Kako nestranački kandidati da finansiraju kampanju?

Kako je Danas već pisao, za finansiranje dobre kampanje, koja podrazumeva terenski rad, medijsku zastupljenost i oglašavanje potrebno je bar dva miliona evra ili 246 miliona dinara za ulazak u drugi krug, i verovatno još toliko za trku u drugom krugu.

Kandidati za predsednika deo dobijaju i od države ali moraju i sami da ga sakupe. Pomoć stranaka bi bila dobrodošla, jer bi kroz donacije svojih članova i pristalica mogle da mu pomognu. Predstavnici stranaka i budući nezavisni kandidati za predsednika Srbije nikada neće priznati da će sredstva za kampanju dobili na nelegalan način i u iznosima većim od sume propisane Zakonom o finansiranju političkih aktivnosti, i uvek će tvrditi da će novac sakupiti od donacija i iz ostalih zakonski dozvoljenih prihoda.

Izdvajanje cele plate, a tek zakonskog maksimuma od 20 prosečnih zarada, za većinu građana u Srbiji je nezamislivo. A ako bi kandidat od svojih pristalica tražio da mu uplate bar po 1.000 dinara, morao bi da ima 246.000 onih koji su spremni na to. Pravna lica, odnosno kompanije i firme, mogu da doniraju 200 prosečnih mesečnih zarada. Izdvajanje tolikog novca nije isključeno, ali se teško može očekivati da će neko uložiti novac u kandidata koji nije blizak vlasti i koji nema izvesne šanse za pobedu.

Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida, za Danas kaže da bi logika predsedničkog kandidata možda trebalo da bude da svojom kampanjom privuče što više malih donatora, odnosno običnih ljudi, jer su male šanse da će privući velike igrače, odnosno velike firme da mu daju novac.

– Aktivnom kampanjom i volonterskim radom treba privući mnogo onih koji bi malim prilogom doprineli finansiranju. Teško je očekivati da će neki čovek iz svog džepa dati 20 prosečnih zarada jer je to velik novac, ali zato treba mnogo ljudi da da po malo – kaže Klačar.

On navodi da se iz analize finansijskih izveštaja političkih subjekata za kampanje vidi da stranke, odnosno politički subjekti, i dalje visoko u svojim prihodima imaju budžetska sredstva to jest novac koji dobijaju od države za kampanju.

– Moćne stranke poput SNS ili SPS su proteklih godina uzimale kredite od banaka. Krediti su na drugom mestu po učešću novca koji stranke troše. Zanimljivo je da nijedna strana banka nije dala novac političkim subjektima, već su to uglavnom domaće banke. Na prošlim izborima to je bila AIK banka. Fizička lica su na trećem mestu po udelu u prihodima partija u kampanji, a tek posle toga pravna lica, odnosno velike kompanije i manje firme – ukazuje Klačar.

Kako objašnjava, stranke su na lošem glasu kada je reč o finansiranju i veliki finansijeri su se na neki način povukli, odnosno ne žele da budu povezivani sa strankama. On dodaje da krupni biznismeni verovatno ne žele ni da rizikuju finansiranjem pojedinih stranaka, jer se nikad ne zna koje će stranke formirati vlast.

Bez velikih donacija 2012.

Ako se pogleda finansijski izveštaj DS za predsedničku kampanju koju je trčao Boris Tadić, može se videti da su se demokrate oslonile na sredstva iz budžeta, i da su imale samo donaciju jednog lica i to od 40.000 dinara i nijedne firme.

SNS, koji je kandidovao Tomislava Nikolića, od 10 pojedinaca dobila je 176.000 dinara i ni dinar od pravnih lica. U prethodnim parlamentarnim kampanjama bilo je donacija i pojedinaca i formi koji su davali velike sume novca partijama.

Pojedinci, uglavnom čelnici ili široj javnosti nepoznati članovi ili simpatizeri stranaka su davali i po nekoliko stotina hiljada dinara, dok su pojedine firme donirale i milionske iznose. Izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije o parlamentarnim izborima 2014. pokazuje da je u odnosu na kampanju 2012. opao broj fizičkih lica koji su spremni da daju prilog strankama. Još drastičnije je, čak petostruko, opao broj priloga pravnih lica.