Kako se izvozi liberalna demokratija – Uputstvo za smenu režima

Priča naših protagonista počinje u jesen 1998. godine u jednom kafiću u centru Beograda. Većina mladih koji su se tu okupili iskustvo je stekla tokom studentskih protesta 1992, a potom 1996-1997. godine. Odlučili su da osnuju pokret „Otpor!“ (u daljem tekstu Otpor, prim. prev.) kako bi srušili jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, koji se nalazio na vlasti od 1986. godine i koji je upravo uspostavio kontrolu nad univerzitetima. Jedan od studenata, Nenad Petrović Duda, skicirao je crnu podignutu pesnicu na zaglavlju lista papira kako bi impresionirao devojku iz pokreta. Nedugo nakon toga, jednog novembarskog jutra, zidovi u centru grada osvanuli su prekriveni grafitima sa  simbolom Otpora. Četvoro mladih aktivista je uhapšeno i osuđeno na petnaest dana zatvora. Podignuta pesnica pojavila se i na naslovnoj strani Dnevnog telegrafa, čiji je glavni i odgovorni urednik, Slavko Ćuruvija, izveden pred sud.

„Otpor se pojavio kao nova snaga. Nakon ovog suđenja ubrzo smo postali poznati“, priča Srđa Popović, koji je tada bio student biologije i svirao u bendu. Pre nego što se upustio u politiku sanjao je da postane rok zvezda. Na početku je „snagu“ Otpora činilo tridesetak studenata i studentkinja. Godinu dana kasnije, hiljade ljudi je nosilo njihov simbol širom zemlje.

„Brzo smo izgradili infrastrukturu u univerzitetskim centrima. Opozicione partije bile su razjedinjene. Omladina se okrenula nama“, objašnjava Popović.

Malobrojnost pokreta i njegovo horizontalno ustrojstvo, bez zvaničnih vođa, pokazali su se kao prednost u slabljenju i diskreditovanju vlasti kroz akcije satiričnog sadržaja. Otpor je nastojao da mobiliše pristalice, pre svega omladinu koja je pokazivala nezainteresovanost za politiku. Okupljao je pripadnike različitih ideoloških struja, od liberala, preko monarhista do socijaldemokrata. „Nismo radili ništa suvo i politički, jer je politika uglavnom dosadna, a želeli smo da sve bude zabavno, ili, još bolje – smešno“, objasnio je Popović, koji kao uzore navodi montipajtonovce (1). Kada je, na primer, jedna grupa Otporaša prošetala magarca okićenog lažnim vojnim ordenjem kroz Kruševac, policija je uhapsila aktiviste ali nije znala šta da radi sa magarcem. „Otvorili su maricu i dvadeset minuta je petnaest policajaca pokušavalo da ugura magarca u policijsko vozilo“, priseća se Srđan Milivojević, bivši aktivista Otpora. „Narod je vikao: ’Ne tuci magarca! Ne tuci narodnog heroja!’“ Ovakve akcije koje su ismevale režim, praćene hapšenjima, završavale su na naslovnim stranama, dok je politička represija dovela do urušavanja legitimiteta vlasti i izazvala podele među Miloševićevim pristalicama.

Generacija Otpora koja je odrasla u vreme bratoubilačkih ratova na prostoru bivše Jugoslavije i međunarodne izolacije sanjala je o „normalnom životu“. „Preko satelitskih kanala mogli smo da vidimo kako žive naši vršnjaci u Parizu ili Londonu, dok su kod nas rafovi u prodavnicama bili prazni. Borili smo se da preživimo“, priča Predrag Lečić, jedan od osnivača Otpora. „Nismo se borili za nešto, već protiv nekoga“, zaključuje Ivan Marović, nekadašnji nezvanični portparol Otpora.

Rat na Kosovu 1999. i bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije od strane Severnoatlantske alijanse (NATO) označili su prekretnicu. „Probudio sam se 24. marta 1999.

i shvatio da je Francuska iz srca Srbije doletela na nebo Srbije i da sa NATO paktom sipa stotine bombi zato što želi da kazni tadašnji režim“, priseća se Milivojević. „Ne bavite se opozicionim radom kada je zemlja pod bombama“, kaže Popović, čija je majka, koja je u to vreme radila na RTS-u, izbegla bombardovanje nacionalne televizije jer tog dana nije bila u popodnevnoj smeni. On se krio, a Ćuruviju su ubili režimski žbiri.

Nakon završetka bombardovanja Otpor je bio prva politička snaga koja je krenula u akciju. Odbacujući odrednicu „studentski“, kako bi proširio bazu, pokret je, uprkos zaoštrenoj represiji, objavio stvaranje ujedinjenog fronta protiv vlasti, zajedno sa političkim partijama, nevladinim organizacijama i sindikatima. Sredinom 2000. godine pretvorio se u masovni pokret koji je bio sposoban da odigra ključnu ulogu među opozicijom.

„Obrazovna“ organizacija

Popustivši pod spoljnim i unutrašnjim pritiscima, Milošević je najavio prevremene izbore za septembar 2000. godine. Otpor je doprineo većoj izlaznosti i, posredno, porazu predsednika. Popović je ušao u skupštinu kao poslanik Demokratske stranke. Postao je savetnik premijera Zorana Đinđića, a potom i član kabineta ministra za ekologiju i savetnik potpredsednika vlade za održivi razvoj. Otpor se pretvorio u partiju, ali je na parlamentarnim izborima 2003. godine doživeo fijasko, sa samo 1,6 odsto osvojenih glasova.

Ovo, međutim, nije bio kraj avanture za Popovića. Zajedno sa Slobodanom Đinovićem, još jednim od osnivača Otpora, 2003. godine je pokrenuo Centar za primenjenu nenasilnu akciju i strategije (Centre for Applied Nonviolent Action and Strategies – Canvas; u daljem tekstu Kanvas, prim. prev). Tokom godina koje su usledile, Kanvasovi treneri obučavali su aktiviste u pedesetak zemalja, uključujući Gruziju, Ukrajinu, Belorusiju, Albaniju, Rusiju, Kirgistan, Uzbekistan, Liban i Egipat.

U skromnim prostorijama Kanvasa, smeštenim u novobeogradskom tržnom centru, ništa ne ukazuje na ovoliku mrežu. „Obučavanje aktivista je postala naša profesija“, kaže Popović. „Prva lekcija se tiče izgradnje jedinstva uz pomoć snažne vizije budućnosti. Objašnjavam im kako da ujedine pristalice različitih ideoloških profila oko zajedničkog cilja, kako bi osvojili preko 50 odsto glasova.“

Kada nije u Srbiji gde rukovodi firmom Orion telekom, Đinović drži kurseve o nenasilnoj borbi širom sveta. Na listi njegovih destinacija nalaze se, između ostalih, Vijetnam, Zimbabve, Svazilend, Sirija, Somalija, Azerbejdžan, Papua Nova Gvineja, Venecuela i Iran. Kanvasovi izaslanici drže kurseve o strategijama za smenu vlasti nenasilnim metodama i ubeđeni su da spontane revolucije ne mogu da uspeju. Sve se svodi na planiranje i primenu taktike: kako postići jedinstvo, podstaći na građansku neposlušnost, organizovati bojkote, koje slogane odabrati, kako koristiti muziku. Njihov metod sastoji se od četiri faze: analiza situacije, osmišljavanje operacije (ono što treba da se uradi), sprovođenje u delo (kako pobediti, ko radi šta, kada, kako i zbog čega), i razmatranje tehničkih aspekata (logistika, koordinacija i komunikacija).  Identifikuju se stubovi moći – policija, vojska, institucije, mediji – i podučavaju taktike koje treba da ubede one koji u njima rade da otkažu poslušnost. Da li Kanvas promoviše određenu viziju sveta? „Mi nismo ideološka, već obrazovna organizacija“, odgovara Popović. Politička pozadina aktivista nije važna. „Proverimo da li se radi o ekstremnoj ideologiji, levoj ili desnoj, jer ekstremne ideologije nemaju kapacitet rasta kroz nenasilnu borbu.“

Kanvasov tim je mali. „Pet zaposlenih, pet plata, kancelarije i besplatna internet veza, besplatni telefoni“, navodi Popović. „Obukom se bavi njih dvanaestoro, iz četiri zemlje i oni rade nešto drugo u životu.Gruzini predaju na fakultetima i na institutu, Filipinka je aktivista NVO (nevladina organizacija); ovde, u Beogradu, momak radi u IT, drugi ima firmu za knjigovođstvo…“.

Prvi klijenti su bili iz istočne Evrope. Fond za evropsku edukaciju – poljska fondacija – stupio je u kontakt sa Kanvasom u septembru 2002. godine sa zahtevom da organizuje obuku za aktiviste pokreta Zubr („Bizon“) koji su želeli da sruše režim Aleksandra Lukašenka u Belorusiji. Šest meseci kasnije vlasti ove države su proglasile Kanvasove izaslanike za nepoželjne. Pre nego što će, u novembru 2003. godine, učestvovati u „Revoluciji ruža“ i odlasku sa vlasti Eduarda Ševarnadzea, gruzijski aktivisti iz pokreta Kmara! („Dosta!“) prošli su kroz obuku u Srbiji u junu iste godine. Metode srpskih trenera će naročito uzeti maha u Ukrajini, u jesen 2003. i zimu 2004. godine. Ukrajinci su potom obučavali aktiviste u drugim zemljama, u Azerbejdžanu, Litvaniji, Rusiji, Iranu…

Smene režima u centralnoj i istočnoj Evropi probudile su interesovanje u arapsko-muslimanskom svetu, u Južnoj Americi i podsaharskoj Africi. Crna pesnica se ponovo pojavila u Libanu 2005. godine, na početku „Revolucije kedra“, kao i na Maldivima, tri godine kasnije. Petnaestak egipatskih aktivista iz pokreta 6. april i Kefaje („Dosta je bilo“) stiglo je 2009. godine u Beograd kako bi izučavali strategije koje bi mogle da im pomognu da sruše neoborivog predsednika Hosnija Mubaraka. Radionice su održane na Palićkom jezeru, blizu granice sa Mađarskom. „Ovaj slučaj je jedinstven po tome što su nakon radionica preuzeli celokupni model. Organizovali su pedeset radionica u petnaest egipatskih gradova“, objašnjava Popović. „Obuka kroz koju smo prošli, o građanskoj neposlušnosti, nenasilnoj borbi i načinima za obaranje stubova sistema, uticala je na naše delovanje“, svedoči Tarek el-Kuli, bivši član 6. aprila, zadužen za organizovanje demonstracija.

Poneseni događajima u Tunisu, njihovim spontanim karakterom i iznenadnim svrgavanjem predsednika Zina el Abidina ibn Alija, egipatski aktivisti su krenuli u napad na trgu Tahrir u Kairu, u januaru 2011. Nosili su transparente sa stisnutom pesnicom i sloganom „Pesnica drma Kairo!“. Internetom je kružio pamflet sa mestima koje treba zauzeti (egipatska radio-televizija, policijske stanice, predsednička palata) kao i uputstvo o tome kako se ponašati sa snagama reda. Demonstrantima je savetovano da nose ruže, uzvikuju pozitivne slogane, da grle vojnike i ubeđuju policajce da pređu na njihovu stranu. Pečat Kanvasa je bio jasno prepoznatljiv.

Nakon Mubarakovog pada, neki aktivisti su se pridružili puču generala Abdela Fataha el Sisija, dok su drugi završili u zatvoru.

Podrška venecuelanskoj opoziciji

Popović, koji se smatra „tajnim organizatorom“ arapskog proleća, veruje da je razlog neuspeha u Egiptu nedostatak jasnog projekta: „Samo su želeli da sruše Mubaraka, a nisu razmišljali šta posle. Onda je došlo Muslimansko bratstvo i vojska, a ovi klinci su završili u zatvoru. To je jako tužno. U Ukrajini i Srbiji je bilo jednostavno – želeli smo da živimo kao u Evropi. Ali za arapske zemlje nema pozitivnog modela“.

Iako negira da je direktno obučavao samoproglašenog „predsednika“ Venecuele, Huana Gvaida, Popović priznaje da mu je protivnik režima Nikolasa Madura prijatelj: „Naravno da sam učinio sve što je bilo u mojoj moći da mu pomognem da se bori protiv režima kom ni vojska više nije dovoljna da ga zaštiti od sopstvenih građana.“ Još od nedvosmislene pobede Uga Čaveza na izborima u decembru 2006. godine, kada je pokojni predsednik osvojio 62% glasova, Kanvas je savetovao venecuelanski omladinski pokret Generación 2007 i radio sa venecuelanskim aktivistima, u Meksiku i u Srbiji. Nekoliko Gvaidovih saradnika učestvovalo je u Kanvasovoj obuci u Beogradu 2007. godine: Geraldin Alvarez, njegova direktorka za medije, Eliza Totaro, koja je radila na promociji studentskog pokreta po uzoru na vizuelni identitet Otpora, kao i Rodrigo Dijamanti, zadužen za humanitarnu pomoć iz Evrope.

U tekstu iz juna 2017. godine, čelnici Kanvasa izneli su svoje viđenje uspešne strategije u ovoj zemlji: „Opozicija u Venecueli mora da razgovara sa policijom, koristeći muziku, zagrljaje i cveće, a ne da je gađa Moltovljevim koktelima, kamenjem i bombama ispunjenim fekalijama (2).“ U septembru 2010, Kanvas je identifikovao snabdevanje električnom energijom kao glavnu strukturnu slabost zemlje: „Opozicione grupe mogle bi da iskoriste ovu situaciju (3).“ Nezadovoljni delovi vojske bi, prema ovoj analizi, mogli da intervenišu, ali samo u slučaju masovne pobune: „To je bio obrazac u poslednja tri pokušaja državnog udara. U trenutku kada je vojska verovala da uživa dovoljnu podršku, javnost nije reagovala pozitivno (ili je reagovala negativno), i udar bi se završio neuspehom.“ Nakon Čavezove smrti 2013. godine i daljeg propadanja ekonomije, pokušaji destabilizacije su postali sve izraženiji.

U martu 2019. godine došlo je do havarije u hidroelektrani Simon-Bolivar. U Karakasu i većem delu Venecuele je nestalo struje. Propadanje infrastrukture, utvrđeno još od 2010. godine, dostiglo je tolike razmere da je spoljna intervencija, na primer hakerski napad, mogla da prođe neprimećeno. Američki državni sekretar Majk Pompeo ubrzo se oglasio preko Tvitera: „Bez hrane. Bez lekova. Sada i bez struje. Sutra bez Madura.“ „Svetlo će se vratiti kada [Madurova] uzurpacija bude okončana“, dodao je Gvaido, apelujući na oružane snage. Dva meseca ranije, Vilijam Braunfild, bivši američki ambasador u Karakasu, ohrabrivao ga je u istom duhu: „Po prvi put imate vođu opozicije koji šalje jasnu poruku oružanim snagama i zakonodavnoj vlasti da ih želi na strani anđela i dobrih momaka (4).“

Ovaj slučaj pokazuje da se ciljevi Kanvasa poklapaju sa ciljevima američkih vlasti, koje promoviše Agencija za međunarodni razvoj Sjedinjenih Američkih Država (United States Agency for International Development – Usaid), kao i Kancelarija za tranzicione inicijative (Office of Transition Initiatives – OTI). U dopisu iz novembra 2006. godine koji je obelodanio Vikiliks, Braunfild opisuje američku strategiju u Venecueli: „Osnažiti demokratske institucije; infiltrirati se u političku bazu režima; podeliti čaviste; zaštiti glavne interese SAD; izolovati Čaveza na međunarodnom planu.“ Potom sledi zaključak: „Ovi strateški ciljevi predstavljaju najbitniji aspekt rada Usaid-OTI u Venecueli“ (5). Dok se tragovi Kanvasa uočavaju i u Boliviji poslednjih meseci, ova organizacija još nije intervenisala među nekim od glavnih saveznika SAD, poput Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata ili Pakistana.

Kako bi se razumeo ovaj izuzetan uticaj male beogradske ekipe potrebno je vratiti se u devedesete. Smernice nalazimo u specijalnom izveštaju Instituta za mir SAD (United States Institute od Peace – USIP) od 14. aprila 1999: „Potrebno je da vlada SAD značajno poveća podršku demokratiji u Saveznoj Republici Jugoslaviji i da tokom ove fiskalne godine poveća pomoć sa trenutnih 18 na 53 miliona dolara (…). Ova sredstva mogla bi da se koriste za finansiranje putovanja studentskih vođa u inostranstvo, kao i za podršku studijskim programima i boravku u Evropi i SAD (6).“ Izveštaj je ilustrovan crnom uzdignutom pesnicom, simbolom Otpora.

„Mnogi međunarodni akteri su u to vreme imali interes da sruše Slobu [Slobodana Miloševića]“, objašnjava Popović. „Imali smo ozbiljne odnose sa važnim predstavnicima Klintonove administracije. To su bile osobe sa kojima ste mogli da razgovarate o politici i predstavnici organizacija od kojih ste mogli da dobijete ozbiljan novac – poput Nacionalne fondacije za demokratiju [National Endowment for Democracy – NED], Međunarodnog republikanskog instituta [International Republican Institute – IRI] i Nacionalnog demokratskog instituta [National Democratic Institute – NDI], koji je više radio sa partijama i Fridom haus [Freedom House], koji je sarađivao sa medijima.“ Iako se zvanično vode kao nevladine, ove organizacije su direktno vezane za dve najveće američke političke partije ili ih finansiraju kongres i vlada SAD.

Bivši ambasador SAD u Bugarskoj, Hrvatskoj i Srbiji, Vilijam Dejl Montgomeri, izjavio je kako je za tadašnju državnu sekretarku, Madlen Olbrajt, svrgavanja Miloševića bila lična stvar, a Otpor je u tome bio odlučan više nego ostali u opoziciji (7). „Opozicija je trebalo da ćuti, a oni su se videli sa Madlen Olbrajt. Vuk Drašković joj je poljubio ruku, a vlast je to iskoristila.Ta vrsta podrške gde se oni sa njima sreću i slikaju nije bila nikakva podrška. Zato mi nikada nismo hteli sa njima da se slikamo“, komentariše Popović.

„Nismo znali kako da srušimo Miloševića. Onda je on najavio prevremene izbore i odjednom nam se ukazala prilika da pokrenemo ciljanu kampanju protiv njega“, priča Džejms O’Brajen, tadašnji specijalni izaslanik predsednika Bila Klintona za Balkan (8). Ovaj bivši direktor za političko planiranje u Stejt dipartmentu u međuvremenu je postao potpredsednik Grupe Olbrajt Stounbridž (Albright Stonebridge Group – ASG), jedne od brojnih američkih kompanija koje su osnovali bivši državni službenici, predstavnici vojske i diplomate koji su se nakon rata vratili sa ciljem da kupe državna preduzeća na Kosovu (9).

Prema rečima Pola M. Mekartija, tadašnjeg regionalnog predstavnika NED-a, Otpor je primio veći deo od 3 miliona dolara koje su američke organizacije potrošile u Srbiji nakon septembra 1998. Ova sredstva koristila su se za organizovanje demonstracija i izradu propagadnog materijala – majica, letaka i nalepnica sa stisnutom pesnicom – kao i za obuku i koordinaciju aktivista.

„Preuzeli smo dva miliona nalepnica ’Gotov je’ i razdelili po Srbiji; to je neko platio. Plaćene su nam kancelarije, mobilni telefoni, imali smo odbore u 168 mesta. To je bila najveća mreža, ni jedna druga stranka u Srbiji to nije imala“, kaže Lečić.

Obuka srpskih aktivista uključivala je seminare o strategijama nenasilne borbe u duhu doktrine Džina Šarpa, politikologa sa univerziteta Harvard koji je preminuo 2018. godine. Njegovi radovi u ovoj oblasti izvršili su veliki uticaj. U predgovoru za treće izdanje pamfleta Od diktature do demokratije, Šarp piše: „Kada smo posetili Srbiju nakon pada Miloševićevog režima, rekli su nam da je ova knjiga imala ogroman uticaj na opoziciju (10).“ Na seminaru održanom u Budimpešti tokom leta 2000. godine, koji je organizovao IRI, Popović i druge vođe Otpora sreli su se sa Robertom Helvejem, Šarpovim bliskim saradnikom. Helvej, veteran rata u Vijetnamu, bivši vojni ataše u Rangunu i pukovnik u penziji, predavač u vojnoj školi pri Obaveštajnoj agenciji za odbranu (DIA), trenirao je srpske studente u duhu Šarpovog učenja: „Strategija je podjednako važna za nenasilnu akciju, koliko i za vojnu.“

Popovićeva verzija događaja se razlikuje: „Od njih nismo ništa naučili“, insistira. „U Budimpešti smo videli Helveja tokom četiri dana i od toga je napravljena priča da su došli zli Amerikanci. Mi smo ranije došli na tu ideju.“ Popović je u međuvremenu nastavio da se viđa sa pukovnikom Helvejem, koji je postao njegov „prijatelj i profesor“, njegov „lični Joda (11)“. Pukovnik je po njemu nazvao mačku – „Srdži“. „Ne ume da izgovori moje ime“, kaže čelni čovek Kanvasa dok priča o svojoj poseti Helveju u SAD i razgovoru koji su vodili o njegovom ličnom oružju. „Što se toga tiče, pravi je Amerikanac – oni vole oružje. Stalno smo se zezali na tu temu.“ Da li je imao zadršku oko saradnje sa pukovnikom američke vojske? „Ne posmatram ga kao pukovnika vojske. A i da je pukovnik vojske ne pričamo o vojsci; idologija Otpora je bila nenasilna.“ Strategiju koju obojica propagiraju definiše, međutim, kao rat drugim sredstvima, „asimetrični rat“. „Nismo bili grupa naivnih klinaca, već ozbiljni politički aktivisti“, ističe Popović.

Operacija protiv Miloševića je, prema Vašington postu, koštala SAD 41 milion dolara: „To je bio početak izuzetnog napora u cilju svrgavanja predsednika strane države, ne putem tajne operacije, poput onih koje je CIA [Centralna obaveštajna agencija, Central Intelligence Agency] vodila u Iranu ili Gvatemali, već uz pomoć savremene predizborne kampanje (12).“ U tome je učestvovala čitava mreža međunarodnih saradnika, uključujući organizacije poput Fridom hausa – institucije koju finansiraju vlada SAD i Evropska unija, čija je svrha odbrana „ljudskih prava“ i promovisanje „demokratije“ – i privatne fondacije kao što su Ford, Karnegi, Rokfeler, Institut za otvoreno društvo Džordža Sorosa ili Fondacija Mot. U mrežu su bili uključeni i ambasadori, kao i zaposleni u ambasadama koji su održavali veze sa opozicionim partijama i predstavnicima „civilnog društva“.

Ove fondacije i spoljna podrška za Popovića nisu predstavljali problem, jer se, prema njegovim rečima, radilo o „organizacijama koje rade transparentno“. Isto pitanje je izazvalo oštru reakciju kod Marovića: „Za koga radite, za Putina? Ta pomoć je došla u poslednjim mesecima naše borbe protiv Miloševića. Zašto se to prikazuje kao presudno? Propagandna mašina iz Kremlja o tome govori od revolucije u Ukrajini 2004. godine. Moskva pokušava da diskredituje nenasilnu borbu predstavljajući je kao nametnutu spolja“, odgovara iritiranim tonom nekadašnji aktivista Otpora koji danas živi u Keniji.

Popović je daleko manje jasan u odgovoru na pitanje iz kojih izvora se finansira Kanvas: „Fiksne troškove (plate i zakup prostora) plaćamo sopstvenim sredstvima, kako bismo mogli da živimo nezavisno, da ne jurimo za novcem.“ Kada je reč o finansiranju preko projekata, kaže da su „sarađivali sa preko trideset organizacija“, ne precizirajući o kojim organizacijama je reč, osim u slučaju Egipta, gde govori o saradnji Kanvasa i Fridom hausa . Na Kanvasovom sajtu navedeni su „prijatelji“ organizacije, ali ne i strani donatori. Drugi izvori pokazuju da je američki ogranak belgijske Fondacije kralja Boduena Kanvasu dao 2,5 miliona dolara između 2006. i 2015. godine, za sprovođenje projekata u Siriji i Egiptu.

Međunarodni centar za nenasilne sukobe (ICNC) više se ne navodi među Kanvasovim partnerima. Marović i Popović od 2003. godine sarađuju sa ovom organizacijom, koju su 2002. godine u Vašingtonu osnovali Džek Dival i Piter Akerman. Potonji je nekadašnji Šarpov učenik koji se obogatio na finansijskom tržištu kroz trgovinu obveznicama visokog rizika. Nakon što je njegov poslovni partner osuđen na zatvorsku kaznu zbog prevare, Akerman se okrenuo promovisanju demokratije. Predsedavajući Fridom hausa postao je 2005. godine, odmenivši na tom mestu Džejmsa Vulsija, bivšeg direktora CIA i ambasadora SAD u pregovorima o konvencionalnim vojnim snagama u Evropi. Uprkos zaokretu u karijeri Akerman se nije povukao iz biznisa i još uvek se nalazi na čelu kompanije Rokport kepital i investicionog fonda Kraun kepital grup.

Popović se sa Divalom i Akermanom upoznao tokom snimanja njihovog dokumentarnog filma o Otporu, Bringing Down a Dictator (2002). Marović je učestvovao u stvaranju dve video igre koje je izdao ICNC: A Force More Powerful (2006) i People Power (2010). Koncept je jednostavan: u svetu postoje zli diktatori i dobre demokrate, dovoljno osloboditi se loših momaka da bi svet bio bolji. Marović je takođe napisao priručnik za ICNC: The Path of Most Resistance („Put najvećeg otpora“), a 2016. godine je osnovao „Rajz“ (Rhize), nevladinu organizaciju specijalizovanu za savetovanje i obuku društvenih pokreta širom sveta, sa sedištem u Njujorku i kancelarijom u Najrobiju.

Bivši aktivisti Otpora su našli mesto u organizacijama poput Fridom hausa, ili u privatnim fondacijama, poput Soroševih. Neki su postali deo političke elite i ušli u vladu.

Popović i Đinović predaju na američkim univerzitetima, drže onlajn kurs na univerzitetu Harvard. Popović je 2017. godine izabran za rektora univerziteta Sent Endrus u Škotskoj. Jednom godišnje drži predavanje na Akademiji vazdušnih snaga SAD u Kolorado Springsu. „Moja teorija se nije promenila: 4% uspeha u smeni režima se postiže nasilnim sredstvima, a 96% nenasilnim. Jednog dana ovi pitomci će reći: ’Hajde da bombardujemo’ ili ’Nećemo da bombardujemo’. Ukoliko možete da utičete na odluku tog tipa, spasićete mnoge živote“, kaže Popović, koji je, uz Šarpa, nominovan za Nobelovu nagradu za mir 2012. godine. Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2014. godine je proglašen za jednog od „mladih globalnih lidera“, a američki časopis Forin polisi ga je 2011. godine predstavio među „sto najvećih mislilaca na planeti“.