Jednodnevni rat na Kosovu: Poraz Srba u selu Banjska

Sami više ne znaju šta je ispravno, kako je za nedeljnik „Vreme“ rekla jedna NVO aktivistkinja, što je rečenica koja najbolje opisuje stanje poraženosti, koje je nastupilo posle krvavih događaja od 24.septembra.

Uoči tog datuma predsednik Vučić je imao svoju „njujoršku nedelju“ predvodeći delegaciju na generaloj debati Ujedinjenih nacija. Zaštitno lice delegacije bila je naprednjakinja Sandra Božić, koja je negde na Menhetnu vrtela beli kišobran sa logom AV, iz Vučićeve predsedničke kampanje.

Srpski predsednik je održao još jedan istorijski govor pred Generalnom skupštinom UN, koji je Vuk Jeremić, nekadašnji predsednik tog tela, a sada jedan od lidera desne opozicije, okarakterisao kao nedovoljno hrabar. Nedostajalo je smelosti, smatra Jeremić, da se izgovori ključna poruka da Srbija nikad neće prihvatiti da Kosovo bude članica UN.

Predsednik Vučić je ipak smogao tu hrabrost, da ono što nije rekao u UN, poruči zabrinutoj srpskoj javnosti u obraćanju na RTS-u, satima posle okončanja krvave drame u Banjskoj.

Samo tri dana posle „Njujork, Njujork“ arije, Vučić je u nelagodi morao da recituje „neko beše Bane u Malenoj Banjskoj“, ne bukvalno, nego metaforički, da se iz visina globalne elite, spusti na tvrdi teren kosovske krize.

Krizom je upravljao na drastično različit način nego što je uvek do sada činio, što se protumačilo sa tri moguća motiva, svi negativni po njega.

Prvi, da je ovo prava, a ne dogovorena kriza, a kad nema razrade, jer se čeka brzo (CATI) istraživanja javnog mnjenja, nema ni dobrog nastupa.

Činjenica je da su izostali svi propagandni programi režimskih televizija, pokretani zbog neuporedivo banalnijih povoda kao, na primer,
kada se Hašim Tači čamcem provozao jezerom Gazivode.

Drugi, da je u dosluhu, sa pravim kreatorima krize sa kojima sarađuje na „isporučivanju“ priče o Srbima teroristima, slično kao i 2016. prilikom pokušaja „državnog udara“ na izborni dan u Crnoj Gori.

Treći, da je potpuno zatečen, da se ponaša kao pobeđena strana u ratu, koja prikriva gubitke, i da je potpuno nadigran od strane kosovskog premijera Aljbina Kurtija.

Iz toga sledi i četvrti, da stvarni kosovski poraz nastoji da zabašuri brzim raspisivanjem izbora u decembru, kako bi makar u toj kampanji nekako pobedio.

Istina, i to može biti blef, iako su, radi dramatičnosti i uverljivosti tog poteza gradonačelnici, uključujući i beogradskog Aleksandra Šapića, podneli ostavke.

To serijsko i naglo podnošenje ostavki međutim, više liči na ponavljanje gubitništva sa Kosova, jer podseća na to kako su prošle jeseni, po nalogu Srpske liste, gradonačelnici i odbornici u srpskim sredinama podneli ostavke na Kosovu.

Po nalogu Srpske liste i Milana Radoičića, njenog potpredsednika, koji je sada označen kao glavni vinovnik sukoba u Banjskoj, a za koga Vučić pokušava da objasni srpskoj javnosti da ga samo štiti, ali ne i kontroliše.

Vučićev pokušaj da stvari objasni time kako je on samo pošteni srpski predsednik (nosi ručni sat koji mu je poklonio Miloš Zeman, a koji će pokloniti detetu koje bude rođeno na Kosovu, prvo u 2024, sećate se te ironije, sada kada se pitamo da li će se uopšte tamo roditi beba, ili će Srbi sesti ne u traktore kao u Oluji 1995, nego u aute kao Jermeni u Nagorno Karabahu ovog septembra) stapa se nažalost, sa pozicijom Srbije.

Hteli mi to ili ne, politika jeste velika kosmička predstava, i ako je Vučić lice u njoj kakvo treba da pokaže da Srbi nisu kriminalci i teroristi, taj se čin, odnosno međunarodna istraga, ne mogu po nas dobro završiti.

Šta može pokazati istraga? Mogući pravci su katastrofalni, i to u obe verzije, i onoj koju nudi Dželjalj Svećlja i Aljbin Kurti, i onoj koju daju Vučić i Petar Petković.

Po onome što se u javnosti rekonstruiše, iz nepoznatih razloga a koji su ključni, Milan Radoičić je okupio ekipu naoružanih ljudi postavivši barikadu u selu Banjska.

Barikada, poput prošlogodišnjih koje su stajale nedeljama, sastojeći se od kamiona, samo što ovoga puta nije jasno zašto su postavljene baš na tom mestu. Kosovski policajac prvo je bio ranjen od eksploziva koji je bio postavljen na kamionima, onda je došlo do razmene vatre, u kojoj su oko 400 kosovskih specijalaca, među njima navodno i plaćenici, Albanci sa juga Srbije, okružili 30 naoružanih Srba.

Oni su se povukli u dvorište manastira Banjska, u kome je u tom trenutku bila grupa vernika iz Novog Sada. Nije jasno da li im je bila namenjena sudbina Adema Jašarija iz Prekaza čijih je 20 članova porodice, ubijeno kada ih je posle ubistva četvorice sprskih policajaca, opkolila policija Srbije, tada pod vlašću Slobodana Miloševića.

Ili im je bila namenjena sudbna koja podseća na istoriju Bugarske, ili sadašnjih tragedija na područijima Rusije i Ukrajine, da ne daj Bože, budu dignuti u vazduh zajedno sa manastirom (po povratku u Novi Sad bili su uplašeni da bilo šta javno kažu, sem da su im oduzeti mobilni telefoni).

Na snimku iz drona koji je objavio Svećlja i na kome se vidi povlačenje oružane grupe kroz planine prema centralnoj Srbiji, prethodno je žestoka pucnjava trajala 12 sati, od tri ujutru do tri popodne, vide se oblačići prašine koje možda podižu snajperski meci.

Po Beogradu se, baš kao i u ratnim devedesetim, pričalo svašta, da je ubijenih Srba više od trojice, zbog kojih je na kosovskom Severu proglašena trodnevna žalost.

Dok su Svećlja i Kurti pokazivali zaplenjeno oružje i snimke, Vučić je čitao sa telefona nesuvislu presretnutu komunikaciju, valjda iz centra u Kuršumliji, albanskih specijalaca koji ne ukazuju pomoć ranjenom Srbinu.

U Prištini potom usvajaju rezoluciju da je došlo do terorističkog napada i najavljuju mere protiv Srpske liste, a u Briselu se traže sankcije protiv Srbije.

U Beogradu Vučić se prvo sreće sa ruskim ambasadorom, koji nikad nije izgledao raspoloženiji, potom sa predstavnicima vodećih zapadnih zemalja (Kvinta), pa sa delegacijom kineskih komunista.

Radoičića koji baštini, ne može se izbeći to poređenje, politički balast Arkana iz 90tih, će po Vučićevim najavama, ispitati organi Srbije, dok kao i u istrazi ubistva Olivera Ivanovića, Kosovska policija pretresa njegove nekretnine, uključujući i čuveni restoran „Grej“.

Čuveni, jer se pominje u javnosti kao mesto gde se dogovaralo učešće Srba u kosovskoj vlasti, dakle nivo političkih prava koji će Srbi imati. „Grej“ je, a ne palata „Belramon“ u Briselu bio pravo mesto dogovora, smatralo se.

I konačno, izgubio Vučić izbore i vlast ili ne, šta god da se bude desilo, ostaće u hronici beščašća, ili zabeležno za istoriju, kako on to voli da kaže, da se u odsutnom trenutku nije imao zakloniti iza koga, nego iza dokumentarca na RTS-u, o stradanju Srba 1998. na području Orahovca.

Ta upotreba ljudske nesreće u političke svrhe ne može se ničim opravdati. A za to vreme Radoičićev kolega po listi američkih sankcija za osobe koje ugrožavaju mir i demokratju, Aleksandar Vulin, direktor BIA, objavljuje da je u službenoj poseti Izraelu, i slike iz crkve u Jerusalimu. Čini se stoga, da nam ni Bog ne može pomoći.