Jeton Neziraj: Bez slobode na sceni nema slobode u društvu

Kendra Multimedia je kulturna organizacija sa sedištem u Prištini. Fokusira se na savremeni teatar i književnost i predstavlja jedan od najzanimljivijih, provokativnih, pozorišnih kuća u jugoistočnoj Evropi.

– Centar Kendra Multimedia je osnovan 2002. godine i predstavlja organizaciju sa mnogo ambicija koje smo mi kao mladi umetnici, koji su želeli da se bave teatrom, filmom i video-projekcijama osnovali. Tokom vremena fokus se usmerio na književnost i teatar zbog mog profesionalnog „bekgraunda“. U početku smo radili predstave za decu, ali se kasnije centar usmerio na teatar za odrasle, ali i književne aktivnosti – ističe Neziraj.

* Gde nalazite inspiraciju za teme kojima se bavite?

– Kako se centar može smatrati političkim teatrom, inspiracije dolaze iz političkih dešavanja. Nisu me previše zanimale teme koje se smatraju porodičnim, socijalnim, već više one koje se bave političkim aspektima. Na primer, kada govorimo o predstavi „55 Shades of Gay“, zanimao me je odnos unutar LGBT zajednica, njihova dinamika i izazovi. Zanima me i ko finansira scenu, ali i na koji način međunarodne organizacije žele nešto da pridobiju iz te teme i u kakvom je odnosu LGBT tema sa državom. Kosovski Ustav dopušta istopolne brakove, ali se u realnosti to pravo ne može realizovati. Kada je predstava „Hipokrit ili engleski pacijent“ u pitanju, čitanjem brošure može se shvatiti da se delo bavi urušenim zdravstvenim sistemom Kosova. Međutim, meni kao piscu to nije bilo dovoljno. Zanimao me je ceo koruptivni lanac između javnih i privatnih bolnica, povezanost sa podzemnim kriminalnim miljeima i farmaceutskim korporacijama, skandal klinike Medikus, kada se u sudskom procesu ustanovilo da je bilo trgovine ljudskim organima. Zanimalo me je i to što je veliki broj kosovskih lekara bio uključen u taj zločinački poduhvat. Nastojim da se tim temama bavim na politički nekorektan način. Zato sam temu predstave „Hipokrit ili engleski pacijent“ nazivao i nacionalnom pornografijom i masturbacijom sa javnim zdravstvom.

* Da li ste imali problem sa lekarima zbog obrađivanja ove teme, ili generalno problema zbog kritičkog stava u predstavama?

– Sa lekarima se dešavalo, ali ne često. Ne može se uporediti sa problemima zbog tema koje su se obrađivale u predstavi „Bordel Balkan“, kada je pre dve godine došla grupa veterana ispred Nacionalnog pozorišta i insistirala da se ona ne izvodi jer su smatrali da je antinacionalna i da je protiv njihovih vrednosti. Dešava se da ljudi reaguju i prete, ali to ne ostavlja utisak na mene. Najznačajnija uloga pozorišta jeste u tome što kada obradi problem, koji se smatra šokantnim, sutra, predstava sa sličnom temom već biva normalnije prihvaćena. Tako je predstava „55 Shades of Gay“ bila nezamisliva pre pet godina, međutim, iako tema kojom se bavi ostaje tabu, sada je izvodljiva. Kada smo štampali postere, koje smo postavljali ispred Nacionalnog teatra, štampali smo par komada jer smo mislili da će ih pocepati ili spaliti, ali se to nije dogodilo. Mesec dana nakon predstave organizovana je Gej parada. Organizatori su istakli da je pomoglo to što je predstava obradila ovu temu bez negativnih naracija, pa je sve prošlo bez incidenata. To je dokaz da je društvo spremno da se suoči sa nečim većim. Reakcije su uvek prisutne i artikulišu se putem društvenih mreža. Ljudi se često ljute. Kada smo igrali predstavu „Hipokrit“ u Tirani, neko je ironično prokomentarisao „pozorišno delo sa Kosova optužbe Dika Martija stavlja u pozorišnu predstavu“. Ljudi su slobodni da komentarišu, a mi da slobodno projektujemo društvene i političke probleme na sceni onako kako želimo.

* Vaša drama „Let iznad kosovskog pozorišta“ je izvođena u Srbiji. Kakve su bile reakcije?

– U Srbiji smo tri puta igrali ovu predstavu. U CZKD-u prvi put, i propraćena je velikim interesovanjem. Drugi put smo igrali u Kragujevcu i to je bio odličan primer kako saradnja može da se desi ako obe strane imaju volju za to. U Beogradu je OK, ali u Kragujevcu nismo znali šta da očekujemo jer ni sami organizatori nisu bili sigurni kako će sve da se odvije. Pošto je u pitanju bio međunarodni festival, ispod predstava su pisale države odakle predstave dolaze. Oni su te godine stavili gradove iz kojih predstave dolaze kako bi se izbegao problem. Kompromis je došao jer su obe strane želele da ga nađu. Treći put smo izvodili predstavu u Rex centru, mesec dana posle slučaja sa dronom. Prvi put kad smo izvodili predstavu u Beogradu, nije bilo potrebe za policijskom kontrolom. Međutim, tada jeste i tada su nas policajci sačekali na granici i čuvali 24 sata. U Rex centru je bilo policije skoro koliko i publike. Tu se vidi koliko politički incidenti imaju uticaj.

* Da li ljudi koji trenutno vladaju u Srbiji i na Kosovu mogu da reše probleme, uzevši u obzir da su oni bili aktivni i devedesetih?

– Ne znam da li imam dobar odgovor, ali znam da plaćam takse. Oni su obavezni da idu u tom pravcu. Ne verujem da su oni ljudi koji mogu da naprave taj veliki korak. Oni su deo tih problema sa kojima se suočavamo. Ne mučim sebe razmišljajući o tome, već pokušavam da uradim svoj deo posla, a to je da pravim dobre pozorišne predstave i da imam slobodu na sceni. Kada imam slobodu da radim ono što hoću na sceni, onda je to znak da ovo društvo jeste napravilo neki dobar korak. Bez slobode na sceni nema slobode u društvu. Međutim, političke budalaštine imaju uticaj na naš rad. Na primer, do pre dve godine smo često igrali u Beogradu i bilo je jednostavno da tamo igramo. Poslednje dve godine to postaje skoro nemoguće i jedino u prostoru CZKD-a možemo da se pojavimo sa predstavom. Niko drugi neće da nas primi i to je zabrinjavajuće.

* Do nas u Srbiji ne dopiru informacije o kosovskoj kulturno-umetničkoj sceni. Kako popraviti međusobnu komunikaciju?

– Dosta Albanaca sa Kosova zna srpski, posebno starija generacija, tako da mi vas pratimo i čitamo novine, knjige, gledamo televiziju. Nemam tu jezičku barijeru, ali dosta mojih kolega ima. Recimo, da iskoristimo šalu – Đurić je rekao „Čitam kosovske novine, a posle je rekao da ne zna albanski“. Jezik jeste prepreka, ali u tom slučaju kultura pomaže. Mi smo nešto uradili u tom pravcu. Oko 15 knjiga prevedene su sa srpskog na albanski i obrnuto, na primer „Antologija savremene kosovske drame“ koju je uredio Saša Ilić. Izašla je i knjiga Škeljzen Malićija i neke druge, koje predstavljaju mali, ali bitan korak. „Kosovska antologija“ je slučajno stigla u ruke američke izdavačke kuće, preko srpskog jezika. To je bitno i za nas i za vas, a kad smo kod nas i vas, strani pisci i novinari, kada dođu ovde, mene u vezi sa Sašom Ilićem pitaju, „kako je to imati srpskog prijatelja“? Ja njega ne vidim kao Srbina, već Sašu, mog prijatelja iz Beograda sa kojim mogu da pričam o književnosti, pozorištu, interesantnim i ljudskim temama. Barijere sam otklonio jer sam upoznao ljude sa kojima mogu da razgovaram.

„Polip“ bez policije

Od 2008. godine Kendra Multimedia organizuje književni festival „Polip“, čiji je cilj i da uspostavi saradnju između književnih scena Kosova i Srbije. „Kada su prvi put posle rata srpski pisci čitali svoja dela, „Polip“ nije shvatan kao nešto veoma „normalno“ i prisustvo policije je bilo neophodno. Sada, kada se „Polip“ organizuje, policija nije prisutna“, kaže Neziraj.