Kako je na srpskim barikadama izbegnut scenario Severne Irske

U ovom prebivalištu kiše, tanka nit nas razdvaja, oni koji i dalje ostaju, nose lica onih koji odlaze: Gezim Hajdari, albanski pesnik

Grad
Kiša ne jenjava. Nemilosrdno pada satima, danima. Niski oblaci lete brzo ka istoku i prerezuju vrhove planina. Psi lutalice, potpuno mokrog krzna, jure sa jedne na drugu stranu Ulice Kralja Petra, glavne gradske arterije koja neposredno pred mostom na Ibru postaje pešačka zona. Ulice su skoro puste, prodavnice i kafići zatvoreni.

Ovako izgleda severni deo Kosovske Mitrovice ovih decembarskih dana, u jeku političke krize koja ponovo deli Srbe i Albance. U svakoj ulici Severne Mitrovice dominiraju srpske trobojne zastave: svuda su, vire sa svakog prozora, izizloga prodavnica, vijore se na stubovima ulične rasvete. Kiša čini njihove boje još svetlijim i življim. Na kraju Ulice Kralja Petra nalazi se most na reci Ibar, koji deli srpski i albanski deo grada.

Na srpskoj strani stacionirana su dva džipa karabinjera; vojnici su u kolima i tako se sklanjaju od kiše i hladnoće. Na albanskoj strani stoji jedan automobil kosovske policije. Južna Mitrovica je ovih dana mnogo življa od severnog dela: mladi se šetaju glavnim putem, kafići i restorani rade punim kapacitetom, butici odeće i parfema su otvoreni; romsko dete moli milostinju i bezvoljno se šeta među prolaznicima. Onda sreće svoje vršnjake, Rome, zaboravlja sve oko sebe i počinje da trči i igra se sa njima.

Hiljadu lica istine

Većina stanovnika Severne Mitrovice nalazi se na barikadama podignutim u Zvečanu na magistralnom putu koji povezuje Mitrovicu sa Srbijom. U ostatku Severa Kosova i Metohije postoji nekoliko sličnih barikada: u pitanju su kamioni i autobusi koje postavljaju da bi sprečili normalan prolaz automobila.

U Zvečanu ljudi šetaju gore-dole između velikog krsta, iza kojeg stoji barikada, i šatora u kojima se demonstranti sklanjaju od kiše. Neko je zapalio vatru da se zagreje, a jedna gospođa deli demonstrantima topli čaj. Protesti su počeli 10. decembra, nakon što je kosovska policija uhapsila Dejana Pantića.

Po običaju, na Kosovu i Metohiji istina ima različita lica, baš kao i Medeja u starogrčkom mitu. Svaki očevidac iznosi svoju verziju događaja u vezi sa Dejanom Pantićem: po nekima, bivši policajac je mirno protestovao i uhapšen je jer je Kurti, nakon odlaganja izbora, trebalo da pokaže da je snažan premijer.

Prema drugima, Pantić je napao i žestoko vređao izbornu komisiju. Od tada u Severnoj Kosovskoj Mitrovici više nema mira: skoro svake noći eksplozija šok-bombi budila je stanovništvo. Prema nekim medijima, reč je o običnim petardama koje je bacao neki dečak; po drugima, međutim, radi se o pravim ratnim napravama, koje ne nanose štetu, već snažnom zvučnom vibracijom tresu zidove gradskih zgrada. U stvari, lično sam čuo nekoliko ovih eksplozija dok sam se šetao po gradu i mogu da tvrdim da se ne razlikuju od klasičnih novogodišnjih petardi.

Problem je u tome što u situaciji stalne napetosti čak i petarde – koje su u Kosovskoj Mitrovici zabranjene, ali se prodaju svuda – poprimaju simbolično značenje, i plašeći ljude podižu tenziju. Srpsko stanovništvo strahuje i zbog kosovske policije koja je stacionirana svuda u multietničkim delovima grada, odnosno u predgrađu koje se proteže uz brdo i u Bošnjačkoj mahali, odnosno zapadno i istočno od mosta na Ibru.

Opet se istine prepliću i preklapaju: s jedne strane, na Severu više nema policajaca srpske nacionalnosti koji su kontrolisali ovaj deo grada, pa je bilo neophodno da kosovska policija uđe u severni deo kako bi se izbegli sukobi i zločini. S druge strane, ne razume se zašto je potrebno raspoređivati policajace u punoj borbenoj opremi, sa automatskim puškama, šlemovima i pendrecima. Srbi se žale na to da je policija prema njima gruba i bezobrazna, i u pravu su.

Problem je u tome što su iz južnog dela grada stigli mladi agenti koji nikada nisu kročili u severni deo Kosovai Metohije, i koji posle višegodišnje antisrpske propagande prištinskih vlasti uživaju u maltretiranju onih koje smatraju za neprijatelje. Istina je, međutim, i da su Srbi napustili institucije i da, kako kaže jedan srpski taksista: „Ne može se živeti bez policije. Mi smo već na Divljem Zapadu, bez prisustva policije, to je kraj onoj maloj civilizaciji koja je još preostala na severu Kosova.”

Na barikadama, tražeći neku istinu

Na barikadama Srbi izgledaju ujedinjeni, kao jedna velika i složna porodica. Odlučno traže svoja prava, optužuju Kurtija da nije poštovao Briselski sporazum. Ima i disonantnih glasova, ali retko ko želi da govori javno. Jedna gospođa, koja želi da ostane anonimna, na ivici barikada kaže: „Misliš da su ovi ljudi ovde na hladnoći po svojoj volji? Srpska lista kontroliše stanovništvo, predstavnici svake porodice moraju da se pojave ovde bar jednom dnevno. Oni koji rade u državnoj upravi, ako žele da nastave da primaju platu, moraju da dežuraju u smenama.

Noću dolaze muškaraci, danju žene i penzioneri. Zašto su zatvorene škole na severu? Da bi naterali stanovništvo da dolazi na barikade. Čak ni kafići ne rade, kako ljudi ne bi seli da piju i jedu, nego da dolaze ovde da protestuju… Nisam protiv barikada, ali shvatiti koliko ljudi dođe spontano, a koliko je na zadatku, zaista je nemoguće. Jedno je sigurno, a to je jedina istina do koje možeš doći, pošto je tako strastveno tražiš: naša deca nedelju dana nisu išla u školu. Kafedžije ne zarađuju ni dinara. Da li je to fer, prema tebi? Da li je ovo demokratija?”, zaključuje gospođa sa prizvukom gorčine i zabrinutosti na licu.

Apsolutna vlast Srpske liste i nestanak srednje klase

Političkom scenom na severu Kosova i Metohije dominira Srpska lista, koja je povezana sa SNS-om predsednika Aleksandra Vučića. Srpska lista sistematski, voljno i temeljno kontroliše celokupno društvo na severu Kosova i Metohije. Uzde politike na severu Kosova i Metohije vuku moćni eksponenti lokalne mafije, poput Milana Radoičića i Zvonka Veselinovića.

Predstavnici Srpske liste su oni koji dele poslove, građevinske dozvole i dozvole za rad. Upravo je Srpska lista odlučila da napusti kosovske institucije i podigne barikade. Aktivista ove političke partije priznaje, u apsolutnom poverenju: „Ne spominji moje ime, inače je za mene kraj.

Mislim da je bila greška bojkotovati kosovske institucije, a sada ne znamo kako da izađemo iz ove situacije. Mi smo na barikadama, ali kosovska policija je svuda oko nas. Ako uklonimo barikade, izgledamo kao gubitnici i izdajnici. Ako ih zadržimo, teramo narod da stoji na hladnom bez preciznog političkog cilja, uz rizik da kosovska policija izgubi strpljenje i puca na nas. Nadali smo se da će nam Kurti ponuditi priliku da se vratimo, ali sada se sveti, zna u kakvoj smo situaciji i ne otvara nikakve mogućnosti. Nadajmo se da će iz Beograda stići pametna uputstva kako postupiti dalje…”

Opozicioni političar i predsednik Građanske inicijative „Srspki opstanak”, Aleksandar Arsenijević, jedan je od retkih koji pristaje na intervju, i to ne anonimno. Prema njegovim rečima, protesti imaju koren u dubokom nezadovoljstvu srpskog naroda i “Srpski Opstanak” poštuje zahteve sa barikada.

Protesti su uglavnom spontani, a Srpska lista ima druge, daleko ozbiljnije odgovornosti: „Vladajuća stranka na severu Kosova i Metohije uništila je srednju klasu. Kako? Dala je posao samo onima koji je podržavaju. Tako imamo porodice čiji su svi članovi zaposleni i žive udobno, i druge u kojima niko ne radi i koje jedva preživljavaju. Ima veoma bogatih i ekstremno siromašnih ljudi, srednja klasa više ne postoji.”

Aleksandar tužno komentariše trenutnu situaciju:„Imam prijatelje Albance koji žive ovde na severu. Otišao sam kod njih i rekao sam: hajde da izbegnemo sukobe, da izbegnemo da neko nacrta simbol UČK. Rekli su mi da oni nemaju veze sa tim, da nikada ne bi uradili takve stvari. Šta se onda događa? Neki mladi Albanci stižu ko zna odakle, ko zna kako podstaknuti, i prave nered. Razumete, to su klinci koji su žrtve propagande, koji ne znaju da i pored mnogih poteškoća ovde živimo zajedno, Srbi, Albanci, Romi, Bošnjaci.” Istočno od mosta na Ibru, naime, nalazi se kvart Bošnjačka mahala, gde živi mešovito stanovništvo, gde se govori i srpski i albanski, i koji je oduvek spajao sve etničke grupe. To je trgovačko srce grada, ovde možete pronaći sve i možete platiti u dinarima ili evrima. „Ako nacionalizam raste unutar jednog entiteta, automatski raste i kod ostalih etničkih grupa”, zaključuje Aleksandar Arsenijević.

Ipak se kreće

U albanskom delu grada postoji nevladina organizacija koja se zove „Community Building Mitrovica” i koju finansiraju razne ambasade, a pre svega holandska vlada. Ova NVO se bavi zbližavanjem mladih Albanaca i Srba. Organizuje kurseve engleskog i računarstva, kulturne aktivnosti raznih vrsta, kao što je festival kafe, koji se održava svake godine na glavnom mostu, a ove aktivnosti, svakako korisne, izgovor su za okupljanje ljudi koji žive u istom urbanom centru, ali u režimu totalnog aparthejda.

„Kad se prvi put susretnu, srpska i albanska omladina gledaju sumnjičavo jedna na drugu”– kaže Nemanja Nestorović, jedan od lidera ove NVO – „ali vrlo brzo shvataju da su isti, da dele iste strahove i iste nade. I postanu prijatelji.” Dok su starije generacije, koje su živele u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, još u kontaktu sa vršnjacima iz druge etničke grupe, mladi se uopšte ne poznaju. Neki od njih, i severno i južno od reke, nikada nisu prešli most. Plaše se onoga što je na drugoj strani, uprkos činjenici da je onostrano paradoksalno identično onome što je sa ove strane.

„Ono što me najviše boli” – dodaje Nemanja – „jeste činjenica da, prema nedavnom istraživanju, 100 odsto mladih, i Albanaca i Srba, ima samo jednu želju: da što pre napusti Kosovo i Metohiju. I sa ove tačke gledišta, mi smo isti… Što se mene tiče, kada organizujemo neka putovanja zajedno sa momcima iz drugih delova Srbije, iako smo Srbi, osećam se mnogo bližim Albancima sa Kosova nego sunarodnicima iz Novog Sada ili Beograda. Sve i da to ne želimo da priznamo, kosovski identitet postoji, a Most ga predstavlja: mostovi uvek ujedinjuju, čak i ako ih preseca granica.”

Jedino rešenje za izlazak iz krize koja traje već 30 godina jeste da mladi preuzmu političku inicijativu i urade ono što su Italijani i Hrvati u Istri uradili na početku 1990-ih: da formiraju sopstvenu stranku, zasnovanu na snažnom lokalnom identitetu. Kao što su Istrani prestali da slušaju nacionalističke sirene Rima i Zagreba, tako i Srbi i Albanci sa Severa Kosova i Metohije treba da se usredsrede na interese koji ujedinjuju sve narode koji žive na Kosovu i Metohiji i da grade sopstvenu politiku, u cilju zaštite interesa svih: „Previše je lako da političar koji je u datom trenutku na vlasti, iz svog stana od 150 kvadrata u Beogradu ili Prištini, naređuje nama šta da radimo: sad morate da mrzite Albance, sad morate da dižete barikade, sad morate da idete na sever da palite srpske automobile…” – zaključuje Nemanja.

– „Moramo da se fokusiramo na identitet i lokalne probleme, ostavljajući po strani za trenutak ono što se dešavalo 1990-ih. Svaka nacionalnost ima svoje tačke gledišta o tim strašnim događajima: polako ćemo naći zajedničku istinu, ali potrebne su najmanje tri generacije da se prebrode svi prethodni problemi.”

Nemanja je u pravu: da bi se izbegao scenario kontinuiranog i iscrpljujućeg gerilskog rata kakav je decenijama mučio Sever Irske, prvi korak je da se pronađe dogovor kako da svi narodi žive zajedno na najbolji mogući način: sve ostalo će uslediti samo po sebi u budućnosti. To je jedini način da Kosovo i Metohija izgubi svoje neljudsko lice i jednom zauvek prestane da, poput Medeje, proždire sopstvenu decu.