Sve o predstojećim izborima za Evropski parlament

Istorija Evropske unije predstavlja vremenski period koji počinje 1952. osnivanjem prve velike evropske nadnacionalne ekonomske zajednice – Evropske zajednice za ugalj i čelik.

U Evropi su 1958. osnovane još dve nadnacionalne zajednice – Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju.

Godine 1993. Evropska ekonomska zajednica je, postavši jedan od tri stuba Evropske unije, ušla u njen sastav kao Evropska zajednica, a deset godina kasnije, istekom Ugovora iz Pariza, i funkcije Evropske zajednice za ugalj i čelik su postale deo nadležnosti Evropske zajednice, a samim tim i EU. Evropska zajednica za atomsku energiju je nastavila da postoji kao samostalna nadnacionalna organizacija.

Građani EU glasaće od 6. do 9. juna na izborima za novi saziv Evropskog parlamenta. Pravo glasa ima 376 miliona Evropljana, od čega će 26 miliona glasati prvi put.

Države Unije različite veličine izabraće različit broj evroposlanika. Najviše predstavnika u EP (96) biraće građani Nemačke, zatim Francuzi koji će glasati za 79 evroparlamentaraca, dok su Italijani po tome na trećem mestu (izjašnjavaju se za 76 poslanika EP). Biraće se ukupno 720 poslanika Evropskog parlamenta.

Šta su nadležnosti EP

Evropski parlament jedina je neposredno birana institucija EU i zakonodavno je telo Unije (zajedno sa Savetom EU). Zajedno sa Savetom, Evropski parlament ima kontrolu nad budžetom i usvaja budžet. Jedna od uloga EP jeste i sprovođenje demokratskog nadzora nad Evropskom komisijom, uključujući pravo veta na imenovanje predsednika Evropske komisije, celokupnog sastava EK. Takođe, evroparlamentarci imaju pravo da izglasaju nepoverenje Komisiji, a mogu i da politički nadziru sve druge institucije Unije.

Izbori za EP održavaju se na svakih pet godina, od 1979. godine, u svakoj državi članici Unije. Sedište Evropskog parlamenta je u Strazburu, gde se održavaju redovne mesečne plenarne sednice na kojima se i glasa. Pripremne zakonodavne radnje, sednice parlamentarnih odbora i dodatne plenarne sednice odvijaju se u Briselu, iz praktičnih razloga, jer se tu nalaze i ostale institucije EU.

Evropski parlament ima ovlašćenje i da bira predsednika Evropske politike, koga predlaže Savet. Svaki predloženi komesar dužan je izađe na raspravu pred relevantni parlamentarni odbor, u skladu sa sektorom za koji je predložen. Parlament izmenovanje komesara potom odobrava ili odbacuje. Dosadašnja praksa pokazala je da članovi EP glasaju po partijskim, a ne po nacionalnim linijama, iako nacionalne vlade neretko vrše pritiske na evroparlamentarce iz svojih zemalja.

U delokrug dužnosti EP spada i pozivanje drugih institucija da odgovaraju na različita pitanja, što uključuje i mogućnost tužbe Evropskom sudu pravde, ako prekrše pravo ili ugovore Evropske unije. Takođe, Evropski parlament ima nadležnosti u postupku postavljanja izvršnog odbora Evropske centralne banke, a predsednik ECB je obavezan da evroposlanicima predstavi godišnji izveštaj.

Evroposlanici biraju i Evropskog ombudsmana, koji se bavi pritužbama javnosti na sve institucije. Prema pravilima, svaki građanin EU može da uputi predstavke (peticije) o predmetu koji je u sferi aktivnosti Evropske unije. Štaviše, EP pokušava da razreši pitanja kao posrednik, kao i da pokreće sudske procese ukoliko proceni da je to nužno za da bi se razrešili sporovi građana.

Poslaničke grupe – najmanje 23 člana

Pored plata koje primaju za svoj rad u EP, evroposlanici imaju i određene privilegije i imunitet, ali ne mogu da se pozovu na imunitet ukoliko se ispostavi da su počinili krivično delo. U tom slučaju EP ima pravo da poslaniku ukine imunitet.

UEvropskom parlamentu trenutno su zastupljeni poslanici iz sedam grupa – Evropska narodna partija, Progresivni savez socijalista i demokrata, “Obnovimo Evropu”, Zeleni, Evropski konzervativci i reformisti, “Identitet i demokratija”, i Levica.

Evroparlamentarci su organizovani prema političkoj pripadnosti, a ne prema nacionalnosti i deluju u okviru poslaničkih klubova. Da bi se osnovao poslanički klub (grupa) potrebno je da ima najmanje 23 člana, i u njemu mora da bude zastupljena bar četvrtina država članica. Poslanik može da bude član samo jednog kluba, a postoje i evroposlanici koji su nezavisni (ne pripadaju ni jednoj grupi).