Jadranka Joksimović za Danas: Verujem u članstvo Srbije u EU

Ona je, kako kaže, radila bez ikakve političke kalkulacije, često suprotno vodećim tokovima i političkoj matici, ali posvećeno i iskreno ideji moderne Srbije funkcionalno pripadajuće EU i evropskom identitetu.

Joksimović kaže da kao ministar u vladama Srbije od 2014. do 2022, od ministra bez portfelja zaduženog za evropske integracije od 2014. do 2017, a onda u dva navrata ministra za evropske integracije kada je 2017. uspostavila Ministarstvo za evropske integracije, sve vreme obavljajući istovremeno dužnosti Glavnog pregovarača Srbije sa EU i Nacionalnog kordinatora IPA fondova i ukupne razvojne pomoću, ima svakako obavezu da se osvrne na sve postignute rezultate Srbije i njenih građana u pristupnom procesu.

„Moj posao i cilj je bio da sve ono što je proklamovano kao spoljnopolitički prioritet – članstvo u EU bude ne samo glavni spoljnopolitički prioritet, već i da kroz sveobuhvatni reformski proces koji se odvija upravo kroz okvir pristupnih pregovora, taj proces postane i vodeća unutrašnja dinamika društva u pravcu opšte demokratizacije, fukcionalne vladavine prava, kompetitivne i otvorene stabilno napredujuće ekonomije i države kao efikasnog servisa građana. Na tom putu i sa takvom orijentacijom i sa zvanično otvorenim pregovorima 2014. Srbija je postala pridružena zemlja EU, u procesu pristupanja“, ističe Joksimović.

U tom smislu, na raspolaganje su nam stavljeni i IPA fondovi na decentralizovan način upravljanja od 2014. što je veliko poverenje i odgovornost ukazana našoj državi, kako kaže, i sistemu koji je gradila, nekad uz efikasnu saradnju kolega iz vlada, nekad uz probleme i nerazumevanja.

„Sistem je građen i postavljen onako kako ga nijedna zemlja iz regiona koja je u procesu nije uspostavila. Lično sam pregovarala i potpisala za osam godina oko 1,5 milijardi evra za Srbiju u okviru IPA sredstava, a od tog novca se i danas sprovode brojni projekti i stiže na potpis ono što je godinama odgovorno rađeno“, kaže Joksimović.

Ona napominje da je 2014. zatekla od tadašnjih struktura samo šefa pregovaračkog tima, postavljenog 2013, koji nije formirao tim punih 1,5 godinu, i obezglavljenu Kancelariju za evropske integracije bez imenovanog direktora.

„Toliko o ozbiljnosti kojom se tadašnja struktura bavila evropskim integracijama, koje su predugo služile kao umišljeni elitistički zabran fingiranih ekspertiza i problematićnih karijera, ali koje je projektna klasa znala da naplati i ušuškana i netaknuta živi na ekskluzivitetu svog „specijalnog znanja.“ U skladu sa obavezama i mojim stilom rada koji se mnogima nije sviđao, ni u Briselu ni u Beogradu, odmah sam se poduhvatila posla uspostavljanja struktura, oformila sam pregovarački tim, kako je tadašnja metodologija pregovaranja zahtevala“, naglašava Joksimović.

Bivša ministarka kaže da je istovremeno na njen predlog imenovan i konačno direktor tadašnje kancelarije za evropske integracije – Ksenija Milenković. Tada su, napominje, strukture konačno uspostavljene za potrebe tadašnje metodologije.

„Dakle, te tri godine od 2014. do 2017. sam kao ministar bez portfelja zadužen za EI, uspostavila koordinaciju svih novooformljenih struktura kako bi se bolje odgovorilo izazovu početka pristupnog pregovaračkog procesa. Taj proces je višestruko otežan od početka obavezama iz pregovaračkog okvira, koji je i sada nepromenjen, već samo prilagođen zahtevima nove metodologije i ima ključna dva uslova ili suspenzivna mehanizma pregovora – napredak u vladavini prava i za Srbiju specifično – implementaciji Briselskog sporazuma“, ističe Joksimović.

Ideja o uspostavljanju krovnog i punokrvnog ministarstva za EI koje će objediniti sve strukture, napominje, bila je racionalna, logična i u skladu sa napretkom Srbije i ulaženjem dublje u pristupni proces.

„Koordinacija je ključna reč dobrog vođenja pristupnog pregovaračkog procesa i to se imalo postići uspostavljanjem ministarstva za EI. Nažalost, odmah se otvorio novi problem onih koji nikako nisu želeli da proces približe građanima i učine ga vlasništvom svih, već da zadrže svoje inokosne privilegije i mreže uticaja birokratskog srednjeg i nižeg ranga“, ističe ona.

Joksimović kaže da je tadašnji šef pregovaračkog tima – za koga je zamoljena da je ostavi na tom mestu iako potreba za tom pozicijom više nije postojala – nije želela da bude deo objedinjenih struktura, praveći dramu insistirajući da ostane van okvira nadležnosti ministarstva.

„Toliko o „novim snagama u Vladi“. Ali, bitnije od tih politički irelevantnih pojava, je što smo do nove metodologije, dakle od 2015. kada su otvorena prva poglavlja do 2021. otvorili 18 poglavlja, više od polovine, u periodu kada je tzv. politika proširenja i sam pristupni proces zapao u svoju poznatu zamornu fazu (posebno od 2017. naovamo) i u EU, a onda se to konsekventno prelilo i na kandidate i potencijalne kandidate“, ističe bivša ministarka za evropske integracije.

Nakon predloga nove metodologije, koja je, prema njenim rečima, na jedvite jade sačinjena od strane EU, koja je tražila klasterski pristup i snažnije političko vođenje procesa, odmah se pristupilo izmenama strukture.

„Uvela sam koordinatore za svih šest novouspostavljenih klastera i to političkog ranga državnih sekretara ili pomoćnika ministara koji bi imali povećanu odgovornost za proces i reforme, kao i novi sektor u MEI za koordinaciju nacionalnih reformi u skladu sa ciljevima Zelene agende i ciljeva održivog razvoja. I iako to niko nije očekivao, Srbija je u decembru 2021. jedina otvorila čitav novi klaster 4 Zelena agenda i održiva povezanost, sa četiri nova poglavlja, dakle ukupno 22 po staroj metodologiji“, naglašava Joksimović.

Brojne su reforme sprovedene da bi se to ostvarilo, ističe, i mnogobrojna politička uverevanja o posvećenosti Srbije evropskom putu.

„Dakle, uradila sam više od mogućeg u odnosu na objektivno stanje politike proširenja među članicama, i u odnosu na neveliku podršku i u vladi i među građanima Srbije. Naravno da je pristupni proces prevashodno politički, što se danas nedvosmisleno pokazuje kroz očekivanje da se Srbija pridruži zajedničkoj spoljnoj politici EU kao pridružena zemlja i da se ubrza postizanje sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“, naglašava Joksimović.

Ništa to nije neočekivano ni novo, napominje, ali je, kako kaže, sigurna da je dinamika događaja, ali i evropskog puta Srbije mogla da bude drugačija poslednjih meseci da se Srbija ponašala onako kako obavezuje status pridružene zemlje u pristupnom procesu.

„Možda u tom slučaju ni ovakav bum tras metodom sklepan predlog sporazuma o normalizaciji ne bi stigao na sto van
svih pregovaračkih pravila i pregovaračkog okvira sa Srbijom, ali to je već pitanje za drugu vrstu analize“, ističe Joksimović.

Ovo je, kako kaže, u najkraćim crtama presek važnih aktivnosti preduzetih da bi Srbija vodila uspešno pristupni proces.

„Sve primedbe na brzinu i dinamiku ne mogu se adresirati samo na upitnu iskrenost vlada od 2014. bez saznanja o samoj promeni naklonosti i EU prema proširenju, i suštinskim izmenama procesa koji su ga posebno za Srbiju politički značajno usložili“, zaključuje Jadranka Joksimović.