Izbori ili reizbori ili zašto ljudi glasaju protiv svojih interesa?

Ima toliko ljudi koji rade protiv svojih interesa da mi je nejasno odakle uopšte ideja o skladu rada, ponašanja i mišljenja na jednoj strani i interesa na drugoj strani

Šta je sa ovom civilizacijom u kojoj ljudi na izborima glasaju protiv svojih interesa? Ne dešava se to samo u zemljama koje „čuvari jedine i prave istine“ smatraju periferijom civilizacije, već i u zemljama koje vidimo kao civilizacijsko dostignuće. Teoretičari i istraživači češće tvrde suprotno, da birači glasaju interesno, racionalno. Ako je tako, ne znam kako se onda to može uskladiti sa sve češćim izborom onih vlada koje identifikujemo kao populističke (ma koliko to bila neprimerena upotreba ovog pojma). Većina istraživača društva uporno tvrdi da je svaka i ama baš svaka uspešna komunikacija političke i ne samo političke elite sa većinom naroda, nešto što je veoma loše. Tu svoju apokaliptičnu tvrdnju dokazuju time što tu komunikaciju proglašavaju populizmom a zna se da je Bog sedmog dana stvaranja sveta populizam označio kao najvećeg protivnika svih njegovih rukotvorina i umotvorina. Neodgovorno je glasati protiv sopstvenih interesa. Neodgovorno glasanje ima svoju cenu, ali tu cenu ne plaćaju samo neodgovorni već i mnogi drugi! Dobro, čovek ima pravo da glasa protiv svojih interesa. Međutim, da li ima pravo da glasa protiv interesa patnika koji s njim dele isti ili sličan društveni status?

Ne znam koliko je važno zbog čega dolazi do ovakvog glasanja. Iz neznanja, pogrešnog znanja, zablude, iz prihvaćenog političkog opredeljenja koje generiše političku zabludu, iz zavedenosti političkim liderima ili zbog nemoći da se prozru stvarne namere partije miljenice… Verujem da je najčešći razlog ustvari neshvatanje povezanosti između izbornog opredeljenja i sopstvenih interesa i interesa društvene grupe kojoj pripada zabludeli glasač

Raširena je fama o tome da ljudi rade u korist sopstvenog interesa. Ima toliko ljudi koji rade protiv svojih interesa da mi je nejasno odakle uopšte ideja o skladu rada, ponašanja i mišljenja na jednoj strani i interesa na drugoj strani. Jest da nije neki argument ali mora da kažem da znam i jednog malog (ili možda osrednjeg) kapitalistu koji je radio protiv svojih interesa a u korist radnika, i – propao je kao kapitalista a preživeo kao čovek.

Nije rad i ponašanje protiv sopstvenih interesa samo ono kad vam lekar kaže „Čoveče pa zašto radiš protiv sebe, okani se pića, pušenja, masne hrane i svakog drugog prejedanja i svakog preterivanja u bilo čemu!“. No, čovek će nastaviti da radi protiv svojih interesa, osim ako mu nije u nekom interesu bolest i smrt (ma koliko to bilo neverovatno).

Pa zašto bi oko izbora i glasanja protiv svojih interesa bilo nešto što je nejasno, što se ne razume, što je čudno i nelogično. A koji interesi, ima ih razni. Političari su, na primer, u sadašnjoj izbornoj kampanji dali prednost Beogradu, a Beograđane su gurnuli na periferiju. Ispada nekako da će Beograđani umesto radnih mesta dobiti metro. Tako to biva, tražili manje a dobili više.

Na nivou recepcije onoga u šta nas uveravaju partijske kampanje uoči izbora u Beogradu, izgleda da nas jedni kampanjerosi (partije koje nisu na vlasti) uveravaju da treba da glasamo na osnovu onoga kako je sada i ovde u Beogradu, a to „sada i ovde“ nije ni malo dobro i zato treba da 4. marta promenimo uređivače takvog stanja stvari. Drugi kampanjerosi (partije na vlasti) nas uveravaju da treba da glasamo na osnovu onoga kako će nam biti ako oni ostanu na vlasti, a biće nam mnogo bolje nego što jeste i Beogradu će biti bolje i uopšte svima. Rekli bi eksperti da je tu konfrontacija dva tipa glasanja, retrospektivnog i prospektivnog. U stvari, kažu eksperti, u oba slučaja reč je o tzv. ekonomskom glasanju. Imenuje se to još i interesnim i racionalnim glasanjem.

S druge strane, iole celovitiji pogled na kampanje otkriva nam da gotovo sve partije obećavaju mnogo toga (neostvarljivog ali lepog), a da su bitne razlike, na nivou prospektivnog glasanja, u tome što ćemo nekim partijama poverovati a drugima nećemo. Kada je reč o retrospektivnom glasanju (glasanje na osnovu ekonomskih rezultata), stvarnost je takva kakva jeste, ali su ogromne razlike u njenoj interpretaciji. Jedni kažu da stanje nije loše ili da nije toliko loše i da je moglo da bude još gore da ste vi na vlasti, a drugi pak tvrde da je gore nego ikad i da gore ne može biti osim ako isti ne ostanu na vlasti. Jedni pozivaju da se gleda kroz prozor, a drugi pokazuju na prazan astal. (Reč je o metafori, mada su neki kampanjski aktivisti to i bukvalno tvrdili.)

O čemu se radi u priči o izbornom kažnjavanju ili nagrađivanju političkih partija na vlasti zbog njihove ekonomske politike i ekonomske stvarnosti koju su uredile? Da li je u ovom aspektu izbora zaista ključ za objašnjenje ishoda izbora? Da li to objašnjenje važi samo za zemlje zapadne demokratije ili to važi i za postkomunističke zemlje (o tome argumentovano raspravljaju Enrique Hernandez i Hanspeter Kriesi u nedavnom tekstu „Izborne posledice finansijske i ekonomske krize u Evropi“)? Da li će punoletni Beograđani kazniti ili nagraditi Naprednjake zbog njihove dosadašnje ekonomske politike i ovakvog uređenja i ovakvog upravljanja Beogradom.

Po teoriji o ekonomskom glasanju, ako Naprednjaci imaju uspeha u uveravanju Beograđana da nije toliko važno koliko oni imaju u džepu, već je mnogo važnije sagledati sve pozitivne ekonomske trendove, ali i da je važniji prosek plata u opštini Surčin od kanalizacije u Kaluđerici (koja samo što nije), onda će biti nagrađeni reizborom na vlast u Beogradu. Možda bi sve tako i bilo kada bi na delu zaista imali ekonomsko glasanje, glasanje u skladu sa sopstvenim interesima, tzv. racionalno glasanje. Dakle formula: ekonomsko jednako interesno jednako racionalno. A šta ako to nije tako, šta ako svako ekonomsko glasanje nije interesno, ako svako interesno nije i racionalno?

Na obećanjima ne štede ni jedni ni drugi. Oni koji obećavaju zaboraviće šta su obećali već u nedelju oko osam uveče, a oni kojima su obećanja uputili, dan-dva kasnije. A šta da se radi kad stvarnost čini sve da urniše obećanja i lepe želje. Političarima je lakše da obećaju kule i gradove lepšeg života, nego da učine da se barem za stopu primaknemo boljem životu. Pa dobro, ko su onda veći licemeri, političari ili njihovi glasači. Verovatno bi u nekoj imaginarnoj anketi većina to obeležje pripisala političarima. Većina naroda ih vidi kao prepredene dvoličnjake, kao beskonačne prevrtljivce, kao ljude sa hiljadu lica a da ne znamo koje je pravo… U stvari, ne znam da li većina nas tako vidi sve političare ili tako vidi samo one političare koji nisu naši, koji nisu iz moje partije. Neki nemaju poverenje niti u jednog jedinog političara, a neki veruju samo svojim političarima. I kao da političari imaju neko svoje lice za svakog birača pojedinačno. Zato je valjda Janus sa svoja dva lica malo dete za naše političare.

Nasuprot racionalnom biraču, stoji pojava liderskog vernika, stoji politički vernik opsednut vođom. U percepciji društvene stvarnosti od strane političkih vernika sve je manja razlika između stvarnosti i obećane stvarnosti, između realnosti i nade, između stvarnosti i obećanja obogotvorenih političara …Politički vernici misle tuđom glavom, vide ono čega nema, čuju ono što nije rečeno, manje ili više uspešno odolevaju nedaćama koje nameće stvarnost onakva kakva jeste… I tu je kvaka i pitanje, a dokle se može prerađivati stvarnost, ulepšavati, omekšavati, oblikovati prema onome što je politički miljenik izjavio… Gde su granice, crvene linije…

Autor je sociolog i glavni istraživač Demostata