Janjić o Vučićevim telefonskim razgovorima sa Makronom, Džonsonom i Erdoganom: Nije sposoban da istovremeno hoda ulicom i žvaće žvaku

Razgovori predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa Emanuelom Makronom, predsednikom Francuske, Borisom Džonsonom, britanskim premijerom i predsednikom Turske, Redžepom Taipom Erdoganom, u neku su ruku izviđačka misija „a, kojem se carstvu privoleti“, koja je cena istočne varijante i onog javnog, toliko puta ponovljenog zaklinjanja i Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, i pred Vladimirom Putinom i pred Briselom, da „Srbija nikada neće uvoditi sankcije Rusiji“, niti se „odreći prijateljstva sa Rusijom i Kinom“. I jedan i drugi, očito u politici ne mare za geslo „nikada ne reci nikada“. A vidite, varljiva je ta politika, još na međunarodnoj vetrometini – kaže za Danas Srećko Đukić, bivši ambasador Srbije u Belorusiji, u odgovoru na pitanje o smislu i značaju činjenice da je predsednik Srbije, u proteklih par dana, telefonom razgovarao sa navedenom trojicom lidera.

Pretežna tema tih razgovora je, prema saopštenjima sa Andrićevog venca kao i objavama predsednika Srbije na Instagramu, bio rat u Ukrajini.

Vest o Vučićevim telefonskim razgovorima u medijima zbog izbora

Prema mišljenju Dušana Janjića iz Foruma za etničke odnose, odgovor na pitanje zašto je Vučić „pustio“ u medije da je razgovarao sa trojicom lidera je jasan – to je uradio zbog izborne kampanje, ne bi li poboljšao svoju poziciju u biračkom telu.

Podsetimo, Vučić je pre tri dana objavio na Instagramu da je tokom, kako je napisao, upravo završenog razgovara sa britanskim premijerom istakao da je princip poštovanja normi međunarodnog prava od suštinskog značaja za Srbiju, kao i poštovanje teritorijalnog integriteta suverenih država.

Rekao je i da je pozvao Džonsona da poseti Srbiju jer to nije učinio nijedan visoki zvaničnik iz te države unazad 42 godine.

Da je razgovarao o energetici, Vučić je, takođe, istakao.

Potom je javnost obaveštena preko saopštenja za medije sa Andrićevog venca da je predsednik Srbije razgovarao sa predsednikom Turske, da bi ubrzo stigla i vest da je predsednik Srbije razgovarao je telefonom sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom, koji je, naznačeno je u saopštenju za medije, „pozdravio način na koji je Srbija glasala u Ujedinjenim nacijama“.

Genije nesvrstane politike Tito ne bi se ni trena dvoumio

Srećko Đukić kaže da je u slučaju odnosa Vučića prema Rusiji očigledno da je „đavo došao po svoje“.

– Neophodno je da se Srbija opredeli na kojoj će stolici sedeti. Ali, onaj genije nesvrstane politike Josip Broz Tito ne bi se ni trena dvoumio – i kada je trebalo nije se dvoumio – on se odmah opredelio – kaže sagovornik Danasa.

Kako dodaje, „živimo u vreme informatičkih sredstava veze koja su skoro do neprepozatljivosti izmenila i ubrzala ritam svetske politike i diplomatije, opštenja izmedju državnih vrhova.

– U kriznim danima koje upravo preživljavamo zbog ruske invazije na Ukrajinu, svetski lideri su vidimo skoro u stalnoj vezi, audio ili i video, što relativizuje potrebu ličnog susretanja. Kao da se u tom savremenom načinu opštenja nadmeću ko će više obaviti razgovora, da ne zaostane, i ko će sa kime razgovarati i onda izdati što opširnije saopštenje – kaže naš sagovornik.

Međutim, ističe Đukić, ne treba se zanositi i misliti da ti razgovori mogu da zamene lične susrete i razgovore, jer je prisutna sumnja u njihovu „preteranu produktivnost“.

– Ako pomognu rešenju, susretu, to je uspeh telefonskih razgovora. Međutim, često se ti razgovori vode bez svedoka, onih eksperata koji prave beleške i stavljaju na papir šta je dogovoreno. Aleksandar Vučić telefonira evropskim liderima, ali neusumnjivo da on ima i kontakte koje ne objavljuje sa drugim vođama sebi ravnim. Ne može a da se ne konstatuje da nije imao kontakt sa Vladimirom Putinom, liderom kojeg on posebno ceni i čije prijateljstvo je uvek isticao. Zašto? Šta bi mu rekao? Da ga podržava, kao što ga je uvek podržavao, mislim i u Ukrajini, i da očekuje nafte i gasa po najpovoljnijim, bratskim cenama? Ili da možda Putinu kaže, kako smo ga toliko puta slušali Vučića, da je Srbija na evropskom putu? Možda i zbog nekih drugih razloga ta „telefoska linija ne radi“ – kaže Srećko Đukić.

Vučić se ne maša ni Putinovog ni telefona Zelenskog

Bivši ambasador Srbije u Belorusiji napominje da, uprkos saopštenjima Vlade Srbije i glasanja u GS UN, podrške teritorijalnom integritetu Ukrajine, interesantno da se Aleksandar Vučić „ne maša ni telefona Vladimira Zelenskog“.

– Jer, treba reći, Ukrajina s pravom očekuje neku reč podrške, kao revanš za ono što je ona činila kada smo bili izloženi agresiji NATO, i pažnje što možda i najduže od drugih zemalja drži svoj vojni kontigent na KiM, u okviru KFOR, za razliku na primer od Rusije koja je svoj kontigent povukla još 2002. godine – zaključuje Srećko Đukić.

Dušan Janjić kaže da je posao Vučićev da u ovakvim, kriznim situacijama, komunicira.

– Razume se da je osnovna tema kriza u Ukrajini i u Rusiji, ali Srbija mora da razmišlja kako da nadoknadi nužni zastoj u nabavci nafte i gasa. Nije se gazdinski poslovalo i nemamo zaliha. Svakom je jasno da će kriza potrajati i to jeste problem – ističe Dušan Janjić.

Vučić je, podseća on, u početku imao nejasan stav u odnosu na rusku invaziju na Ukrajinu.

– Imao je ozbiljno ljuljanje između podrške Rusiji ili osudi. Glasanje u UN kojim se osuđuje povreda teritorijalnog integriteta Ukrajine nije dovoljna. Postoji nezadovoljstvo EU sa odnosom Srbije prema sankcijiama Rusiji. Razvoj rata je očigledan i ispostavila su se kao nereralna očekivanja da će se to brzo završiti. Broj izbeglica raste, a jedna od destinacija jeste i Srbija, odnosno Vojvodina, jer tamo ima porodica iz Ukrajine. I to su problemi koji traže direktne konsultacije, kao oni koji čine suštinu posledica rata. Kada se razgovara sa Markonom, recimo, onda se on pita da li je zaista istina da mu je Putin rekao da će u ovom ratu ići do kraja. Kao i šta to znači. To je sad ta stvar koja nama nešto drugo pokazuje. A, to je da je Aleksandar Vučić, kao što su bili i Boris Tadić i Vojislav Koštunica, nesposoban da hoda ulicom i istovremeno žvaće žvaku – zaključuje naš sagovornik.