Jovo Bakić: Vučiću će suditi revolucionarni sud

Ta metodologija nalaže potrebu zastrašivanja, čak ne toliko samih opozicionih vođa, koliko običnih građana, jer kako mogu proći oni koje vlast smatra „malim miševima“, kada sitni kriminalci u službi vladajuće mafije prebijaju one koji su, ipak, bar malo poznatiji u javnosti. Međutim, ono čega vrhovnici nisu bili svesni odnosi se na činjenicu da će njihovi sitni kriminalci preterano revnosno shvatiti posao za koji su unajmljeni. Umesto par šamara, Borka Stefanovića umalo nisu ubili, ocenjuje sociolog Jovo Bakić u tradicionalnom, trećem po redu intervjuu za novogodišnji broj Danasa.

Teme, pitanja i odgovori sva tri intervjua imaju toliko toga zajedničkog da ih je moguće gotovo netaknute prebaciti iz prošlog u aktuelni trenutak. Ipak, ono što je njihova suština bila i u prethodne tri godine, a reč je o smeni vlasti Aleksandra Vučića, ispostavlja se danas kao stvarnost koja polako počinje da dobija svoje obrise. O tome i o drugim temama razgovarali smo i uoči ove Nove godine sa Jovom Bakićem.

– Režim je duboko kriminalizovan, u svojoj srži mafijaški. To što koristi sitne kriminalce za svoje obračune, samo je pokazatelj političkog banditizma. Ono na šta nisu računali je svest građana da moraju da kažu ne. Građanski protesti, čiji je jedan od neposrednih povoda prebijanje političkih neistomišljenika, jeste pokazatelj da je vlast otišla predaleko, kaže on.

* Da li je to zaista jasno građanima? Jedan od prebijenih opozicionara na lokalu je izjavio da građani koji ga ne poznaju lično, njegovo prebijanje ocenjuju komentarom da su oni apolitični. Dakle, ne osuđuju…

– Velikom delu opoziciono usmerene javnosti, nezavisno od toga da li im je, recimo, Borko Stefanović simpatičan, jeste jasno.

* Koliki je taj opozicioni deo javnosti?

– Nije velik u ovom trenutku, ali je potencijal njegovog rasta, blagodareći ovakvim potezima vlasti, prilično jak.

* Jači je nego prethodnih godina?

– Mislim da je jači. Tek će se videti koliko se režim preračunao nastupajući ovako bahato i osiono. Oni su izgubili kompas i ne mogu ga više pronaći. NJihova je stvar da li će im suditi nezavisni ili revolucionarni sudovi.

* Sudiće im revolucionarni sud?

– NJihova pamet pokazuje da će im suditi revolucionarni sud.

* Pre tri godine rekli ste u odgovoru na pitanje, gde se nazire kraj ove vlasti, da možemo jedino da se pouzdamo u njihovu glupost.

– Mislim da smo se značajno približili tom trenutku. Baš se trude da pokažu da sam imao pravo. Problem je u tome što su, istovremeno, izuzetno vešti u merenju pulsa javnosti. Stoga bi trebalo očekivati izbore već na proleće. Aleksandar Vučić se nada da će protesti sami od sebe nestati; da će uspeti da anestezira opoziciono biračko telo, pa očekuje njegovu razočaranost i, uz kontrolu masovnih sredstava opštenja, potkupljivanje i zastrašivanje birača, izbornu pobedu.

* Idete li na proteste?

– Idem. Jako je važno da ne bude budan samo Beograd, već da cela Srbija shvata šta se radi i da nas niko neće izbaviti ako se sami ne aktiviramo. U varošicama i selima postoji jak strah. To malo privrede što radi je kontrolisano; naprednjaci reketiraju privrednike, milom ili silom, ljudi im daju novac. Narod to vidi, ali plaši se za radna mesta. Na osnovu te ucene vlada se Srbijom.

* Niste gadljivi na nacionalistički prefiks protesta?

– Na poslednjem protestu u kojem sam učestvovao bilo je više LGBT zastava nego zastava Srbije, iako ni potonjih nije nedostajalo. Građani pokazuju da ne trpe ponižavanje i vređanje inteligencije. Treba učestvovati u tim protestima.

* Mirjana Karanović i Duško Vujošević bili su nepoželjni kao govornici i to zbog organizatora demonstracija.

– To je vrlo žalosno i dosta govori o stanju svesti delova opozicionog vođstva. Kome oni mogu da smetaju? Radi se o vrhunskim profesionalcima, pametnim i hrabrim ličnostima. Normalnom političaru bila bi čast da oni govore na političkom skupu na kojem i oni učestvuju. Uopšte, političari koji im brane da govore, a istovremeno se bore za slobodu govora, padaju u nerešivo protivrečje. Svedoci smo, prema tome, golemih intelektualnih i etičkih ograničenja.

* Kritičari protesta, takođe, ukazuju na iskustvo u prethodnim decenijama, kada je u datom trenutku manje zlo zamenjivalo veće, što se opet svodilo na veliko zlo, čime je društvo zapalo u krug zla iz kojeg nikako ne može da se izvuče.

– Spadam među ljude koji tako razmišljaju. Zbog toga nisam u Savezu za Srbiju. Ne mislim da apsolutno zlo treba menjati relativnim. No, ako je za pobedu nad apsolutnim zlom neophodna saradnja i sa ovima koji nam inače nisu bliski, onda to treba uraditi. Druga je stvar šta će biti posle. Vidite, nisam siguran da će na onim tamo izborima (nakon sledećih) SZS biti vodeća opoziciona snaga, a nisam siguran ni da će postojati. Oni su toliko raznorodni; prosečni birač DS-a teško glasa za Dveri, kao što je slučaj i obrnuto. SZS neće ni u snu preći 20 odsto podrške izašlih na izbore. Potrebno je da se obrazuje jedna sasvim nova opoziciona snaga koja će imati jači legitimitet u građanstvu no što ga SZS (zbog svojih vođa) može imati.

* Mislite na Dragana Đilasa?

– Mislim na Đilasa, ali ne samo na njega.

* U prethodnom intervjuu ste rekli da je Đilas Vučićev adut, da se povukao iz politike po naredbi Vučića i da će isto tako biti vraćen, ukoliko zatreba. Rekli ste da ima putera na glavi i da je kao takav jedan od ljudi sa kojima Vučić može da manipuliše. Da li i dalje mislite da radi za Vučića?

– I dalje to mislim, iako nemam dokaza. Postoje, međutim, indicije za tako nešto. On je izašao iz politike pod rafalnom paljbom tabloida, ali se više godina zadržao na čelu Košarkaškog saveza Srbije. Bez blagoslova Vučića nije se to moglo desiti, što sam i Đilasu kazao, kada mi je nudio političku saradnju. Mi se poznajemo još od studentskih protesta 1992. Moram da kažem da je tada bio znatno drugačiji i mnogo simpatičniji. Razuman i smiren. Danas urla na novinare kada mu se pitanja ne dopadaju. Nemam poverenja u njega. U oči sam mu to rekao. Protiv svih njegovih bliskih saradnika su podignute optužnice, a protiv njega nisu. Ili on nije potpisivao potencijalno pravno sporne odluke, već ih je podmetao saradnicima na potpis, ili ga je Vučićev režim jednostavno zaobišao, zato što mu je u strateškom smislu potreban.

* Da li smo kao društvo zastrašujuće otupeli kada govorimo o strašnim stvarima koje su učinjene u naše ime – genocid i ratni zločini, teško siromaštvo, profiterstvo, prelazimo preko toga i dajemo legitimitet političarima koji to negiraju, relativizuju, nipodaštavaju…

– Ko smo to mi? Ne dajemo im legitimitet ni vi ni ja.

* Ali, izlazite na protest na koji oni pozivaju, dok stoje na čelu kolone.

– Vidite Mađarsku, tamo izlaze svi zajedno, idu čak s Jobikom. To je otvoreno neofašistička grupacija, mnogo gora varijanta od Dveri.

* Ipak, oni nisu imali Ratka Mladića pre samo dvadeset godina i genocid.

– Ali se pozivaju na one kojima su ovde, recimo, ekvivalent ljotićevci. Naprotiv, verujem da levičari treba da budu prisutni na ovim protestima. Oni jesu i moraju da budu deo naroda koji se bori protiv autoritarno-mafijaškog režima, bez obzira da li se slažu s onima koji bi da upravljaju protestom. Ako ni zbog čega drugog, a ono da im ne dozvole da zaista njime rukovode. Levica se prepoznaje po tome što je uvek sa obespravljenim narodom.

* Kako vam zvuče zahtevi za fer izborima, koje upućuje opoziciona politička elita, sumnjivog bogatstva, u jednoj od najsiromašnijih država u Evropi?

– Tu ste u pravu. Ali, treba imati u vidu i slojne ili klasne podele u društvu Srbije. Srednji sloj je trenutno pod udarom, a upravo oni, po mojoj proceni, čine više od 90 odsto učesnika protesta. To je relativno (u našim uslovima) dobrostojeći sloj, koji se plaši gubitka političkih sloboda kao i pada na društvenoj lestvici. Pitanje je da li će druge opozicione snage, koje nisu više zanemarljive, a koje rade ozbiljno na grupisanju, različiti lokalni pokreti i inicijative širom Republike Srbije, uspeti da animiraju taj veliki deo stanovništva koji živi u teškim uslovima i ne bavi se politikom. NJihov potencijal je ogroman. Vlast tu (još uvek) nije ubacila svoje ljude, ili nije u značajnoj meri, i oni bi mogli da utiču na siromašnije ljude da shvate kako im svakodnevni život zavisi od politike. NJih ne mogu da privuku ni Đilas ni Jeremić, bez obzira na njihovu inteligenciju, koja je nesporna. NJihov društveni položaj je takav da oni to ne mogu objektivno da urade. Ima, međutim, političara u varošima i selima Srbije koji mogu da privuku one koji politiku jedva prate, ali na svojim džepovima mogu da osete šta znači stvarna politička borba za njihove interese. Pogledajte, primerice, šta je urađeno u Nišu u vezi s grejanjem. Građani su neposredno na svojim džepovima osetili pozitivne posledice, kada je inženjer Cvetković precizno izračunao meru u kojoj ih javno preduzeće potkrada, a onda je Udruženi pokret slobodnih stanara dobio podršku nezavisne državne revizorske ustanove i pobedio toplanu odnosno pljačkašku državu na sudu. Sličnih lopovskih rabota ima širom Srbije i trebalo bi ih razotkriti onako kako je urađeno u Nišu. Na tome rade Lokalni front u Kraljevu, Socijalni forum u Zrenjaninu, Samo jako u Mladenovcu, Inicijativa za Požegu, Jedan tim iz Lučana, samoorganizovani građani na Staroj planini itd.

* Saša Janković je u poslednjih par meseci dosta promenio politiku. Nema više grljenja sa Boškom Obradovićem, a njegov pokret je zauzeo isključivu proevropsku poziciju, uz posredno priznanje kosovske nezavisnosti, direktno priznanje genocida i ostalih zločina Srbije u ratovima… Na kraju je čak dao i ostavku. Šta mislite o tome?

– Nezavisno od njegovih motiva, posebno kada neko izađe iz politike, ne bi ga trebalo niti slaviti niti gađati drvljem i kamenjem. Pokret slobodnih građana, ako opstane, uključivaće se u šire pokrete. Ne verujem da će to biti sa SZS, jer im je odatle sve vreme podmetana noga. Mesto im je s ovde pomenutim lokalnim građanskim pokretima. Možda ne svima, ali velikoj većini jeste. Tu ima izuzetno pametnog i čestitog sveta. Nije loše da postoje dva pokreta: jedan koji će ići samo na srednju klasu, poput Đilasovog i Jeremićevog; i drugi, koji će politizovati šire društvene slojeve, ali i privlačiti u politiku duboko (u postojeće stranke) razočarane pripadnike srednje klase. Naravno, problem drugog pokreta je taj što tu bukvalno nema ni dinara. Tu je reč o čistom entuzijazmu. Ipak, sve nas je više, a dobrom organizacijom i oduševljenjem možemo, bar u nekoj meri, nadoknaditi nedostatak novca. Ako ove lokalne inicijative i pokreti budu međusobno solidarni, ako prvi korak bude napravljen kako treba, naredni će biti nezaustavljivi.

Šta hoće Vuk Jeremić?

* Šta je sa Vukom Jeremićem? Govorimo ovde o liderima opozicije, a zapravo o izuzetno bogatim ljudima.

– Jeremić je čovek koji ima jake međunarodne veze. On je iz ličnih sredstava finansirao svoju kampanju za generalnog sekretara UN. To, s jedne strane, govori o njegovom materijalnom položaju, a s druge, govori o tome da nije imao stvarnu podršku Republike Srbije, jer ga je ona samo verbalno podržala. Iznenadio je tada svojim dobrim rezultatom. Nije imao podršku Rusa, jer da jeste, verovatno bi pobedio. Kada je izgubio, ljut na vlast, koja ga nije istinski podržala, vratio se ovde i pomislio da bi mogao nešto i u političkom smislu da uradi. Međutim, precenio je sopstvene moći. Inteligentan, kakav je, razumeo je da mora da se udružuje i postane deo šire političke koalicije, kako ne bi potpuno politički propao. Međutim, njegov program je na ivici radikalne desnice, dok bi on sam želeo da bude levičar, ili bar na centru. To je problem. Štaviše, u njegovom okruženju ima radikalnih desničara, poput istoričara Bojana Dimitrijevića, glavnog trudbenika u reakcionarnim naporima za rehabilitacijom Milana Nedića.

Građani, Kosovo, srpski i albanski mafijaši

* Rekli ste da će Vučiću suditi revolucionarni sud. Da li su ljudi iz lokalnih pokreta u stanju da izvedu revoluciju? Postoji mišljenje da bi revolucija mogla da nastane pre zbog Kosovo nego zbog siromaštva.

– Građani Srbije, bar njihova većina, svesni su da nemaju nikakvog uticaja na Kosovo, bilo na albanske bilo na srpske mafijaše, koji delovima te teritorije vladaju, a sve uz blagoslov SAD-a, NATO-a, EU, Republike Srbije i Albanije. Ono što je realno su naduvani računi javnih preduzeća po gradovima i bahati banditizam lokalnih i republičkih vlasti u sprezi s mafijašima. I to su ključna pitanja koja lokalni pokreti stavljaju na dnevni red. Postoje ljudi u Srbiji koji su spremni da žrtvuju posao, egzistenciju, koji su nepotkupljivi, a o kojima se ništa ne zna. Moramo se kao građani udruživati i prestati da personifikujemo politiku. Ono što, možda, ponegde još nije jasno odnosi se na činjenicu da su glavni mafijaši i lopovi na (trans)nacionalnom nivou. Prema tome, bez udruživanja na republičkom nivou, a zatim i međunarodnom, nema uspeha ni za jedan lokalni pokret u Srbiji.

Mafija svojevoljno ne silazi s vlasti

* Kako će izgledati Vučićev pad sa vlasti?

– Mafija svojevoljno s vlasti ne odlazi.

* Da li je moguće mirnim protestima srušiti režim?

– Ne. Režim iz blata tone u živo blato, a tamo može da povuče i celo društvo. To je taj rizik. Ključno je šta će učiniti međunarodni činilac. Zbog obećanja oko Kosova, bar u ovom trenutku, Vučić uživa njihovu blanko podršku, baš kao što je i Gruevski desetak godina uživao u Makedoniji. Kada čovek razgovara s diplomatama, jasno je da vrlo dobro znaju o čemu se radi. No, njima to trenutno odgovara, baš kao i domaćim krupnim kapitalistima, odreda dobrovoljnim ili prinuđenim finansijerima SNS-a. Koji će krupni kapitalista da plati sopstveno razvlašćivanje? Pa ipak, upoznao sam samoorganizovane građane u varošima Srbije i ubeđen sam da je naš potencijal, ako smo uistinu prepoznali zajedničke interese i ako budemo istinski solidarni, ogroman.