Janjić: Normalizacija ekonomskih odnosa Srbije i Kosova ne rešava sve, ali omogućuje razvoj

„Argumenat za takvu ocenu vašingtonskog sporazuma je dogovoreno zajedničko upravljanje resursima veštačkog jezera Gazivode“, rekao je Janjić za Betu.

Deo političke i opšte javnosti je dokument potpisan u Beloj kući, kako je rekao, iskoristio da polemiše o „krajnjem“ pitanju statusa i teritorije.

Janjić je posebno govorio o odredbi dokumenta koja se odnosi na jezero izgrađeno u doba zajedničke države, Jugoslavije čije „rastakanje nije završeno“.

Projekat za izgradnju brane i za nastanak tog jezera uradila je beogradska kompanija Energoprojekt, a realizovala ga je od 1973. godine do 1977. takođe beogradska „Hidrotehnika-Hidroenergetika“.

„Nešto kasnije, 1988. godine sredstvima Srbije za razvoj Kosova podignuta je i hidroelektrana Gazivode, koja godišnje proizvodi 100.000.000 kilovat-sati električne energije i to je bilo dovoljno za zaključak da su jezero i brana srpski“, rekao je Janjić.

Brana jezera je građena sredstvima Svetske banke i taj zajam je otplaćivala Jugoslaviji, a po njenom raspadu je Srbija preuzela otplatu preostalih 45 miliona dolara.

Podsetio je da su ti projekti bili deo programa razvoja nerazvijenih područja, a Kosovo je bilo najnerazvijenija oblast u Jugoslaviji.

„Po tadašnjim propisima, takve investicije pripadale su društveno-političkoj zajednici gde su realizovane, tada opštini Zubin Potok na Kosovu“, rekao je Janjić.

Javno-međunarodno valjan odgovor na pitanje vlasništva nad jezerom i objektima će, po njegovim rečima, biti dat tek u procesu sukcesije u slučaju da Srbija prizna Kosovo.

Vašingtonski dokument, kako je ocenio, omogućava da se bez prejudiciranja tog „krajnjeg“ odgovora, razreše neka od pitanja kao što su naknada kredita Srbiji, ili utvrde činjenice umesto kosovskih političkih optužbi Srbije za „krađu“ struje, ili za izvlačenje profita iz resursa jezera.

Ta pitanja, prema Janjićevim rečima, pripadaju pokrenutom Briselskom dijalogu koji će rešavati finansijska i imovinska potraživanja.

„Za njihovo raščišćavanje vašingtonski sporazum je važan glas podrške i ohrabrenja, i ne bi ga trebalo zloupotrebljavati kao alibi za blokiranje Briselskog dijaloga“, rekao je Janjić.

Jezero Gazivode je, rekao je on, za Kosovo značajno zbog snabdevanja vodom za piće severa teritorije i Prištine, a za Srbiju je važan ceo sliv reke Ibar, posebno od Raške do Kraljeva, a voda se koristi i za navodnjavuanje na Kosovu i hlađenje termoelektrane „Obilić B“.

Jezero Gazivode je dugačko 24 kilometra, duboko 107 metara, a brana je najveća u Evropi s glinenom podlogom, visoka 107, u osnovi široka 460 metara, a dugačka 408 metara.

Od 11,9 kvadratnih kilometara površine jezera van Kosova su, kako je rekao, samo tri kvadratna kilometra.

Kosovska strana za upravljanje jezerom ima deoničarsko društvo Ibar-Lepenac, a Vlada Srbije je 2004. godine osnovala javno preduzeće „Ibar“ u čijem je vlasništvu hidroelektrana „Gazivode“ kojom to preduzeće upravlja i održava branu.

Problem oko upravljanja, prema rečima Janjića, pokušan je da se reši 2015. u Briselskom dijalogu, ali bezuspešno.

Jezero se prostire na teritoriji opština Tutin u Srbiji i Zubin Potok na Kosovu. Zbog nastanka jezera je potopljeno 14 sela, a među njima i ona koja katastarski pripadaju opštini Tutin.

O tom pitanju se, po Janjićevim rečima, mora raspravljati u Briselskom dijalogu kada se otvori tema demarkacije između Srbije i Kosova.

„Ukoliko se katastar uzme kao jedan od kriterijuma, a najverovatnije hoće, demarkacija – granična linija bi mogla da pređe preko jezera“, procenio je Janjić.

Pitanje granice je, kako je rekao, samo po sebi politički važno i često vodi u sukobe, a to se pokazalo i otvaranjem teme etničkog razgraničenja Srba i Albanaca, Srbije i Kosova tokom unutrašnjeg dijaloga o Kosovu 2017. i 2018. godine.

„Vašingtonski sporazum omogućuje i podstiče da se ovom pitanju priđe zajedničkim upravljanjem ovim resurson kroz razvoj ekonomskih i infrastrukturnih projekata i od jezera Gazivode napravi prostor saradnje“, istakao je Janjić.