Ja sam usamljen čovek. Moji su me prijatelji napustili, stara garda istoričara umetnosti gotovo da više nije aktivna kao nekad, ljudi koji trguju umetničkim radovima ne vole ovo što radim ili za to nemaju para.
Ovde se generalno zapatila parohijalna svest zacemetirana u predratnoj robi ili u robi iz doba socijalističkog modernizma – tu je stala. S druge strane, sva naša, kobajagi, istoričarsko kunstlerska kustoska elita nema kontakta sa svetom. Meni je paradoksalno da sam poslednje dve godine sve izložbe imao u inostranstvu. Naši mlađi ljudi nemaju, kao u Hrvatskoj i Sloveniji, kontakte u međunarodnim umetničkim krugovima, kaže za Danas umetnik Dragoljub Raša Todosijević odgovarajući na pitanje kako u najkraćem opisuje stanje na umetničkoj sceni u Srbiji. Međutim, povod za intervju sa ovim rodonačelnikom konceptuale, vlasnikom nagrade Venecijanskog bijenala iz 2011, iako uskoro ima izložbu u Londonu, nije njegov rad, nego umetničko-filozofska priroda, koja ga vazda čini vitalnim, angažovanim i zanimljivim likom. Razgovor koji smo vodili u društvu njegove životne saputnice Marinele Koželj Keke, rečeno mu je unapred, ticaće se najviše Kosova, unutrašnjeg dijaloga, aktuelnosti, što je Raša odmah prokomentarisao sa „Auu, sve neke srpske teme…“
* Rašo, kako vama uopšte izgleda to što 2017. pričamo o Kosovu kada već decenijama glavnina ljudi tamo ne želi da živi u Srbiji. Šta je vama Kosovo, kako doživljavate ovaj problem?
– Moja majka je slučajno rođena tamo, ali ja nemam tu visokopatetičnu notu u vezi sa tim šta mi Kosovo znači. Ako ti ljudi neće da žive sa nama – okej. Vi se sećate rata. Jel’ se sećate one narodne poslovice koja se provlačila sve vreme „čije ovce toga i planina“, jel’ se sećate da se to drndalo u Srbiji? Što sada niko ne pominju tu poslovicu?
* A kako doživljavate poziv predsednika Vučića na unutrašnji dijalog po pitanju ovog problema?
– To je morka. Taj poziv nije rezultat visokoracionalizovanog razmišljanja, nego se došlo do zida u koji su naši političari udarali glavom u više navrata. I, sada će kao nešto da reše? Neće ništa da reše. Znate šta će Srbi da rade – jedan deo će da juri Brankoviće, dok niko neće tražiti Miloša Obilića. To kažem metaforično, u stvari, mislim – da će izdajice pokušati da se obuku u lepo odelo. Meni je taj Vučićev gest kao zvuk koji odzvanja kroz neki kamenjar i gde se čuju poneki glasovi. I ja ovde, inače, skoro da ni reč ne verujem medijima. Sve može sutra da se promeni.
* Kad spomenuste medije, velika se galama podigla u vezi s naslovnicom NIN-a. Kako gledate na to budući da ste vi veoma često u radu pravili kukaste krstove. Da li ste imali neprijatnosti zbog toga?
– Na Venecijanskom bijenalu, još dok se nije znalo da ću dobiti nagradu, izložio sam ogroman crveni kukasti krst od metala ispred kojeg je bila kada od olova iz koje je izbijala svetlost. Tada je cela delegacija izraelskog paviljona došla da mi čestita – prvo na izložbi, a onda na hrabrosti jer su znali na šta ta monumentalna svastika cilja. Nigde nisam imao problema zbog toga.
* Na šta cilja taj simbol, kako o njemu mislite?
– Ne postoji simbol koji ima trajno značenje. Kukasti krst nestaje s evropskog horizonta s pojavom hrišćanstva. Beži u šume, nestaje u folkloru i ne pojavljuje sve do početka 18-19. veka. Vidimo ga tada u Francuskoj kao benigni dekorativni sistem povezan s neoklasicizmom. Štaviše, smejaćete se, u Kanadi se pojavljuje sto ženskih hokejaških timova koji na pletenim džemperima imaju kukasti krst. On se pojavljuje u celom svetu: u Irskoj, u Grčkoj, u Indiji, u Egiptu, u Japanu, u Južnoj i Srednjoj Americi. U Indiji fabrika za proizvodnju kafe ima džakove sa velikim kukastim krstovima. Kod njih se misli na boginju Kali. Svastika je dobila negativno značenje sa dolaskom Hitlera na vlast. Odjedared se taj benigni simbol, koji je nosio tek mutna značenja u našoj svesti, pretvara u simbol zla. Simbol se nije promenio, nego naša percepcija spram njega.
* Da se vratimo na naslovnicu NIN-a i buku oko nje.
– Šićardžije i barabe su podigle galamu oko te naslovnice. Znate, ovde prostitutka koja radi kao „poslovna pratnja“ može mesečno da zaradi više love nego inženjer u Vinči. U svakom slučaju, ovde je na snazi banditsko eksploatisanje nemoćnih ljudi, mada, posle mnogo vremena, počinjem da se ljutim na same radnike i njihovu nedoslednost. Ali prezirem i strance laskavce, koji ne laskaju ovdašnjim rukovodiocima iz ubeđenja, nego da bi ih prevarili, uzeli novac i imali ljude koji rintaju ni za šta. To svi znaju. Tako da ta metafora NIN-ove naslovnice apsolutno stoji.
* A kako ocenjujete ponašanje ministra spoljnih poslova Ivice Dačića spram kosovskog problema?
– Pa, on može da ide tamo u Žitorađe, napravi šatru i peva do mile volje – uvek se tebi vraćam, Kosovo.
* A proces evropskih integracija, kako ga komentariše u svetlu toga da EU gleda Vučiću kroz prste jer veruje da će on rešiti problem Kosova?
– Sve zemlje, počev od SAD u Južnoj Americi, podilaze diktatorima i vlastodršcima. Nikada se nije stalo na stranu države koja je pokušala da začne liberalni režim. I sve ovo laskanje našim političarima je puka laž. To je da bi nešto izvukli ili da bi nas pokrali. Ja to tako vidim, a ovo ovde je kao neokapitalistički feudalizam i tačka.
* Večita tema kod nas je i proces suočavanja sa prošlošću. U tom smislu kakav je vaš komentar na nove fotografije koje su se pojavile ispred Skupštine? Da li njihov eksplicitan sadržaj tabloidizuje žrtve?
– Sećam se onih davnašnjih protesta majki na Plaza de Mayo u Buenos Ajresu zbog tajnih oružanih formacija koje su preko noći pobile mnogo ljudi. Dolazile su na trg s fotografijama i to je to, a ovo podizanje groze na veći nivo je neka vrsta sadomazohizma. Ne znam ko su dirigenti spektakla, ali mislim da je cilj održavati stalno vatru, tako nešto lakše bukne, ako se večni plamen iz pećine stalno drži. Mislite da je to namenjeno strancima? NATO-u? Ne, ti panoi sa fotografijama su namenjeni nama.
Keka: Da li smem ja nešto da dodam? To izgleda toliko neukusno i ogavno da nemam reči i samo podstiče primitivizam. Ako hoće da odaju pijetet žrtvama, što ne urade kao u svetu gde se u znak sećanja na njih u pločnik ugraviraju finim slovima njihova imena i prezimena.
* Često ste sretali albanske umetnike sa Kosova. Kakva su bila vaša iskustva?
– Viđali smo se na brojnim međunarodnim izložbama i nikad nije bilo konflikta. Bile su dve izložbe u Bolonji, po jedna u Berlinu i Gracu. Prva je bila početkom devedesetih apsurdnog naziva Novi Evropljani i tu sam upoznao Edija Ramu, koji je u to vreme bio slikar.
* Šta mislite o Rami umetniku?
– Najviše mrzim kad mi dođu kustosi i kažu – jao, kako je lepo ofarbao grad – daj, manite me se tih budalaština, ali njegovi radovi nisu loši. Keko, šta ti misliš?
Keka: Nisu uopšte loši, vrlo su „in“!
* Kako ocenjujete rad ministra kulture?
– Čoveka uopšte ne poznajem. Pozdravili smo se samo na otvaranju Bijenala u Veneciji a, drugo, ja ni po kojoj liniji nemam nikakve zahteve prema tom ministarstvu, jedino što od njih redovno dobijam onu apanažu 45.000 dinara, a znate li koliko dobijaju sportisti? To je diskriminacija. Mislim da ova zemlja pati kao tipično siromašne zemlje od kubansko-rumunskog sindroma. Sećate se Nađe Komaneči i kubanskih boksera? To je jedino što se u totalitarnim režimima moglo naveliko eksploatisati. Kad ne može na svetskoj sceni nigde da prosperira, onda se ogromne investicije ulažu u sport radi hvalisanja države. Pa, zamislite, Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu u Skandinaviji i počne da se uvija u jugoslovensku zastavu, da je ljubi, da se dernja, da slini i da skače. Rekli bi da je u pitanju idiot. Hoću da kažem, ova vlast nema nikakav odnos prema kulturi.
* Kako vidite budućnost Srbije?
– Kako vidim? Pa, ja sam poznati prorok. Stoji to u mojim radovima „Sutra je ponedeljak“.
Da niko ne dođe do izražaja* Kako ocenjujete naše predstavljanje na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji?
– Naša izložba je bila katastrofalna i mislim da ona najavljuje veći broj učesnika na ovoj manifestaciji u budućnosti. Zato što ova vrsta sistema zahteva da niko ne dođe do izražaja.
Dovoljno od SANU’]
* Kako vidite ulogu SANU po pitanju Kosova?
– Mislim da je gospodin Kostić vrlo pozitivna ličnost. Doduše, možda nije ekspresivan kao ja, ali je u racionalnoj formi rekao isto što i ja mislim znajući da mu iza leđa mrmljaju budale. I to je dovoljno od SANU.
Prozlio se ovaj narod’]
* Šta mislite o ulozi SPC u našem društvu?
– To su grebatori. Evo sad dižu zid kod Topčiderske zvezde. Tamo je dugo stajao natpis: „Ne prelazite crkveni posed“. Sad će to da skinu i da sagrade zid. Prozlio se ovaj narod. Nije on istorijski zao. Prozlio se od nevolje. Kod nas intelektualaca ima malo i oni su beznačajno glasačko telo za bilo kakav politički manevar.
Mladi’]
– Mladi ljudi su u potpunoj besparici i zato gledaju da što pre odu odavde. Juče sam o tome baš pričao sa Marinelom – jedino bi možda pomoglo da prave male zajednice preko nekih prostora. Žao mi ih je. Ja sam mator čovek, meni je lakše, mogu da odem, ljudi me znaju. Nije da će me dočekati sa „dragi Dragoljube“, ali ne moram da se predstavljam – smatra naš sagovornik.
Robijanje’]
Upitan koliko ga pogađa ignorisanje sistema prema njegovim uspesima imajući u vidu da nema uslove za rad, Raša Todosijević kaže: „Isterali su me iz ateljea. Na Senjaku imam privatan stan ali je to rupa. Imam ovolicno prostora da radim. Da li me to frustrira? Pa, normalno da me frustrira. Kad bih legao sad kod Frojda na krevet i on počeo da analizira, konstatovao bi ogroman stepen neuroze koja iz toga proizilazi. Meni telefon ne zvoni, možda jednom u mesec dana. Ovde se skoro nije pojavio neko iz Beograda, jedino dođu ljudi iz inostranstva. Sigurno je da me to na dubinskoj osnovi nervira, ali kao i svi robijaši, posle deset-petnaest godina se navikneš na situaciju.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
