Jedni su u amneziji, drugi i dalje u šetnji

Radikali, od kojih su nastali sadašnji naprednjaci, jesu imali ulične skupove, neke i u svojim prividno žestokim opozicionim fazama prema Slobodanu Miloševiću i njegovoj supruzi. Ali, ti su radikalski mitinzi i šetnje, poput onih kad su vodali ruskog opskurnog političara Vladimira Žirinovskog po centru Beograda, bili čvrsto kontrolisani događaji.

I to ne samo zato što su pristalice radikala bili mahom takozvani gubitnici tranzicije, odnosno uglavnom siromašni ljudi s one strane ivice očaja, skloni gnevu, poneki i alkoholu. Vođstvu radikala bilo je naime važno da pokaže njihovu brojnost i to da ih predvode, ali bez i najmanjeg incidenta. Jer, incident je mogao da bude ne samo povod da se radikalima zabrane okupljanja, već i da se pokaže da ih njihovi ljudi ne slušaju. A neposlušnost unutar SRS je nešto što nije dolazilo u obzir u prisustvu javnosti.

Stoga sada i najvažniji deo vrha Srpske napredne stranke ne razume odakle su se odjednom stvorili opozicioni demonstranti na ulicama Beograda, kada njihov šef Aleksandar Vučić tako vešto vlada.

A ti opozicioni demonstranti idu upravo da iskažu neposlušnost i da se pobune protiv kontrole, a ne da bi pokazali da nekog slede, kao što su radikali sledili Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića i Vučića. Političari su ti koji ove demonstrante mogu da prate na tom talasu ako su pametni. Talas je pravi i spontanost je prava, samo pojedini detalji mogu biti donekle režirani.

Za talas iskazivanja neposlušnosti potrebni su rešenost i povod. I postoji fizički vidljiv trenutak kada se te dve stvari povežu. U slučaju demonstracija 96/97. prvih dana se ta povezanost nije dala uočiti. Vuk Drašković, Zoran Đinđić i Vesna Pešić vodili su po stotinak svojih pristalica do Gradske izborne komisije, pokušavajući da ulože žalbe na sudske odluke kojima je prekršen izborni proces, i poništeni izbori na mestima gde su Miloševićevi socijalisti izgubili u Beogradu. I onda se samo u jednom trenutku desilo – bio je novembar, bio je mrak, hladno i kišovito.

Par hiljada ljudi stajalo je na Terazijama i slušalo Vuka Draškovića kako govori sa prozora prostorija Demokratske stranke, i u trenutku kada je uporedio boks meč Holifilda i Tajsona sa Miloševićevim ponašanjem prema izborima, narod je počeo da zviždi. I to zviždanje je trajalo i trajalo skoro desetak minuta. I svima koji su to posmatrali postalo je jasno da su ljudi rešili da protestuju.

U sadašnjem slučaju, taj momenat je drugačiji, a opet isti. Isti, zato što ga je, kao i onda Milošević, izazvala sama vlast, a ne opozicija. Kao što su Miloševićevi pokušali da naknadno izmanipulišu lokalne izbore, sada su Vučićevi hteli rutinski da izmanipulišu izveštaj o opozicionom okupljanju povodom prebijanja Borka Stefanovića.

A razlika je u skladu sa tehnologijom 21. veka – povezivanje rešenosti i povoda nije se odigralo samo u pravoj stvarnosti već i na internetu preko društvenih mreža. I to što ih je povezalo nije bio neki Vuk Drašković već nesuvislo i apsurdno izveštavanje mlade Barbare Životić sa Studija B. Ona je podigla „hajp“ – prepoznatljivost protesta i učvrstila ljude u nameri da izađu i prošetaju demonstrativno protiv Vučićevih. I to ko god još bio u toj koloni, Boško Obradović, Mirjana Karanović, Vuk Jeremić ili Boris Tadić, nebitno je.

Na sledećem okupljanju broj demonstranata je porastao, ali snimak, kao i rep obrada Barbarinog javljanja, nastavili su da „pokreću“ ljude. Vučićeva medijska mašina, koja ga je dotle tako efikasno održavala u visokom rejtingu, jednostavno je počela da radi protiv njega. Šta god da je odatle rekao i uradio, bilo je kao da ubrzava tu mašinu u pravcu suprotnom od onog kog želi.

A potpuno sigurno je Vučić da želi iscrpljivanje demonstranata i razbijanje opozicije. Tragikomično je da se time bave isti ljudi koji su to činili i 96/97. sa Koalicijom Zajedno. Tako recimo tadašnji urednik ondašnjeg najtiražnijeg dnevnog tabloida Dnevni telegraf sada opširno na portalu Informera piše zašto se neće pridružiti šetačima iz 2018/2019.

Iako i tada 96/97. uglavnom nije šetao neko svraćao da bude viđen, o protestima se informisao slušajući od drugih novinara, a u satirične predstave Indeksovog radio pozorišta ušla je uloga po uzoru na njegov lik. Jer, glavna mu je rečenica bila „da se čejndžiramo“, odnosno da Đinđiću kaže šta je o njemu loše izjavio Drašković, pa da Drašković uzvrati negativnom izjavom o Đinđiću. I da onda sve to što jače objavi.

U protestu 96/97. u negativnu legendu ušli su pregledi štampe Tanjuga, odnosno spisak negativnih izjava političara opozicije jednih o drugima, dok se danas to poprište preselilo na portale i mreže. Na pomenutom portalu Informera osvanula je i kritika novogodišnjeg izdanja Danasa zbog procene broja učesnika protesta od 29. decembra, najbrojnijeg do sada.

U eri naprednjaka samo su dva opoziciona skupa mogla sa ovim da se mere po brojnosti – protest Protiv diktature 2017. na Uskrs, posle predsedničkih izbora i okupljanje Inicijative Ne davimo Beograd u junu 2016. posle rušenja u Savamali. Međutim, kako je to bio vrh posećenosti, koja se potom više nije ponovila, očigledno je da je ova novogodišnja nedelja, od strane vlasti shvaćena kao presudna.

Jer, ako brojnost vidno opadne, ako uoči Božića, u subotu 5. januara, ako izađe manji broj ljudi, onda u SNS računaju da politički potres kome su izloženi nije tako jak. I da će uz odgovarajuće medijske, odnosno tabloidne akcije, protest slabiti u nedeljama koje dolaze. Zato portali tabloida ne miruju ni tokom praznika, nastavljajući da omalovaže proteste, one koji na njih pozivaju, i one koji o njima izveštavaju.

Vlasnik Informera, udarne tabloidne pesnice Vučićeve vlasti, i sam ima izvesnog iskustva u izveštavanju sa protesta, budući da je 96/97. izveštavao sa događaja kada je „odblokiran“ studentski kordon u Kolarčevoj ulici. „Gle, kako je naš Paja mali, prokomentarisala je prodavačica u trafici“, tako je po svedočenju kolega, počeo sadašnji vlasnik Informera svoj novinarski izveštaj sa događaja u januaru 1997. kada je patrijarh Pavle došao i poveo kolonu pobunjenih studenata, koji su se prethodno danima i noćima smenjivali ispred policijskog kordona u Kolarčevoj ulici u igri živaca usred ledene zime – ko će se povući, studenti ili policajci.

Bilo je mnogo tekstova sa tog „kordona“, između ostalih, i o dva rođena brata, jednom među studentima, a drugom u policijskom kordonu, kao što je i u političko pamćenje ušla sprdnja od smanjivanje brojnosti demonstranata kome su pribegavali Miloševićevi mediji. I nikad se više nije videla razlika između onih koji su bili na različitim stranama tog davnog protesta kao sada, ovih dana na početku 2019. Oni koji su bili na strani Miloševićeve vlasti kao da ništa nisu naučili, već su se samo pravili da jesu. Oni koji su bili 96/97. na strani protesta, a sada su pridruženi delovi vlasti, pali su u dobrovoljnu amneziju kako bi zaboravili sve što su znali. Najveći broj onih koji su šetali 96/97. a živi su, šetaju i dalje.