Jaruzelski i Vučić

Dakle, u noći između 12. i 13. decembra 1981. general Jaruzelski uveo je u Poljskoj ratno stanje. Štrajkovi radnika u baltičkim brodogradilištima, koji su rodili sindikalni pokret Solidarnost (a možda je bilo i obrnuto?) uzdrmali su komunistički sistem, ionako već okoštao i umoran. Pretio je građanski rat.

Sovjeti su bili spremni za vojnu intervenciju, da sačuvaju poredak, i onda je Jaruzelski presekao; u memoarima, piše da je grozničavo razmišljao nedelju dana, da je hteo da se ubije, itd. Nije izvesno da li se ratno stanje mnogo razlikovalo od olovnih vremena koja su trajala skoro četiri decenije, međutim, osamnaest meseci bilo je strašno: stotine likvidiranih, Solidarnost zabranjena i razbijena, njen vođa Valensa i disidenti u zatvorima.

To je bilo manje zlo, govorio je kasnije Adam Mihnjik, i sam uznik: intervenisali bi Rusi. Za Poljake od toga ipak teško da ima većeg zla.

Napetosti nisu bile savladane tenkovima na ulicama. Pritisak snaga koje su htele bar malo slobode i bar malo demokratije bio je sve veći. Uz to, na Istoku se pojavio Gorbačov, a u zemlji opaki prelat Vojtila.

I, da, jedan zagonetni šef policije, Kiščak, koji je voleo da se nalazi sa vođama opozicije, da u famoznoj vili Magdalenka s njima popije votku, legendarna je fotografija na kojoj nazdravlja sa Valensom i Mihnjikom. Oni su, po svim izvorima, u jesen 1988. dogovarali pregovore opozicije i komunističke vlasti. Do njih će i doći, u formi Okruglog stola, najčuvenijeg Okruglog stola novije političke istorije. Koji je tu istoriju promenio.

Još samo koju reč. Pedeset i sedam ljudi (nijedna žena?) od kojih je većina bila iz redova komunističke partije ili iz Solidarnosti, sedelo je od 6. februara do 5. aprila 1989, u zgradi vlade, tražeći kompromis: Jaruzelski je hteo da se rešava ekonomska kriza, Valensa je imao političke zahteve.

Radilo se u desetak komisija. I onda su 5. aprila uveče, bila je sreda, u palati poljskih kraljeva, kopredsedavajući Stola Kiščak i Valensa potpisali kominike. Najvažniji među sporazumima bio je dakako onaj o slobodnim izborima. Oni će se održati juna te godine, i sa komunizmom u Poljskoj je bilo završeno.

Zatvaramo sad istorijsku čitanku, i prelazimo na naše proteste od subote. Iskren da budem, nemuzikalan sam što se protesta tiče (nemuzikalan: Habermas, valjda), ali sam se pokrenuo da pogledam čudo koje su najavljivale obe strane.

Prvo što sam imao da zaključim bilo je to da će ovo biti, ako je bude, revolucija starih. Ohrabrujuće? Tužno? Ne znam. Izdržao sam dopola: i ono već dozlaboga ofucano rabljenje Disa, i Čedu Čupića, i Zorana Ivoševića, i onog malinara, i popadiju koja mi se učinila da je Ivana Žigon (kod spomena Nikolaja Velimirovića već sam se okrenuo nalevokrug), a kad je istupio onaj naš kolega koji se u pozno svoje doba setio demokratije, rekao sam sebi: nisi, Radivoje, valjda dotle doterao?

Bilo mi je lakše kad sam primetio da skup u tom času napušta i akademik koji je kolegin patron (šta li se desilo?), i koji je već preko televizije izvikani Vučićev naslednik. Da dodam i ovo, ali vrlo zlobno: bio je on osoba koju sam video poslednju pre tramvaja a koja je bila prva koju sam najmanje želeo tamo da vidim.

Bolje da ne objašnjavam. Elem, dešperatan, računao sam da je barem jedna stvar u ovoj mojoj šetnji ipak bila neki dobitak: nije bilo glumaca. Ni na bini, ni oko nje. Onaj neuki mali prevarant, koji je poveo proteste, negde se (eto radosti) izgubio, a i Lečić izgleda da je uzeo pauzu.

Mislio sam, rekoh, kad ono đavola: kod kuće, na N1 Sergej Trifunović. Čim je, međutim, kazao da nema Druge Srbije, da smo svi isti i jedno, ugasio sam televizor. Ježim se od te patetične parole „Svi kao jedan“, jer to je parola svake diktature. Kasnije dobijam SMS-ove o tome da se i on prijavio za novog Vučića. Kažu: video od Ukrajinca.

Ozbiljno govoreći, međutim, skup u subotu bio bi odličan skup da je bio nem. Da je samo izašao konferansije i pročitao – kao što je pročitao – ona tri zahteva, to bi bilo dovoljno, i to bi bilo inteligentno: ovako, govori su bili ti koji su smarali očajnim izlizanim frazama; oni i nisu dozvali onaj silan svet, dozvao ga je Vučić, pa nisu bili ni neophodni.

Zahtevi, međutim, i po sadržaju i po formi novi su momenat ovih protesta, i ako su njihovi organizatori raspoloženi da govore o prelomu, onda su ga napravili tu. Dosad su protesti promenili nekoliko pari zahteva, i obično oni koji su isticani na jednom bili su kao lanjski snegovi zaboravljani već na sledećem. Nema garancije ni za ove, da se razumemo, ali sa njima se to ne bi smelo desiti, ako se računa na bilo kakav suvisli cilj.

Došli su kao promena političkog stava opozicije, koja je radikalna, kopernikanska: oni koji su do juče govorili da nema razgovora sa Vučićem, nego samo ostavka, i odlazak, u subotu su rekli da su spremni da pregovaraju. Naravno da čoveka kopka pitanje: otkud sad to, otkud zaokret?

On deluje kao da je proizvod jedne finije politike od one koja se do sada mogla sretati u redovima Saveza za Srbiju a koja je obično bila mahnita, neotesana, ponekad i primitivna, politika davno potrošenih obrazaca. I koja se neprekidno stidela sebe, nastojeći da pokaže da nije to što jeste, i da jeste to što nije. Ko se ubacio da pomogne? Ja to ne znam, ali je taj pokazao novi put.

Sa zahtevima od subote uhvaćen je, najzad, realan politički fokus koji do sada nije postojao. On vodi ka okruglom stolu, i zato sam se onoliko raspričao o Poljskoj. (Mogao sam spomenuti i Dušana Mihajlovića, koji je okrugli sto probao u vreme Miloševića.) Vučić će to, naravno, odbijati dokle god bude mogao, nudiće kao što sad nudi: parlament, ali se i njemu sužava prostor za manevar. Neočekivano za mene, moram priznati, njegov se režim nalazi u agoniji, i to je znak da ide ka kraju.

Ali: kraj može biti i ovakav i onakav. Jaruzelski je bio odabrao ratno stanje, i posle mnogo nesreće tek okrugli sto i pregovore. Bilo bi dobro da predsednik Srbije u svojoj odbrani vlasti preskoči prvi deo. Ko će mu sedeti nasuprot kad se jednog dana bude moralo pregovarati? E, to sad nije ništa lakše pitanje od toga šta će Vučić odabrati za kraj. Poljaci su imali primitivnog političkog genija Valensu, superintelektualca Mihnjika, i gomilu ravnih njemu. Koga li imaju Protesti?