Jeremić: Nema veće vrednosti od narodnog jedinstva

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Jeremic zna sta znaci jedinstvo , i to je naucio u inostranstvu dok je sam radio i ziveo .

2. Malo neprimereno od kandidata za predsednika SVIG GRADJANA Srbije da ovako prica u Novom Sadu.Ali to je samo dokaz da je V.Jeremic malo obrazovaniji T.Nikolic,ali da su im cipele iste.Sta je trazio na "proslavi" neusrtavnog dana RS kod Dodika??????Trebalo bi pitati Jeremica koga ce predloziti za mandatara vlade,ili se to vec dogovorio sa Vucicem oko mesta mandatara i predednika.

3. Sveti Sava, rođen kao Rastko Nemanjić, je raški plemić, svetogorski monah, iguman manastira Studenica, prosvetitelj, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Ovo samo da Vuka Jeremića podsetimo ko je Sveti Sava jer je dugo bio odsutan i otišao tamo gde nema srpske tradicije i gde je mislio da sunce lepše sija. Ne znam koliko je kompetentan da o ovome priča jer on političar kome je Srbija samo opcija.

4. O kakvom jedinstvu priča Jereić, pa čovek je svoj narod zaboravio dok je bio u inostranstvu.

5. Jeremicu, nama ne treba predsednik da nam govori, vec da radi, ali slabo su te platili nisi toliko ubedljiv!

6. Pa dobro si rekao nema nista vece od narodnog jedinstva u pravu si ,nece narod vise da slusa lazi koje izgovaras.

7. Botovi uzmite pauzu za sendvuc

8. Potpuno se slažem sa izjavomVuka Jeremića, ali prosto ne mogu da verujem da se setio Svetog Save samo onda, kada su raspisani izbori.

9. Da li je mozda ipak veca vrednost, npr. mir? Ili opste zdravlje stanovnistva? Ili visoki obrazovni nivo gradjana, po merljivim kriterijumima? Znaci li nesto BDP, ukupni i po glavi stanovnika? Kako se meri to "jedinstvo", da li treba glasati samo za jednu stranku, npr ili ukinuti visestranacke izbore. Ovo je izjava tipicna za ljude bez ideje, programa, radnog iskustva. I da ne zaboravimo, bez fakultetske diplome

10. Volela bih znati zasto niste objavili komentar koji glasi:
    Ove govorancije su tako otuzne da coveku pripadne muka. Sta je to NARODNO jedinstvo? Da li to znaci da svi treba da mislimo isto? Sveti Sava sigurno ne bi mogao da razume podelu na nacionalsiticku i gradjansku Srbiju, jer u njegovo vreme nisu ni postojale nacionalne drzave, a one koji nisu verovali su kratili za glavu. Mogao bi gdin populista koji vesto barata praznim recima da nam objasni KAKO mogu da se pomire zrtve i dzelati? Evo, neka odgovori na neka pitanja, "druge Srbije" pa da vidimo to jedinstvo. Da li je u Srebrenici izvrsen genocid? Da li je u redu da gdin Nikolic pije kafu sa covekom koji je OSUDJEN zbog toga? Da li je Srbija izgubila rat na Kosovu? ZASTO? Da li je Republika Srpska DEO drzave Bosne i Hercegovine? Da li je u redu da predsednik u sekularnoj drzavi u svoju kancelariju unosi hrastovo drvo? … Posto ja znam kakve bih odgovore na ova pitanja dobila, mogu reci, da gdin Jeremic NIJE moj kandidat.

11. Kako bi jedan teorijski i eksperimentalni fizicar definisao "narodno jedinstvo"? Da li je to ime nekog nizerazrednog fudbalskog kluba, ili casopisa radnicke omladine? Pretpostavljamo da je mislio na nesto trece, ali to nije jasno. Uzgred, sta je tacno radio u Njujorku 5 godina, kako je ziveo i od kojih prihoda, s kojom vizom i pasosem je tamo bio i kada se tacno javila misao o narodnom jedinstvu? Da li kada se potrosilo par od onih 7 miliona dolara dzeparca iz srpskog budzeta za Njujork?

12. E, neka si mu rekao!

13. СРБИЈА НЕ СМЕ ДА УСТАНЕ!
    субота, 28 јануар 2017 01:59
    beloruskivez02ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

    Србија на председничке изборе мора јер им је време, али и на парламентарне јер јој треба корекција политике и мешање карата

    1.
    Да сам на Вучићевом месту, сад бих покушао да се сетим ко ми је пролетос највише упирао да Лончар остане у влади. Подсећам, било је то време кад је сам Вучић најавио како ће да га отпусти. Искрено, не знам ко је то био, али ми понешто што натуцам о „периодном систему“ каже да је тај исти био и против уласка Николе Селаковића у владу. И да је сад међу тврђима да Вучић иде на председничке изборе. Данас је јасно и зашто је тад сачуван Лончар. Веља Илић је ту крив колико и поштар кад доноси пресуду у коверти, додуше, утолико експедитивнији што су га убедили да му је то достављање у најбољем интересу. Жртвовање за истину и правду да и не помињем.

    За то време, Вучић је био у Минску, пре него што сам га тамо очекивао. И није се крио, преговарајући о феноменалним Лукашенковим тракторима, него је говорио о оном због чега је стварно дошао – о оружју. Зашто? Треба му за изборе? Можда, али шта то на изборима не може да заврши шест Путинових Мигова, него требају и Лукашенкови? Можда је боље питање: шта то он зна што ми не знамо?

    2.
    За то време, у земљи и око ње почиње кермес: Лончар и Шиптар у наставцима; Вацићев тест интелигенције на N1; шеф НС полиције са нарко-дилером; други нарко-дилер у колима Вулиновог министарства; рафални напади на Тому Николића; велечасни Жаркица Кораћ од Томе брани Тачија; Иницијатива младих на кастингу добија улогу Отпора, Алијин син прети „ревизијом оптужнице“, албански амбасадор у Приштини обећава да ће његова земља бранити Косово од Срба, Мекалистер у препоштеном Данасу…

    Одакле све то за тако мало времена? Креирање предизборне атмосфере? Тешко, утолико теже што је готово сваки од поменутих догађаја дао више меркалија него кад се сабере све што су досад покренули опозициони кандидати. Пре ће бити да су и сами избори део нечег већег. Можда нечег због чега Вучић иде на ноге Лукашенку, кога је само пре пар година избегао у Београду.

    3.
    Шта год мислили о српској влади, иоле крупнија слика је јасна. Упркос бомбардовању и деценијама разарања, Срби данас нису само најјачи политички фактор између Беча и Истанбула него и носиоци једине две државе на том простору које су успеле да задрже контуре самосталности. Чак и кад би се, према истим критеријумима, правила листа европских земаља, Србија и Српска биле би веома близу врха. И?

    beloruskivez03Ништа, само што је на свету све више земаља – а после Трампа биће их још више – које знају да се самосталност још како сипа у трактор. Опоравак српске самосталности у промењеним околностима неће само погодовати Србији већ ће бити и нека врста балканске бомбе која ће, и без неке нарочите српске намере, променити геополитику региона. Како су нове балканске државе 90-тих ницале са истом мотивационом и идентитетском легитимацијом – борба против српске хегемоније – ту легитимацију су задржале и данас. Хајде сад да замислимо колики би макар делимичан опоравак Србије и Српске био земљотрес за те „нове државе“. Само наш опоравак приказаће их у пуном формату мање или више пропалих држава.

    Зато је антисрпска мотивација Загреба, Сарајева, Подгорице, Приштине и Тиране данас и већа него што је била 90-тих, кад су се окупљали око заједничког пројекта. Они данас тај пројекат одсудно бране, а с њим и све односе које су изградили за последњих 25 година, који их, попут неког вештачког скелета, држе усправним и привидно живим.

    4.
    И баш зато све око нас почиње да личи на 90-те. Србија и Српска не смеју да устану, јер, ако се то деси, много тога око њих ће да падне. Зато је Вучић у Минску, јер за наставак рушења Србије стратегијом љуштења лука више нема времена, док би један блицкриг од неких 15 дана, за које време би се Србији руке држале завезаним, већ био неко решење. Зато је овде подигнута сва пета колона; зато тон критикама Србије у Европском парламенту дају посланици из Хрватске; зато су све афере пласиране у јавност испричане језиком разумљивим актуелним и будућим колонама корисних идиота, који се препознају по реченици да их баш брига за геополитку и светска догађања ако они лоше живе.

    Наравно, платформа на којој се зида та врста афера не припада ни домаћој петој колони ни странцима. Припада самој власти. Питање је дакле како то да та власт у тако важном часу производи толико ентропије, толико Вацића и Лончара. Једноставно: Србија никад није имала власт којој су се толико разилазиле осе стратегије, идентитета и идеала. Да су се друге две осе подудариле са првом, било би исто као пре: нико не би смео да помене западне амбасадоре, Русији би залепили санкције а Мигове би видели на филму. Да је превагнула оса идентитета, Србија би имала социјалну револуцију, у којој би сирмошани набијали богате на колац. Да је победила оса идеала, власт би пала на неком мајдану негде кад и Јануковичева.

    Е сад, три тако разроке осе аутоматски стварају широку лепезу обавеза према спољним и унутрашњим актерима, међусобно често сасвим неспојивим. Производ тога јесте унутрашња конфузија коју стварају међусобно супротстављене фигуре, политике и интереси. Таква власт тешко може да крије своје слабости, ентропију производи лопатама. Наравно, те ентропије не би било кад би три поменуте осе биле мање разроке, али пре него што се баци камен, ваља видети шта би се десило да је нека од њих претегла. Чак и кад све то није нимало лепо изгледало, таква политика имала је свој raison d““être. Али времена се мењају.

    5.
    Председнички избори на пролеће су обавезни, парламентарни нису. Али, говорећи из перспективе већ испричаног, ови други су неупоредиво потребнији. Зашто? Зато што председнички избори могу да последично креирају персоналне поставке, али само парламентарни имају снагу креирања политике.

    Речју, можда је време да се у власти озбиљно анализирају промене у свету, да се направе неки закључци и да се према њима опрезно и амбициозно коригује политика. Или – да будем сасвим јасан – да се осе стратегије и идентитета, колико је то могуће, приближе оси идеала. Таква мање разрока политика данас је могућа, по дефиницији, производиће мање ентропије, биће у обавези према мање политичких актера и, што је најважније, мање разнородних актера.

    beloruskivez01Такав налог не произлази само из промена у свету већ и због тога што ће Србија наредне године морати да брани своје право да устане, опоравља се, развија и – не мање важно – да се одбрани ако буде требало. Три су дакле кључна унутрашња разлога за парламентарне изборе. Прво, неке обавезе прихваћене на прошлим изборима – пре свега међународне а и локалне које произлазе из њих – немају стари претећи потенцијал. Друго, ако ћемо следеће године то да Србија не сме да устане слушати из Брисела, из региона, из српских медија и од наших олош-елита, бар не морамо све то да слушамо и из српске владе. Ако је овај разлог политички, следећи, трећи, је структурни. Наиме, мања количина обавеза владе после парламентарних избора могла би коначно да на политичкој сцени и око ње отвори једну нишу у којој би владала правила меритократије. Можда то не би сасвим убило ентропију, али би свакако повећало одбрамбене и развојне потенцијале друштва. А за то је неопходно ново мешање карата. Парламентарни избори.