Kako je Koštunica govorio o ratnom dnevniku iz Prvog svetskog rata: Sudbine građanskih porodica su prepuštene zaboravu

Koštunica je u junu 2021. govorio na promociji knjige Radomira Milaćevića „Ratni dnevnik 1913 – 1919. I sećanja”, zajedno sa Slobodanom Gavrilovićem, piscem pogovora, i Milovanom Milaćevićem, izdavačem.

Evo kako je on prestavio knjigu, prema snimku na Jutjub kanalu Medija centra, koji ima više od 18 hiljada pregleda.

Kada me je Slobodan Gavrilović pozvao da kažem koju reč o „Ratnom dnevniku“, nisam mogao a da se ne zapitam da li ima još neko svedočenje sačuvano od zaborava, koje makar malo može da promeni naše već uglavnom, formirane predstave o davno minulom Velikom ratu, počeo je Koštunica.

Toliko je već objavljeno i sećanja i dnevnika, a o književnim obradama Velikog rata i istoriografskim studijama da i ne govorim, naveo je.

Postavlja se još jedno pitanje, da li jedno takvo svedočenje može da privuče pažnju, siguran sam da „Ratni dnevnik“ ne može, a da ne zainteresuje našu javnost, dodao je.

Ova knjiga po mnogo čemu je drugačija, sem dnevničkih zapisa čine je i piščeva razmišljanja o radnim zbivanjima.

Tako „Dnevnik“ ima karakter piščeve isposvesti, ratni dnevnici kazuju o čoveku u ratu, ali prikazuju i rat koji se odvija u samom čoveku, istakao je Koštunica, dodajući da ukoliko ima pretereivanja to nisu samo posledice ratnog stanja, nego i rata u piščevoj duši.

Treba imati u vidu da se to odnosi na autora koji je u rat otišao odmah posle diplomiranja na Pravnom fakultetu, i da je iako teško ranjavan u ratu proveo pet godina, ukazao je.

Na mene je najveći utisak ostavio piščev odnos prema ratu, i vodeća tema koja je snažno antiratna, istakao je Koštunica.

Skoro kao na filmskoj traci ređaju se potresne i ogoljene slike ratnih prizora i stradanja i strahota, od prelaska preko Albanije, mučnih sahranjivanja na Krfu do borbi na Kajmakčalnu, preneo je.

Kada su borbe na Kajmakčalanu uthnule, Milaćević beleži „ako je suditi po osećajima, više nismo ljudi, već samo žive stvari, nema događaja koji nas može uzbuditi, nalazimo se u carstvu smrti, gde je smrt pravilo, a život izuzetak“, citirao je Koštunica.

U ratu se pokazuje bezdušnost, grubost i karijerizam pojedinaca, u čijim je rukama najčešće sudbina ljudi. Zato po autoru, nema ništa gore od vojne administracije, koja je sva u znaku poltronskog i skotskog ulizivanja prema svakom, ko joj može škoditi ili koristiti, i surovog i bezdušnog držanja prema onome ko je slabiji i manji, naveo je Koštunica.

Mnoge znane i manje znane ličnosti naći će se na spisku onih koje će Milaćević napasti, pa ako hoćete i ocrntiti, od prestolonaslednika do vojvode Bojovića, Putnika, prenosi Koštunica u svom prikazu.

Povodom smrti vojvode Putnika, maja 1917. napisaće da je umro predstavnik vojničke kaste, koji je svojim poslušnim i pravolinijskim ponašanjem stvorio od Srbije jednu veliku kasarnu, istakao je Koštunica.

Kao da smo u nekom začarenom krugu, kao da nam ne može biti spasa od ove militarističke pošasti, prema onome što Milaćević piše, zapravo dnevno beleži, jer skoro da nema dana koji je preskočen u njegovom dnevniku, podvlači Koštunica.

Drekavci i profesionalni patrioti koji su malo ili nimalo osetili ratne strahote, beleži Milaćević, opevaće i u šarenim bojama predstaviće najsramnija dela ljudskog roda, prenosi bišvi predsdnik DSS i dodaje:

Neće se dugo čekati pa će se mase početi oduševljati onoga od čega bi trebalo da se užasavaju.

Ništa nije neobično što se Milaćević i razrešen vojne obaveze u svom dnevniku i zavetuje da će se celoga svoga veka boriti protiv militarizma, naglašava.

Koštunica je naveo i da je autor knjige pored svega, u rovovima uspeo da prevede knjigu o psihološkim razmatranjima rata Gistava le Bona.

Le Bon je tvrdio da se civilizacija samo očešala o balkanske narode ne izmenivši ih uopšte.

Koštunica je citirao deo dnevnika iz marta 1019. gde autor opisuje svoj razgovor sa Dragišom Vasićem, kako da se naša zemlja oslobodi od razbojnika.

Njih dvojica su prema Koštuničinim rečima, na odnos srpskog naroda prema ratu gledali sasvim različito.

Kao da su Milaćeviću tada bili bliži stavovi Gistava le Bona o Srbima kao nepopravljivo violentnom ratničkom narodu, zaključuje Koštunica.

Za razliku od toga, Vasić je dve godine kasnije u svojoj poznatoj polemici sa Le Bonom, u knjizi „Karakter i mentalitet jednog pokoljenja“ zapisao da jedan ratnički narod hoće borbu kao zanat i da u njoj živi takoreći stalno, a od kako se zna za Srbe, oni nisu bili takav narod, njihov život nije bio život naroda koji je osvajao, nego život naroda koji se oslobađao, ukazao je Koštunica.

Autor dnevnika ušavši u rat bio svedokom nestanka jedne države Srbije, a izašavši bio je svedok nastanka jedne države Jugoslavije, na temeljima Srbije naravno, zaključuje biviš predsednik DSS.

Ne treba se mnogo zanositi Jugoslavijom, i stvarati nezdravu organizaciju od raznorodnih elemenata koji se sa nepoverenjem gledaju, znači naslediti Austriju sa svom njenom bedom u kojoj je svako svakoga mrzeo, prenosi Koštunica reči iz knjige Milaćevića.

Milaćević je postao jedan od uglednih advokata i veoma uspešnih poslovnih ljudi, da bi u Drugom svetskom ratu, postao nemački zarobljenik, pa dočekao da bude u zatvoru nove komunističke vlasti, da bi mu bila oteta sve imovina, živeo je u delu železničke stanice u Aleksincu, i ovaj drugi deo njegovog života, bio bi vredan jednog novog dnevnika o sudbini građanskih porodica, istakao je Vojislav Koštunica, dodajući da bi to bio dnevnik o sudbinama koje su prepuštene zaboravu, posle svega.

Čovek koji ni na koji način nije morao doživeti takvu sudbinu, a doživeo je zato što je pripadao jednom građanskom svetu, dodao je on. Komunisti su pravili razliku između konstruktivne opozicije u Narodnom frontu, a nasuprot tome je stajala reakcija.

Milaćević je zaključite i sami, stajao na strani reakcije, a našu pažnju i saosećanja zaslužuje zbog onog što nije napisao, završio je Vojislav Koštunica svoje obraćanje povodom navedene knjige u Medija centru.