bi, kao što je i uvek, bio samo jedan od važnih aktera, s obzirom na Dejtonski sporazum u kojem i Srbija i Hrvatska imaju privilegovane odnose.

Treba li verovati da se Beograd zaista ne meša u unutrašnje stvari BiH i radi na tome da ona postane funkcionalna država?

– Sve prethodne vlade Srbije od 2000. na ovamo na osnovu Dejtonskog sporazuma imaju privilegovan odnos sa BiH odnosno RS i čini mi se da je, iz svega što smo u ovih petnaestak godina posmatrali, Beograd imao ulogu trezvenog i razboritog igrača čija je osnovna namera bila da održi stabilnost, ravnotežu i mir u regionu bez obzira na unutrašnju dinamiku BiH. Nama sa strane možda deluje da se stvari veoma sporo odvijaju ali se koraci čine u pravcu puta BiH ka EU i tu sigurno Beograd ima pozitivnu ulogu u razvijanju stava RS da ne skrene sa evropskog puta.

Čini se da Vučić i Dodik imaju prisniji i privilegovaniji politički odnos od neophodnog i u odnosu na prethodne vlade?

– Mnogo je kritika izrečeno u odnosu na predsednika Tadića da je imao takav odnos kakav opisujete, u odnosu na premijera Vučića. Teško mi je da kažem bilo šta o prisnosti tog odnosa. Zajednička izjava predsednika i vlade govori o tome da tu postoji distanca gde Srbija nije stala iza Dodikovih poteza zato i kažem da je pobrala pozitivne ocene.

Dakle, Vučić nije „unapredio“ prisnost odnosa sa Dodikom u odnosu na Tadića?

– Spolja gledajući i moje lično mišljenje je da nije. Održan je taj nivo odnosa na osnovu Dejtonskog sporazuma koji omogućava, i na izvestan način traži, da Srbija kao potpisnica čini sve da Bosna ostane celovita i suverena i bude jedan od stabilnih igrača.

Da li je zaoštrena retorika između Srbije i Hrvatske deo izborne kampanje pa će se strasti smiriti posle izbora u Hrvatskoj, ili su stvari ozbiljnije?

– Najbrutalniji odgovor je potvrdan. To je tačka u kojoj Srbija i Hrvatska imaju zaoštrenije odnose nego što bi trebalo, da je izborana kampanja u Hrvatskoj u kojoj je i zbog ponavljanja izbora iz novembra zaoštrenija retorika. Jedno je kada su zaoštrene reči u odnosu na unutrašnje politike prilike u zemlji, a dugo kad se one prošire na regionalna pitanja i bilateralne odnose. Onda to ne pomaže slici našeg regiona. Ne zaboravimo da nas ceo svet posmatra i da neka gledanja, kolokvijalno rečeno, kažu eto oni opet krenuli putem kojim su došli do onog što se dogodilo 90-ih. Ne očekujem nikakva zastrašivanja poput onih devedesetih, pogotovo ne ratne sukobe. Nije dobro u svetu sa toliko izazova i sukoba da mi kao zemlje buduće članice EU pokazujemo svetu da nismo još dorasli situaciji da prevazilazimo probleme. Mnogima sa strane nije jasno koliko su intenzivni regionalni odnosi na svim nivoima, privredi, investicijama, kulturi, sportu i mnogim drugim oblastima. Političke turbulencije sve to prekriju i ljudi misle da smo zapravo tamo gde smo bili pre 15 godina. U tom smislu očekujem da će se stvari smiriti kada prođu izborni ciklusi.

Završiće se kampanje u Hrvatskoj i BiH, međutim, onda kreće predsednička kampanja u Srbiji.

– Ovo što je bilo rečeno o nekakvoj mogućoj rehabilitaciji Miloševića u Srbiji to je bio deo te kampanje koja dolazi iduće godine. U tom smislu, da blago kažem, takve izjave ne pomažu jer izazivaju drugu stranu da opravdano ili neopravdano reaguje. Dobra je odluka premijera da neće reagovati i nadam se da će se vlada i on držati toga jer se tako pokazuje državništvo. Ne treba naravno zanemariti i umanjiti izjave druge strane, ali mnogo je važnije, za danas izabrane političare, da rešavaju egzistencijalna pitanja građana, od čega će se živeti i da li će se otvarati nova radna mesta. Velika je je neizvesnost i u svetu i kod nas kada je reč o ovim pitanjima i zato imamo porast populističkih stranaka, a ozbiljno državništvo i nacionalni interes mora da se posveti tim privrednim pitanjima.

Ukoliko se EU dugo bude bavila sobom, postoji li opasnost da se politika evropskih integracija zameni nacionalnom ili da nacionalistička politika postane dominantna?

– Želim da verujem i da ponovim da se ništa nije promenilo u politici proširenja. Ključno je da Nemačka stoji iza te politike. Mnogo puta je kancelarka Merkel to ponovila i ne vidim nijednog lidera u Evropi koji tako stoji iza te politike. Na nama je da sprečimo to okretanje sebi. Da ne zapadnemo u zamku da možemo sami jer nismo sami i ne treba da budemo crna ovca u našem okruženju, a to su zemlje EU i NATO.

Sme li Vučić u tom pogledu da se igra sa poverenjem koje mu je Berlin ukazao?

– Tu se veoma pazi da vlada i odgovorne osobe ozbiljno na to gledaju. Ključan je odnos sa Berlinom odnosno kancelarkom kao glavnom političkom ličnošću. Tako je bilo i u vreme hladnog rata. Koliko su bliske veze Vilija Branta i Tita tada, značile za tadašnju Jugoslaviju, tako i danas ta vezanost za Berlin, koja je počela za vreme predsednika Tadića, treba da se nastavi. Odnosi sa Moskvom imaju svoj značaj u određenim segmentima, ali za nas, uz zemlje koje nas podržavaj u regionu Italiju, Mađarsku, Bugarsku i Grčku, ključno je, i ima mnogo veći značaj, sidrište u Nemačkoj kao zemlji koja podržava proces proširenja Unije.

Linija u odnosima s Moskvom nije pređena

Slažete li se sa ocenom da je Srbija presla liniju u odnosima sa Moskvom koju EU smatra granicom između dobrih međudržavnih odnosa i odnosa u kojima Moskva u nekim stvarima previše utiče na Beograd?

– Ne smatram da je prešla tu liniji, jer bismo o tome čuli na sva zvona i od Vašingtona i od Brisela. Ono što čujem i čitam jeste da postoji razumevanje da treba održavati dobre odnose sa svima pa i sa Rusijom, ali da je prioritet Srbije put u EU. Ne zaboravimo da i mnoge druge zemlje Evrope, ne samo u regionu, imaju odnos stopostotne zavisnosti od ruskog gasa i energenata. To je nešto, narodski rečeno, od čega se živi. Tu je okosnica odnosa Srbije i Rusije. Rusija kod nas, kao i u drugim zemljama Evrope, deluje kao zemlja koja pokušava da utiče na političke aktere, ali mislim da oni u Moskvi koji ozbiljno gledaju na region znaju gde region pripada, a to je EU pa i u NATO bez obzira što misle da nije dobro dalje njegovo širenje. Ali ulaskom Crne Gore u NATO, rekao bih, da se NATO udaljava od granice sa Rusijom a ne približava.