Janko Baljak: Neće biti slobodnih izbora, već je kasno

Postali smo društvo u kome su se moralne vrednosti izokrenule pa je Srbija sigurna kuća za sve vrste nasilnika, kaže u razgovoru za Danas reditelj Janko Baljak.

konstatacijom naš sagovornik odgovara na pitanje o tome šta je zajedničko u slučajevima drastičnih razmera nasilja sistema nad običnim ljudima, koji su se jedan za drugim nizali protekle nedelje. Najpre su u javnost dospele optužbe o tome kako žene u Jagodini, ali i drugim sredinama, bivaju zlostavljane i ucenjene seksualnim nasiljem ako žele da se zaposle u javnom sektoru. Potom smo svedočili neprilikama izvršiteljskog i policijskog nasilja i izbacivanju iz stana jedne porodice na Bežaniji, da bi sutradan stigla neprijatna vest o tome da su novinara u Novom Sadu pretukla dvojica nasilnika zbog načina na koji se bavi svojim poslom.

* Šta je zajedničko u ova tri slučaja, odnosno kakve društvene opštosti su primeri?

– Čini mi da je nasilje preporučeno ponašanje u ovoj sredini a mesta kakvo je Markovićev feud Jagodina kao da je preslikana distopijska pozornica „Sluškinjine priče“ Margaret Atvud. U tom jezivom partijarhalnom modelu društva žene i nemaju drugu svrhu osim da služe za „druženje“ sa moćnicima a nepodobne novinare u takvoj sredini lako stiže društvo metalnih štangli. Molim sve žene koje su pokrenule ovu strašnu priču iz Jagodine da nastave da je hrabro drže u fokusu i da sve jadnike koji su umislili neku moć isteraju na svetlost dana iz bednih štekova.

* Slučaj koji je bio neposredan povod za masovnije građanske proteste 2019. godine pod nazivom „Stop krvavim košuljama“ ostao je pre dve dana bez epiloga u smislu kažnjavanja nasilnika odgovornih za prebijanje Borka Stefanović. Kako vidite taj slučaj?

– To nije uobičajna abolicija nasilnika, to je ruganje svima nama koji smo na tim protestima aktivno učestvovali. Nije dovoljno da nasilje ostane nekažnjeno. Režim uvek ide korak dalje. Potrebno je i poniziti sve ljude koje su „krvave košulje“ uznemirile i narugati se svoj onoj pokrenutoj energiji koja se pre dve godine kotrljala ulicama srpskih gradova. To je ujedno i poruka za neke buduće protestante o uzaludnosti svake pobune. Ali ako ćutimo na sigurne kuće za nasilnike, samo pokazujemo koliko se za samo dve godine dodatno snizio prag tolerancije na očigledno nasilje. Onda ne čudi što ohrabreni nasilnici nastavljaju da mašu štanglama.

* Kako ste doživeli masovnost i poruke „ekološkog ustanka“, odnosno reakciju vlasti na taj protest, da je reč o političkoj zloupotrebi važnih pitanja kao i da građani imaju dobar standard i ugodan život pa se zato bave ekologijom?

– Ohrabren sam i zadivljen brojem ljudi a vidim da nemali broj starijih učesnika prepoznaje deo one fantastične i neponovljive atmosfere iz protesta 96/97. Ne smemo upadati u providnu zamku vlasti da se diskredituje protest tako što će okupljeni ljudi biti optuženi da se bave politikom. Treba na svakom sledećem protestu glasno reći: da, mi se bavimo politikom, vrhunskom i najplemenitijom politikom od svih njenih oblika jer nema ničeg važnijeg od naših reka i vazduha koji dišemo. Ogadili su nam bavljenje politikom, učinili su svojim nepočinstvima da je sramota biti političko biće. Zato politiku treba u velikom stilu vratiti tamo gde joj je mesto na ulice i trgove. Ako je ekologija nešto što trenutno najbolje ujedinjuje građanski bunt, onda samo hrabro napred. A Ana Brnabić neka nastavi da izigrava Mariju Antoanetu.

* Namera ukidanja autonomije univerziteta kroz zakonske izmene, davanje prilike SPC da utiče i kadrira na PBF, kao i ubacivanje predstavnika vlasti, političara na fakutete još jedan je u nizu aktuelnih problema oko kojih se trenutno vodi javna polemika. Kakve opasnosti predviđate kao posledice ovakvih činova?

– Postavljanje predstavnika vlasti u savete fakulteta vidim na sličan način kao presudu za nasilje nad Borkom Stefanovićem. Ova imenovanja su čisto izrugivanje fakultetima i dokaz da su vlasti rešene i da idu do kraja u svom obračunu sa slobodnomislećim ljudima. To istovremeno govori da se ništa ne prepušta slučaju i da se polako ali sigurno okupiraju svi preostali prostori u društvu koji imaju kakvu takvu autonomiju i odakle se jedino može čuti kritička misao. Kada je parlament postao jednostranački, širom se otvorio prostor za potpuno disciplinovanje svih institucija.

* Kako vam, s druge strane, deluju događaji unutar opozicije? Nedavno smo ponovo, po ko zna koji put, prisustvovali polemici o tome da li bi Boris Tadić mogao da bude dobar protivkandidat Vučiću…

– Teško nalazim reči kojima bih opisao stanje u opoziciji. Prelako se nalaze povodi za raskole i svađe. Sujete, sitničavosti, svakodnevni autogolovi. Običnom svetu deluju kao neodgovorna grupacija ljudi koja nema snage da odredi svoje prioritete. Vidljiv je i respektibilan samo svakodnevni aktivizam Marinike Tepić. Sve ostalo deluje besmisleno a najuzaludnije mi je kada čujem da se i dalje usaglašavaju nekakve platforme za nešto što če biti još jedna farsa u Vučićevoj režiji. Pregovori o slobodnim izborima. Potpuno gubljenje vremena. Neće biti slobodnih izbora, Vučić neće učiniti nijedan kompromis. Već je kasno.

* Verujete li u procene i istraživanja o konstantnom i značajnom padu podrške građana SNS i Aleksandru Vučiću, o čemu je nedavno govorio Dragan Đilas? Istovremeno, IPSOS je objavio rezultate svog istraživanja gde se vide vrlo mali procenti podrške opoziciji a visoki za naprednjake. Imajući u vidu da mediji nisu „oslobođeni“ i da nije još ni počeo takozvani dijalog o izbornim uslovima, mislite li da je moguće očekivati značajniji, spontani pad popularnosti SNS u skorijoj budućnosti?

– Da li su to one iste agencije koje su ložile opozicione stranke da sigurno prelaze cenzus na prethodnim izborima? I zašto opozicija uvek ima potrebu da odgovori svojim istraživanjima Vučićevim istraživačima? Odavno su prestala da me zanimaju istraživanja koja su u Srbiji već duže vremena politički instrumentalizovana. A popularnost je u Srbiji sasvim relativna kategorija. Zar Koštunica i DSS nisu bili najpopularniji na svetu? Ova vlast će se srušiti kao kula od karata onda kada se konačno zgazi ono malo dostojanstva običnog građanina i taj povod može biti sasvim neočekivan. U ovakvoj prilici volim da citiram Desanku Maksimović jer „Srbija je velika tajna“ i toga smo već bili svedoci u novijoj istoriji. Tada će Vučić moći samo da se slika sa svojim istraživanjima.

* Očigledno je da EU i Zapad sve više uočavaju i reaguju na posledice autokratičnosti vladavine Aleksandra Vučića, pa se odatle izvode zaključci o tome da gubi i na toj strani podršku. Da li je obećanje o rešavanju problema Kosova i dalje pitanje na kojem Vučić može da profitira na toj, zapadnoj strani, uprkos jasnoći o tome da je uzurpirao i zloupotrebio gotovo sve sfere društvenog života?

– Identičnu igru iznurivanja, kupovine vremena i kratkog pamćenja koju već skoro deceniju igra sa građanima Srbije, Vučić igra i sa međunarodnom zajednicom. Vreme mu više nije saveznik za obećanja koja je dao, podsećanja sa Zapada će biti sve češća i oštrija, napisi u svetskoj štampi o pravoj prirodi vlasti sve učestaliji. Sve to stvara sve veću nervozu u njegovoj glavi. Nedavna obraćanja evropskoj zajednici pokazala su u punom sjaju najboljeg Šešeljevog đaka. Tada iz njegovih monologa nepogrešivo progovara radikal, najbolji drug Viktora Orbana i lider zemlje koja poslednjih godina nije napravila nijedan ozbiljan pomak u pridruživanju evropskoj porodici.

Nema tog Đilasa…

* Politikolog Vuk Velebit nedavno je izneo jednu tezu o tome da Vučić, njegovi mediji i saradnici najviše napadaju Đilasa ne zbog toga što lider SSP ima veliku podršku građana i predstavlja opasnost za vlast, već upravo zato što nema, pa ga držeći u fokusu javnosti namerno lažno ispostavlja kao glavnog opozicionara, kako bi na taj način suzio prostor za pojavljivanje novih lica, potencijalno mnogo opasnijih političkih neprijatelja za njegovu vlast. Kako vidite takvu ocenu i verujete li da se Vučić mnogo više plaši tih novih lica i njihove moguće snage?

– Vuk Velebit, koga inače vrlo cenim, nije jedini koji precenjuje domete Vučićeve manipulacije. Ovakve teze mi više liče na teorije zavere kojima se opravdava sopstvena nemoć. Nema tog Đilasa ili bilo kog drugog opozicionog lidera koji bi mogao da spreči pojavljivanje novih mladih političkih lidera. Predajem na fakultetu i svedok sam totalne apolitičnosti studenata. Aktuelni projekat vlasti da se u nama ubije „zoon politikon“ daje svoje rezultate. Tome su doprinela izneverena očekivanja nakon 5. oktobra ali i karijeristički i korupcionaški talog koji nije samo obeležje ove vlasti već je brzo isplivao i kada smo poverovali da je demokratija osvojena. Kada se doživljaj politike vrati u izvorne okvire i prestane da bude sinonim za nečasnu i prljavu delatnost, biće mladih i novih lidera kao posle kiše. I samo takvi ljudi mogu doneti stvarne promene koja ova zemlja još nije doživela.