Kakav je značaj posete predsednika Azerbejdžana Beogradu?

Vučić je nakon potpisivanja sedam zajedničkih sporazuma Srbije i Azerbejžana ocenio da je Ilham Alijev sada najpopularniji čovek u Evropi, najdraži gost onih koji nikada pre nisu imali vremena za njega, ali da sada sve zanima „njegov“ gas. Na zajedničkoj konferenciji za novinare rekao je da Azerbejdžan poseduje ogromne rezerve prirodnog gasa, i da će Srbija pokušati da u partnerstvu sa ovom državom obezbedi energetsku bezbednost.

Natan Albahari, poslanik i međunarodni sekretar Pokreta slobodnih građana smatra da su Vučićeva zapažanja dobra, ali da je zanimljivo da Vučić nije primetio da za vreme njegove vlasti nije urađeno ništa na tome da se Srbija poveže sa bilo kim drugim i otvori sebi mogućnost da kupuje gas osim sa Rusijom.

„Proces diverzifikacije, odnosno izgradnje interkonektora kojim bi se omogućilo povezivanje Srbije na gasovode iz Azerbejdžana i drugih država, počeo je tek kad je Rusija napala Ukrajinu, i kada je postalo jasno da nam preti potpuna obustava, a on neće biti završen verovatno sve do 2024. godine. Čak i kada bi sada dogovorio kupovinu i nekakav sporazum, to Srbiji ne bi omogućilo mirnu zimu ni ove ni sledeće godine. Vučićeva jednostrana i pogrešna energetska, ali i politika prema EU, odnosno vezivanje za Rusiju, dovela je Srbiju u situaciju da sada strepi za svoju energetsku budućnost, napominje Albahari.

Srećko Đukić, bivši amasador Srbije u Rusiji i Belorusiji podseća da je Azerbejdžan bio prva zemlja na postsovjetskom prostoru koja je počela da se oslobađa energetske i geopolitičke zavisnosti od Moskve.

„Gajdar, otac i sin Ilham Alijev sa Azerbejdžanom odavno su postali favoriti Zapada. Ilham je oca nasledio na prestolu 2003. Ono što je otac počeo da gradi, sin je završio 2005. godine i prvi naftovod koji zaobilazi teritoriju Rusije, po trasi Baku – Tbilisi – Džejhan u Turskoj u nameri da se i jedna i druga strana oslobađaju potpune ruske zavisnosti. Ilham sa EU završava prvi evropski gasovod Južni gasni koridor (TANAP, TAPI) kapaciteta 20 mlrd kub metara američkog gasa, koji preko Gruzije, Turske, Grčke i Albanije dopire do Italije, a drugi krak nastavlja za Crnu Goru, BiH I Hrvatsku“, ističe sagovornik Danasa .

On podseća da kada je sve to započinjalo pre manje od deset godina sa evropskim gasovodom, Srbija nije aplicirala i ostala je bez učešća u distribuciji američkog gasa. Sledeća faza proširenja gasovoda treba da se dogodi u narednim godinama, do kraja decenije da se udvostruči kapacitet i Srbija bi mogla tada postati korisnik tog gasovoda. Azerski gas je važan za Evropu, ali nije svemoguć, nije u stanju da zadovolji sve evropske potrebe, a ni Evropa posle iskustva sa ruskim gasom ne bi bila spremna na tako nešto.

„Blic poseta Alijeva Beogradu donela je paket od sedam različitih međunarodnih, međuvladinih i drugih dokumenata. Politički može izgledati da je sporazum o strateškom partnerstvu najznačajniji. I to će biti ako otvori alternativu, jednu od mogućih, za različite energente u kojima Srbija sve više oskudeva, pored nafte i gasa, tu je i struja. Međutim, ništa manje nisu značajne ni finansijske mogućnosti Bakua u situaciji kada prihodi od energenata obilato pune državnu kasu. Za Srbiju su značajne konektorske energetske veze sa Rumunijom, Grčkom i Severnom Makedonijom, pored Bugarske radi pristupa azerskim ali i drugim energentima iz Kaspija i Centralne Azije“, smatra Đukić.

Prema njegovim rečima osim što je za Srbiju Baku važan investiciono-finansijski centar, važan je i partner na spoljnopolitičkom planu, u međunarodnim odnosima i u uzajamnoj podršci Kosovo – Nagorno Karabah.

Ta uzajamna podrška na političkom planu potencirana je i na zajedničkoj konferenciji za novinare, kada su se Vučić i Alijev saglasili da dve države nepokolebljivo čuvaju svoj teritorijalni integritet, pomažu se u međunarodnoj areni, poštujući Povelju Ujedinjenih nacija.

Vučić je naveo da je malo toga od međunarodnog prava ostalo, ali to je jedina opcija za našu budućnost, dok je Alijev objasnio da njegova zemlja koristi pravo na samoodbranu, a oslobođene teriitorije razvija i obnavlja iz pepela, aludirajući na sukobe u Nagorno Karabahu.

Komentarišući takav stav Alijeva Đukić kaže da je Azerbejdžan imao iza sebe čitav „svežanj“ međunarodnih dokumenata od OUN, preko OEBS-a do drugih foruma koji mu je davao potvrdu o teritorijalnom legitimitetu na Nagorno-Karabah.

„Sve se to kretalo sporo, ako se uopšte kretalo. Međutim, ‘jednim potezom mača’, Ilham je uspeo praktično da reši problem teritorijalnog integriteta jednom izvanredno dobro osmišljenom i izvedenom vojnom akcijom, faktički kratkotrajnim ratom, pobedom nad Jerevanom. ‘Tajna’ pobede Bakua nad ruskim saveznikom i članom ODKB, nad Jermenijom, jeste u činjenici da je iza svega toga stajala jedna Turska, sa svojim predsedikom, i sa armijom članicama NATO“, ocenjuje Đukić, a Milovan Božinović, bivši ambasador Srbije u Beču i Berlinu smatra da je Azerbejdzan nasledio delikatnu regionalnu poziciju sa mnogo konfliktnog potencijala, odnosno sukob sa Jermenijom oko Nagorno Karabaha.

Božinović ističe da je na neki način poučno kako je izbegnuto da se teško rešivi problemi ove zemlje ne degenerišu u veliki regionalni potres.

„Istina je da je na vlasti dinastija Alijev i da se tom tipu vlasti mogu uputiti i drugi formalni prigovori, ali se ne može poricati da su uspeli da uspostave dobre odnose, ali i određenu ekvidistancu i prema Rusiji i prema Turskoj koje su se nametale kao nekakvi ‘prirodni’ zaštitnici. Upravo takva politika – pod vođstvom inače nesumnjivo semiautoritarne vlasti – dosta spretno je sprečavala da se neuralgične tačke iskoriste za instrumentalizacjju od strane neke od velikih sila i stvorila je danas solidan manevarski prostor za valorizaciju strateških potencijala ove države“, objašnjava Božinović.

Prema njegovim rečima šira je tema, ali nije bez veze sa današnjom posetom Alijeva Sbiji, zašto taj tip semiautoritarne vlasti prestaje da bude endemski fenomen kaspijskog regiona i dobija sve više pristalica u Evropi.