Kako je Srpski pokret obnove, od stranke uragana, postao privezak na ključu SNS-a

Ta stranka, doduše, zvanično još postoji u registru političkih stranaka. Ovih dana je i nakon 34 godine neprikosnovene vladavine „kralja trgova“, Vuka Draškovića,  dobila i novog lidera, Aleksandra Cvetkovića. On nakon niza godina tihovanja SPO-a, sada najavljuje nove početke ove monarhističke stranke koja se zalaže za ulazak u EU, u NATO, povratak monarhije na čelu sa Karađorđevićima i koja priznaje nezavisnist Kosova.

Činjenica je, međutim, da je Srpski pokret obnove godinama na infuziji Srpske napredne stranke, zahvaljujući čijoj milosti, već duži niz godina ima dva stalna poslanika u srpskom parlamentu, Aleksanda Čotrića i Aleksanda Jugovića. Osim poslanika SPO ima i pomoćnike direktora javnih preduzeća i članove upravnih odbora, ali nema drugih, uobičajenih stranačkih aktivnosti.

Ne učestvuje u izbornim kampanjama,ne oglašava se oko vitalnih državnih pitanja kako se ne bi zamerio većinskom koalicionm partneru sa kojim prvi put sada nije potpisan koalicioni sporazum.

Poslednjih godina glas SPO uglavnom je usaglašen sa vladajućim Vučićevim. Dešavalo se i da Drašković, koji za sebe voli da kaže da je „prosvećeni i odgovorni srpski nacionalista, povremeno iskoči sa tog koloseka, a onda bi se na njega i SPO sručila kanonada napada iz medija pod kontrolom vlasti.

Komentarišući proteste koji su organizovani posle predsedničkih izbora 2017. Drašković je na Tviteru napisao: “Ja sam devedesetih plaćao demonstrante, CIA mi dala vilu na Ženevskom jezeru. Sada, novi demonstranti, a stari inkvizitori. Onda CIA, sada Soroš. Onda Velika Srbija, sada Majka Rusija. Izgubljena četvrtina veka“.

Njegov komentar nije ostao nezapažen, a tadašnji potpredsednik SNS Miloš Vučević izjavio je da ta stranka očekuju od SPO da se što pre izjasni: “Očekujemo jasan stav SPO da li su u koaliciji sa SNS, ili se pridružuju Jankoviću, Jeremiću, Raduloviću i Obradoviću. Nije moguće sedeti na dve stolice istovremeno”.

Morao je Drašković dodatno da objašnjava da nije sa njima u koaliciji i da je Aleksandar Vučić probudio nadu u slom tog Levijatana, kada je odlučno zaokrenuo ka Evropi i kada je najavio otkrivanje i procesuiranje svih zločina Službi bezbednosti, zločina državnog terorizma, od ubistva novinara Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića, pa do masakra nad srpskim mladićima u kafiću „Panda“ u Peći.

I nije prvi put da je SPO deo vladajuće većine. Bili su to i u prošlosti, uprkos ideološkim razlikama sa koalicionim partnerima, ali su najznačajniji deo svog delovanja proveli u opoziciji.

*SPO nastao izdvajanjem iz SNO, među osnivačima Šešelj i Šolević

Srpski pokret obnove osnovan je 14. marta 1990. godine, izdvajanjem iz Srpske narodne obnove koju su 1989. godine osnovali Mirko Jović i Vuk Drašković. To je bila prva srpska nacionalna stranka u Jugoslaviji, nakon obnove višestranačja.

Nakon razlaza sa Jovićem, Drašković je sa svojim otcepljenim krilom SNO, zajedno sa kumom Vojislavom Šešeljem, koji je predvodio Srpski slobodarski pokret osnovao SPO. Nedugo zatim došlo je do odvajanja Šešeljeve struje, od koje je nastao Srpski četnički pokret, a kasnije i Srpska radikalna stranka.

Među tridesetak osnivača SPO 14. marta 1990. godine bili su- biolog dr Đorđe Nikolić, lekar dr Tripo Zirojević, sa Kosova Miroslav Šolević, a jedini d te garde koji je još u SPO, pored Draškovća je i Aleksandar Čotrić.

 

*Zalagali se protiv rata, a imali paravojnu formaciju „Srpska garda“

SPO i njen lider Vuk Drašković početkom 90-ih godina 20. veka otvoreno su istupali protiv ratne politike zvaničnog Beograda i još tokom trajanja rata u bivšoj Jugoslaviji otvoreno žigosali srpske zločine nad bošnjačkim, hrvatskim i albanskim civilnim stanovništvom, pre svega granatiranje Vukovara i Dubrovnika, opsadu Sarajeva i masakr u Srebrenici, za koji Drašković otvoreno priznaje da je bio genocid.

Međutim i SPO je u prvim godinama ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini organizovao paravojnu formaciju Srpska garda, čiji su komandanti bili Đorđe Božović Giška i Branislav Matić Beli. Obojica su ubijena 1991. godine. Beli je 4. avgusta 1991. godine ubijen u sačekuši ispred kuće u Beogradu, a Giška iste godine u septembru u okolini Gospića u jednom od prvih sukoba.

Komandu nad jedinicom preuzeo je Giškin zamenik Branislav Lainović Dugi. Nakon borbi u Hrvatskoj nastavljena su borbena dejstva u istočnom delu BiH, a Srpska garda je rasformirana 1992. godine.

Ostala je upamćena po korektnom ophođenju prema zarobljenicima i civilnom stanovništvu svih nacionalnosti i izuzetnoj vojničkoj disciplini, te se za nju ne vezuju pljačke i ratni zločini. Čelnici SPO nisu priznali nikada da je u pitanju stranačka vojska.

Poslednji komandatant Srpske garde ubijen je mnogo kasnije, po završetku rata, i to ispred hotela „Srbija“, dok je stajao pored kisoka. Zbog njegove likvidacije osuđeni su pripadnici nekadašnjeg „zemunskog klana“ Miloš Simović i Sretko Kalinić.

*Devedesetih godina SPO organizovao sve veće demonstracije

Devedesetih godina ova stranka je predstavljaja pravi uragan koga se vlast pribojavala. Predvodili su sve veće antivladine proteste i uspevala je da okupi najveći broj pristalica. Organizovali su prve velike demonstracije na Trgu republike u Beogradu 9.marta 1991. godine.

Povod za demonstracije bilo je zahtev da generalni direktor Televizije Beograd, Dušan Mitević podnese ostavku, kao i minisar policije Radmilo Bogdanović, da bi se pretvorile u demonstracije protiv Slobodana Miloševića. U masovnim demonstracijama na beogradskim ulicama dve osobe su izgubile život, a te iste večeri uhapšen je i lider SPO Vuk Drašković.

Tog dana na ulice su prvi put nakon Drugog svetskog rata izvedeni tenkovi. Bilo je očigledno da se vlast uplašila, jer joj se tron ozbiljno uzdrmao, ali osim delimičnih ustupaka, smene ministra policije, direktora RTB, nekoliko urednika i novinara i malog medijskog otopljavanja, režim je mogao neokrnjen da nastavi dalje.

A Drašković i SPO izašli su sa oreolom predvodnika bunta protiv postojećeg stanja. Ali, ne bez rana i večne senke “da li je tog marta moglo da se uradi nešto više”.

Ova stranka organizovala je i 1992. godine demonstracije nakon Vidovdanskog sabora, sa kog je zatražena smena režima, zbog katastrofalne i konfuzne političke i ekonomske situacije u kojoj se u tom trenutku nalazila novonastala Savezna republika Jugoslavija.

Nakon razrešenja dužnosti tadašnjeg predsednika SRJ, Dobrice Ćosića, juna 1993. godine, zbog navodnog kršenja Ustava, SPO je ponovo ispred tada Savezne skupštine organizovao jedne od najvećih demonstracija.

Direktan povod za demonstracije bio je incident u skupštinskom holu između Branislava Vakića, poslanika SRS iz Niša i potpredsednika SPO Mihajla Markovića, takođe saveznog poslanika. Vakić, koga je Vojislav Šešelj mesec dana pre incidenta imenovao za četničkog vojvodu, nasrnuo je na Markovića i polomio mu vilicu.

Demontracije su završene hapšenjem i prebijanjem lidera SPO  Vuka Draškovića, njegove supruge Danice i još 132 demonstranata. U sukobima je poginuo policajac Milorad Nikolić, a povređene su 32 osobe.

Nakon dva meseca provedena u zatvoru, bračni par Drašković prebačen je na lečenje u Francusku, pod pritiskom mnogih svetskih državnika – Miterana, Klintona, Jeljcina, Mejdžora i Micotakisa.

SPO je, kao deo koalicije Zajedno sa DS i GSS-om, organizovao i velike tromesečne demonstracije širom Srbije u zimu 1996/1997, zbog krađe na lokalnim izborima. Ti građanski protesti trajali su 88 dana, a rezultati izbora priznati su posle dolaska specijalnog izaslanika OEBS-a, Felipe Gonzalesa 11. februara 1997. i donošenjem leks specijalisa

Poslednje velike demonstracije koje je SPO, zajedno sa koalicijom Zajedno, organizovao bile su antivladine demonstracije 1999. godine, nakon NATO bombardovanja. Taj opozicioni skup održan je na Preobraženje 19. avgusta ispred Savezne skupštine, koji je pokazao očigledno razmimoilaženje između lidera dva opoziciona bloka Vuka Draškovića i Zorana Đinđića i koje se manifestovalo čak i tučom obezbeđenja na bini, a dolazak Vuka Draškovća praćen je povicima – odlazi Vuče, odlazi, ‘Gde ti je Mira’, ‘Idi kod Mire na kafu’, ‘Uuaaaa’, ‘Izdaja, izdaja’, samo su neke od parola kojima je publika ispred Savezne skupštine ‘pozdravila’ obraćanje Vuka Draškovića.“

*Atentati i „eskadroni smrti“

Te 1999. godine u atentatu na Ibarskoj magistrali 3.oktobra poginula su četvorica Draškovićevih najbližih saradnika — Veselin Bošković (Draškovićev šurak), Zvonko Osmajlić, Vučko Rakočević i Dragan Vušurović, a Vuk je pukim slučajem uspeo da prođe gotovo nepovređen. U atentatu u Budvi 15.juna 2000. godine, iako je pucano iz blizine, Vuk je samo lakše povređen, a dva metka su mu samo okrznula čelo.

Drašković je brutalne likvidacije političkih protivnika Miloševićevog režima — lidera opozicije, nezavisnih predstavnika pravosuđa i nezavisnih novinara — okarakterisao kao državni terorizam, a jedinice Službe državne bezbednosti zadužene za te likvidacije nazvao je „eskadronima smrti”.

SPO je inicirao osnivanje i predvodio sve velike opozicione koalicije u poslednjoj deceniji 20. veka — oba DEPOS-a, koaliciju Zajedno, kao i DOS, koji je formiran baš u prostorijama SPO. Iz te koalicije Srpski pokret obnove istupio je početkom 2000. godine i nije učestvovao u petooktobarskim demonstracijama.

Vuk Drašković je kasnije tvrdio da je 5.oktobra došlo samo do smene Miloševića sa čela države, ali ne i do smene njegovog režima..

Tvrdio je da je Služba državne bezbednosti sa liderima DOS-a i šefovima kriminalnih klanova, sklopila „pakt” o rušenju Miloševića i proglasila ih oslobodiocima i herojima 5. oktobra. Uvertira za taj „pakt”, kako je tvrdio, bilo je izbacivanje Srpskog pokreta obnove iz DOS-a i njegovo sistematsko razbijanje putem zajedničke propagande DOS-a i šefova Službe državne bezbednosti preko državnih medija pod režimskom kontrolom.

To je i dovelo, kako je tvrdio Drašković, do izbornog kraha Srpskog pokreta obnove 2000. godine, kada je ostao ispod cenzusa. To je bio trenutak kada je SPO,  posle pune decenije, izgubio značaj koji je do tada imao na političkoj sceni Srbije.

*Od relevantne palamentarne stranke, do liste SNS-a

Do tog trenutka SPO, je još od samog osnivanja bio parlamentarna opozicija. Nakon prvih višestranačkih izbora 1990. godine imao je 19 poslanika.

Na narednim izborima 1992. godine, zajedno sa DEPOS-om imao je 30 poslaničkih mesta, a 1993. gdine 37 poslanika.

Slobodan Milošević je 23. jula 1997. izabran za predsednika SRJ, pa je mesto predsednika Srbije ostala upražnjeno, a uz predsedničke raspisani su i parlamentarni izbori. DS je odlučila da izbore bojkotuje, a SPO da na njih izađe. Drašković je bio na sastanku sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem, a potom objasnio zašto je to učinio.

„Odbiti poziv predsednika države bilo bi nepristojno i nedostojno predsednika SPO i SPO u celini. Naš program počiva na tome da su pregovori i dogovori temelj demokratije.“

Na tim izborima 1997. godine SPO je osvojio čak 45 mandata u republičkom parlamentu, ali je već na sledećim ostao ispod cenzusa.

U leto 1997. netrpeljivost između Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke bila je neskrivena.

SPO je, uz pomoć glasova odbornika SPS, JUL i SRS smenio Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda i ostao sam na vlasti u prestonici.

Vladavini SPO-a Beogradom i danas se neretko pripisuje masovno davanje dozvola za postavljanje kioska, “divlja gradnja” i nezakonita podela stambenih i poslovnih kvadrata, a Vuk Drašković je uveren da iza takvih priča stoje službe bezbednosti.

Uspeh na izborima iz 1997. godine, SPO nikada više nije ponovio i nikada više na izbore nije izašao samostalno. Sa Novom Srbijom, Velimira Ilića izašao je na izbore 2003. godine i osvojio 13 mandata . Na izborima 2007. godine nisu prešli cenzus , a na izborima 2008 i 2012. godine kao deo koalicija „Za Evropsku Srbiju“ i „Preokret“ imali su po četiri mandata.

Od 2014. godine, do danas Srpski pokret obnove postaje privezak SNS-u i Aleksandra Vučića. Od početnih pet poslaničkih mandata SPO, koliko su im u početku dodelili naprednjaci, sveli su se na dva.

*U vlast i sa onima protiv kojih su demonstrirali

SPO je uoči i na početku NATO bombardovanja postala deo Savezne vlade na čijem čelu je bio Momir Bulatović i to zajedno sa onima, protiv kojih jsugodinama demonstrirala.

Vuk Drašković je imenovan za potpredsednika Savezne vlade zaduženog za spoljne poslove.

SPO je, kako je objašnjno javnosti, učešće u toj vladi, na čijem je čelu bio Miloševićev SPS, prihvatio ne bi li Drašković svojim međunarodnim ugledom pokušao da izdejstvuje povoljniju ponudu međunarodne zajednice za rešenje kosovskog konflikta i tako spreči vojnu intervenciju NATO-a.

Založio se za prihvatanje završnog akta iz Rambujea, što je državni vrh Srbije i Savezne Republike Jugoslavije na čelu sa Slobodanom Miloševićem odbio. Nakon toga,24. marta otpočela je intervencija NATO-a, a SPO je u aprilu napustio Saveznu vladu.

Osim Draškovića, SPO je imao i ministre u Saveznoj vladi- Slobodana Nenadovića, ministra za unutrašnju trgovinu i prof. dr Milana Božića, ministra bez portfelja. Nakon što je Drašković razrešen i ministri su podneli ostavke

“S obzirom na sve što sam činio kao potpredsednik Savezne vlade za spoljne poslove, pomalo je i čudno da me je Milošević u toj vladi trpeo i tih 70 dana. On se latio mača tek onda kada sam na njega udario javno, kad sam novinare prozvao zbog njihovog kukavičluka i pozvao ih na otpor unutrašnjoj agresiji, i kad sam, u dramatičnom razgovoru sa njim, njegove bande optužio za smaknuće Slavka Ćuruvije, vlasnika i urednika ‘Dnevnog telegrafa’“, govorio je potom Drašković.

SPO je te godine dobio i svog gradonačelnika – Vojislava Mihailovića, unuk Draže Mihailovića. On je izabran glasovima odbornika SPO i SNS.

SPO je participirao i u prelaznoj Vladi Srbije, formiranoj oktobra 2000. godine, kada je dao trećinu ministarskih mesta, a bio je deo vlasti i pet godina kasnije, kada je Drašković imenovan za ministra spoljnih poslova SCG, a potom i ministra spoljnih poslova Srbije. To je trajalo od 2004. do maja 2008. godine.

*Kako se od pokliča na jedinstvo svi svi, stiglo do raskola , svađe i isključenja

Mnogo ljudi prodefilovalo je kroz SPO za ove 34 godine, mnoge perjanice nisu više uz Vuka, bilo je dosta lomova, odlazaka i preleta u druge stranke.

Miroslav Šolević, jedan od osnivača SPO, stranku je napustio dosta brzo. Promenio je nekoliko stranaka Nova demokratija, Demokratska stranka, da bi konačno prestao da se bavi politikom.

Već 1994. godine stranku je napustio i potpredsednik, Mihajlo Marković, koga je Šešelj zvao „Cimermnov konobar i koji je bio povod demonstracijama 1993. godin. Zajedno sa generalnim sekretarom SPO, Vladimirom Gajićem i Dragoslavom Miličićem prešao je u Demokratsku stranku. Danas nije politički aktivan, dok je Gajić predsednik Narodne stranke.

Prvo veliko cepanje SPO-a usledilo je 1997. godine nakon raspada koalicije Zajedno, koju su osim SPO , činili DS i GSS i približavanja Draškovićeve stranke julu i SPS-u. Stranku je tada sa velikim brojem istomišljenika napustio potpredsednik SPO, Velimir Ilić.

Iste godine u Čačku je osnovao narodnjačku stranku Nova Srbija. Te godine Draškovića je napustio i Dejan Bulatović, koji je u međuvremenu promenio nekoliko stranaka- DHSS, SSP, da bi na posletku završio u vladajućoj SNS.

Krajem 2000. stranku je napustio dotadašnji istaknuti funkcioner, advokat Borivoje Borović, inače Vukov zet. Osnovao je stranku Pravda,a potom je učestvovao u osnivanju i radu Narodne stranke, koju je takođe napustio.

Sledeći veliki raskol u SPO nastao je 2004. godine i to između Draškovića na jednoj i saveznih i republičkih poslanika na drugoj strani.

“U pismu upućenom Draškoviću, funkcioneri te stranke, zajedno sa ministrom Bojanom Dimitrijevićem, nezadovoljni su poslovanjem i kadrovskom politikom koju SPO vodi. Poslanici SPO, među kojima i dva potpredsednika stranke, Veroljub Stevanović i Vojislav Mihajlović u pismu navode da je stranka nenamenski potrošila 136 hiljada evra dobijenih iz republičkog budžeta dok pojedini odbori u unutrašnjosti nemaju ni za komunalne usluge i telefonske račune.

A prema oceni struje u SPO koja je bila lojalna Draškoviću, pobunjeni poslanici su zapravo ogorčeni jednoglasnim zahtevom Glavnog odbora da u Skupštini Srbije ne budu obični statisti i čuvari svojih mandata“, pisali su mediji.

Početkom 2005. Verko Stevanović i Vojislav Mihailović sa još devet poslanika napustili su SPO i formirali Srpski demokratski pokret obnove. Stevanović i Mihailović bili su kopredsednici te stranke do 2008. godine. Da bi Verko kasnije formirao pokret Zajedno za Šumadiju koji je utapao nekoliko puta, u SPAS, pa potom u Zdravu Srbiju i naposletku u POKS, gde je njegov prijatelj iz SPO, Vojislav Mihailović danas predsednik.

Stranku su 2007. godine napustili i Blagica Kostić. i Bogoljub Pejčić, dugogodišnji urednik glasila SPO Srpske reči.

Povodom jednog od rođendana SPO, Pejčić je napisao: „Izneverili smo očekivanja građana koji su imali ogromnu nadu i veru, koji su bili spremni i na borbu i na žrtvu za ideale i za bolju Srbiju. Moramo pred istorijom da priznamo da smo jedno pričali narodu, a da smo sasvim drugo radili iza scene, kada se spusti zavesa.“

Jedan od najvećih unutrašnjih udara SPO je doživeo 2007. godine. Tada je stranku napustio jedan od osnivača, književnik i minstar informisanja u relaznoj vladi 2 000. godine Milan Komnenić. Te 2007. godine stranku je napustio i portparol SPO, Vlajko Senić i prešao u Ujedinjene regione Mlađana Dinkića. Od marta 2013. je predstavnik Srbije u Svetskoj banci i ima položaj savetnika izvršnog direktora konstituence Švajcarske i nije politički aaktivan.

*SNS postala sigurna kuća preletača iz SPO

Stranku je napustila i nekadašnja uzdanica stranke Vladimir Božović. Prelaskom u SNS u dva navrata bio je državni sekretar u MUP-u. Jedno vreme obavlja je i dužnost ambasadora u Crnoj Gori, gde je proglašen nepoželjnom osobom.

Sa jačanjem SNS rastao je i broj preletača iz SPO u tu stranku. Tamo je otišao lični Draškovićev savetnik Milan Božić, a utičište u SNS je pronašao i Bojan Dimitrijević

Zbog pobune protiv Draškovićevog autoritarnog vođenja stranke 2012. godine iz SPO su isključeni, tadašnji potpredsdnici Sanja Čeković i Srđan Srećković, koji je jedno vreme bio čak i ministar trurizma u Vladi Srbije. Ni jedno od njih dvoje nije nastavilo da se bavi politikom.

Maja 2017. godine zamenik predsednika te stranke Žika Gojković, zajedno sa još devet visokih funkcionera Srpskog pokreta obnove, podnelo je ostavke na svoje funkcije i zatražilo od lidera SPO Vuka Draškovića da se izjasni da li je ta stranka vlast, ili opozicija i da li i dalje baštini ideje obnove Kraljevine Srbije i Ravnogorskog pokreta.

Zatražili su i da Glavni odbor razmotri stanje u toj partiji i predlog da Vuk Drašković bude počasni predsednik SPO.

„Vrlo smo nezadovoljni Vašim istupima u javnosti i porukama koje ste slali putem Tvitera, kojim ste ozbiljno narušili odnos sa našim strateškim koalicionim partnerom. Mišljenja smo da nije moralno sedeti u vlasti, a na svakom koraku imati zamerke i kritike na račun Vlade Srbije i njenih funkcionera. Takođe, veoma smo razočarani Vašom željom i potrebom da budete večiti predsednik SPO-a, iako ste i sami svesni da su reforme i uvođenje u stranački rad novih i mladih ljudi neophodne za oživljavanje naše stranke“, navedeno je tada u saopštenju pobunjenika.

Mesec dana kasnije Predsedništvo SPO ih je isklučilo iz stranke.

Gojković je potom osnovao POKS, ali je krajem 2021. godine smenjen i isključen i iz te stranke. U međuvremenu je promenio boje i prešao u SNS i prestao da se zalaže za kraja i monarhiju.

Nakon isključenja Gojkovića iz SPO, nije bilo značajnijih raskola. Međutim,  danas nije mnogo poznato koliko ta stranka ima članova. Poznato je da osim novopostavljenog predsednika stranke, Aleksandra Cvetkovića stranka ima i zamenika predsednika, Aleksandra Čotrića i dva potpredsednika Aleksandra Jugovića i Ljiljanu Kosorić. Među prepoznatljivim likovima u Predsedništvu stranke je i Dragan Kojadinović, nekadašnji ministar informisanja u Vladi Srbije.