Jovanović: Lažemo se da su nam potrebna „nova lica“ u politici

Kada kažete da je Srbiji potrebno više Evrope i tržišta, a ne populizam i „Žuti prsluci“, da li mislite da je pobuna građana protiv aktuelne vlasti suvišna, odnosno da ne postoje razlozi za demonstracije?

– Uvek sam za pobunu, ali moramo da razumemo da ona od nas traži da menjamo sebe i naš svet, a ne da se čerupamo za novu kartu iz ofucanog špila. Prvo mi moramo biti drugačiji. Neko u načinu na koji misli da ostvari svoje želje. Većina će morati i svoje ciljeve da koriguje. I to nije pitanje izbora, nekog hoću/neću/baš me briga stava, nego preduslov čak i šanse da promeniš svoj život. Zato je mnogo lakše i još više pogrešno u fokus gurati Vučićev sistem koji je mutant-verzija svih prethodnih vlasti, jer je on posledica svih naših zajedničkih slabosti. Za mene je ključno pitanje: da li mi znamo šta moramo da uradimo ili bismo da živimo od danas do sutra, tako što nam je uvek neko kriv što smo kusi i repati? Nemoć da to uradimo ne kamufliraju parafraze „Žutih prsluka“ ili lelek svih političkih fragmenata Koštunice i Tadića, koje su Rusi kod nas potegli danas kao juče u Atini, Skoplju ili Podgorici. Znači, nije problem pobuna protiv vlasti. Ona je sredstvo. Cilj nisu ni želje ljudi. One su okidač nečeg što se sada valja kroz društvo, pri čemu bi svako da se uhvati za ono što mu odgovara – meni bliski ljudi za medijske slobode i demokratiju, drugi za rušenje istorijskog dogovora sa kosovskim Albancima. Tako se došlo do prećutnog kompromisa svih sa svima, iz kog ćemo, ukoliko nastavimo da živimo komirano kao što smo danas, izaći kao gubitnici, jer ostajemo bez Evrope, koju, naivno, boreći se za demokratiju, žrtvujemo zbog partnerstva sa nacionalistima. Demokratska Srbija ne sme da bude oružje svih dželata koje smo jedva preživeli. Pristajući na sve što je protiv, pucamo sebi u noge. Umesto formulisanja politike koja će ići dalje od Vučića – na regionalnom i evropskom planu, želeti više tržišta, ljudskih prava, sloboda – danas se davimo u gomili sa nacošima, siledžijama, desnicom kojom Mlađan Đorđević, oficir za vezu ruske službe sa Đilasom i Obradovićem, pilotira iz Kremlja, gde je pre par dana, kao predsednik opskurnog Srpskog koda (KGB blagajne ekstremista svake fele), potpredsednik Svenarodne skupštine evroazijskih naroda, ali i predstavnik Saveza za Srbiju, dogovor sa Albancima nazvao izdajom, sve naše susede, ali i EU i SAD, neprijateljima, a našu zemlju frontom na kojem se danas brani Rusija.

Govoreći o besmislenosti bojkota parlamenta, upitali ste da li je moguće da „ne možemo bar malo da razgovaramo jedni sa drugima“. Da li vam se zaista čini da je Vučić spreman da razgovara i sarađuje, odnosno odrekne kontrole medija, svih nivoa vlasti…?

– Nigde tako nećemo stići. Ovde oduvek razvlači ko koga stigne. Vučić nas, mi njega, Tadić DS i obrnuto, Đilas Jeremića, koji sve pamti i ne propušta da vrati na kvadrat, Dveri sve druge, svi drugi mene. I to je tako, ne samo u politici, što je posebno tužno. Davno sam rekao da mi je žao što Vučić, umesto da apsorbuje, reciklira tu lošu energiju kojom se naša nemoć ispoljava kroz agresiju. Žao mi je, ne zato što mislim na njega, nego zato što mislim na ovo naše nesrećno društvo, na ljude koji, posle svega, bar treba da imaju pravo na vlast koja će umesto njih primati udarce, a pružati ruku. Nije meni problem licemerje koje vidim u pokušaju da se deformisani sistem vrednosti prišije Vučiću, problem je u odgovoru na pitanje: a dokle ćemo stići i šta će biti na kraju ako već na početku sami sebe lažemo jer vrlo dobro znamo da je on 2012. ušao u cipele koje su svi drugi pre njega razgazili? To ga ne oslobađa odgovornosti, baš naprotiv. Ali ni nas isto tako. Zato ja ne bih iz Skupštine? Lakše je režati nego naći jezik koji ćemo i jedni i drugi razumeti, lakše je lizati svoje rane nego primiti udarac za drugoga, lakše je izaći na ulicu nego ostati u parlamentu, ali dobro znam da na kraju svakog lakog puta kičma puca pod težinom svega što si morao a nisi uradio, jer ti je bilo lakše. Konačno, nemam rogove i ne hodam četvoronoške da bih bojkotovao Pahora zato što to tvituju Đilas i Jeremić, koji uopšte i nisu u Skupštini, Obradović, koji se u tom trenutku, rumen kao babuška, nasred Moskve u usta ljubi sa „Noćnim vukovima“, Putinovim SS bajkerima, ili demokrate, koje su privatno vlasništvo istog Đilasa s početka rečenice, od kada ih je, uz veliki otpis duga, kupio od Razvojne banke, pa od tada oni bojkotuju sami sebe, jer je gazdi takav ćef.

Bili ste dugogodišnja žrtva tabloida, ali i ostalih medija koji su bili pod jasnom kontrolom vlasti. Kako danas gledate na opozicione političare i javne ličnosti koje prolaze sličan tretman kroz koji ste vi prošli tokom prethodnih vlasti?

– Nikad nisam mislio da sam žrtva tabloida. Na njih i danas gledam kao na fakturu koja mi stiže zbog onoga što sam uradio ili tek planiram da radim. A fakturisali su mi svi – od Miloševića i Koštunice, preko Tadića, Đilasa i Jeremića, do Vučića i Dačića, od Rusa do Montgomerija i Kraforda, od NIS-a i Crkve, do tajkuna i mafije. I nije tačno da smo u istom položaju ja i svi drugi koji se uz mene menjaju na tim naslovnim stranama. U njihovom slučaju se radi o pokušaju oceubistva.

Zašto mislite da nema mogućnosti da se pojave „nova lica“ u politici. Da li „stara lica“ to onemogućavaju time što ne odustaju od politike a imaju dosta novca stečenog tokom bavljenja politikom?

Glupo je ideju o promeni graditi na pretpostavci da „novo lice“ može da kamuflira našu nemoć da se sami promenimo ili svesnu nameru da promene odlažemo zato što nam ne odgovaraju sve dok se ne pojavi neka sila iz svemira. Sami sebe tom pričom o novim licima lažemo. A istina je da smo mi mutirali u tviter društvo. Postali smo ljudi koji o svemu imaju nepopustljiv stav. Nama ne trebaju nova lica, mi tražimo nove klimoglavce. Sve dok ne počnemo da umiremo zbog bojkota vakcinacije. Do frke niko bolje od nas nije znao šta je MMR, kad nas je zahvatila epidemija stajali smo u redu za vakcinu i pre i po podne. A ako će nekom biti lepše, neka se teši verovanjem da novi junaci nemaju šansu zato što su im se na putu isprečili kilavi matorci. Ili da je neko u politici zato što za pare koje je ukrao više zadovoljstva kupi na izborima u Lučanima nego u bungalovu na Maldivima.

Kritikovali ste to što se Saša Janković danas žigoše kao saradnik DB. Šta u tom smislu mislite o političkoj angažovanosti braće Trifunović?

 To junačko pljuvanje po Jankoviću i nema aklamacija sa kojom je prihvaćeno klevetanje, ružnije od najružnije Vučićeve reči, samo govori o nama. I najpreciznije nas opisuje. Gadimo druge zato što su nam krivi jer našu gadost nismo uspeli iza njih da sakrijemo. Fuj.

Ne želite da učestvujete na protestima, na kojima, kako ste rekli, šetaju vaši prijatelji, a dodajmo tome, i mnogi najoštriji kritičari kako Vučića tako i nacionalističkih opozicionih lidera. Većina je na ulicama zbog siromaštva i korupcije. Zašto im se ne pridružite?

Čitav moj život je protest. Ako hoće da budu sa mnom neka se ne osvrću, jer sam na tom putu, na koji su oni zakoračili, ja čitav život. Sam ili sa ludima poput mene. Uvek za slabijeg, na strani manjine, protiv nasilja i ubijanja, podela i mržnje, protiv gluposti i ideje da se svet može gledati jednim okom. Ne mogu da se vraćam nazad, a nemam vremena da stojim i čekam. Mogu to da kažem zato što nikad u ovome što radim nisam bio ličan. Mogu da kažem zato što znam da se nigde ne stiže ako jedan korak praviš za „Prajd“, a drugi za Kosovo, koje prodaju peder i lezbijka; jedan za sve žrtve devedesetih, a drugi za haške dželate; jedan za modernu Srbiju, a drugi za nepostojeću nebesku.

Šta će nam izbori

*Nećete bojkotovati izbore, ako budu u skorije vreme raspisani?

– A šta će izbori i parlament društvu koje ne želi da čuje onoga sa kojim se ne slaže ili mu ne da da kaže šta misli, što su dve dominantne osobine i Srbije na vlasti i Srbije na ulici. Još sam dovoljno normalan da znam da treba da čuvam govornicu Skupštine kao mesto na kojem obaramo ruku, uprkos tome što se ispod stola svašta dešava. I još nisam toliko odlepio da verujem kako tamo treba da čekićam za nekog svog Godoa.