foto FoNet Milica VučkovićPočetkom decembra potpredsednik i ministar spoljnih poslova Vlade Srbije Ivica Dačić izjavio je kako je prednost Srbije to što ne zna kako izgleda živeti bez krize, što daje posebnu snagu i vitalnost državi i narodu.
Bez imalo stida što je pune tri decenija u vlasti, bilo na samom vrhu ili kao prilepak, ali nikada bez uticaja.
Ova uvreda uvijena u oblandu „posebnosti“ najlakše se poredi sa sindromom tzv. kuvane žabe koji nas uči da ukoliko živu žabu ubacimo u posudu ispunjenu hladnom vodom koju postepeno zagrevamo, nesretnica neće ni primetiti.
No, kako kaže stara izreka, što priliči Jupiteru, ne priliči volu, samilost koja se oseća prema žabama nije primenjiva na narod; njega je moguće kuvati, farbati, gnječiti, presoliti. Živ, klan, nedoklan, izvrnuće se ispred čarobne kutije koja ružičastim talasima greje i zaglupljuje, a bogami sve češće i zasmejava na nervnoj bazi baš kao prava Zadruga. Ona Pinkova.
Otuda je apsolutno normalan naslov „Opozicija negoduje što ministri sve češće psuju majku poslanicima“. Jer nikoga ne čudi kad ministri oponente ruže na sva usta, baš kao i građane koji nisu po volji. S tim što su za potonje pripremljeni i nalozi za hapšenje čim dignu glavu i glas.
No, šta očekivati kad je poltička sintagma „ološ sa dna kace“ lansirana sa ključne adrese Srbije, pa se sad i SNS-poletarci utrkuju ko će iščačkati efikasnije „dno“. Jedna od mladih naprednjačkih „akademkinja“ odbrusiće tako generalu Zdravku Ponošu: „Ti nisi čak ni dno dna, već mnogo niži i blatnjaviji stvor! Dezerteru, životi Srba na KiM ugroženi su zahvaljujući politici koju je ološ kom i sam pripadaš u prošlosti vodio! I danas radite isto! A što se havarije tiče – ti, tvoje reči i dela su pravi primer havarije po naš narod.“
No, na vlast i one koji glasaju za nju primenjiva je i teorija zatvorenikove dileme, na koju je nedavno podsetio profesor psihologije Oliver Tošković; suština je u trulom kompromisu u kojoj nijedan od dva zatvorenika ne priznaje počinjeno nedelo, premda će tako obojica možda i izbeći kaznu jer je priznanje ključno. Ova psihološka teorija odavno je poznata i u političkoj praksi gde se besramno kupuju i prodaju uverenja i glasovi, ali malo ko će priznati tu rabotu pošto jedni dobijaju vlast, a uz crkavicu i privid sigurnosti da ih neće dokačiti zlehuda sudbina onih koji se opiru.
Srbija obiluje paradoksima koji su pre desetak godina bili teško zamislivi, a danas su gotovo deo folklora. Kako drugačije objasniti što je malo kome čudan nedavni tzv. štrajk članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije? I još čudniju odluku vladajućeg dela narodnih poslanika da ih podrže, premda i vrapci znaju da je ono što je Savet proglasio pritiskom i ugrožavanjem nezavisnosti nije ni u ludilu za poređenje sa onim što im vlast radi. I za koju rade.
Pri čemu Savet REM-a i činjenjem, a posebno nečinjenjem, omogućava mrkli medijski mrak u kome se ni žabe ni zatvorenici ne vide i ne čuju, niti sami šta vide i čuju. Nasuprot tom malo ko ima trunku solidarnosti sa rudarima u štrajku, radnicima Fijata ili učiteljima koji imaju toliko mizerne plate da ih i deca i roditelji šikaniraju i tretiraju kao roblje. Sem kad se, kao u zatvorenikovoj dilemi, odluče na ćutanje i „dodatnu“ zaradu za poklonjenu ocenu. Nema milosti ni za decu koja ne mogu u vrtić samo zato što su im roditelji nezgodne političke opredeljenosti, premda je i poverenica Brankica Janković presudila da je reč o diskriminaciji. Ali, za njih ne važi izborna šifra „za našu decu“.
Tako poređene kockice dovode nas do još novog paradoksa – nikad manje pismena deca, a nikad više „vukovaca“; doktorati se množe geometrijskom progresijom iako iza većine nema ni trunke zalaganja i znanja. Ali ako dokazani falsifikator Siniša Mali može da bude ministar i potpredsednik Vlade ili Aleksandar Šapić gradonačelnik, što prpošni izdanci SNS-ove „akademije“ ne bi bili i doktori nauka!
U Srbiji je logično da se iste ili slične pojave mere različitim aršinima, pa tako učesnicima ekoloških protesta stižu prekršajne, pa i krivične prijave, zbog blokade magistralnog ili auto-puta, a višenedeljne barikade na severu Kosova su junački čin, premda nisu poslužile baš ničemu, ako izuzmeno relativnu slobodu za bivšeg kosovskog policajca Dejana Pantića. To što ih Vučić „plaća“ iz budžeta da napuste svoje poslove samo ih približava zatvorenikovoj dilemi. Isti pakt sa sopstvenim stanovništvom ima i Aljbin Kurti, a nonsens je da kosovske Srbe kao državljane svojataju i jedni i drugi!
Već samo poređenje naići će na rafalnu vatru vlasti, njenih epigona i tabloidnih tvorevina, pošto postoje jednaki i jednakiji građani. Oni kojima se, u sadejstvu sa belosvetskim hohštaplerima, kradu vazduh, voda i zemlja treba da klimaju glavom i ako već hoće nešto da čuju naćule uši ka Andrićevom vencu, iako tamo stoluje, kako je sam kazao, „najgluplji predsednik na svetu“. Nesretnici zarobljeni na Kosovu (u Metohiji ih skoro i nema!) drže na gotovs ne samo uši.
U zapaljivoj atmosferi koju greju Vučić i Kurti, normalno da incident sa zadržavanje partijarha Porfirija na Merdaru bude skandal neverovatnih razmera – što i jeste! – a policijsko zadržavanje kosovske političarke iz, razume se, nepoželjnog srpskog korpusa, pravo junačko delo. I nije stvar samo u tome što su patrijarha zadržali kosovski policajci, a Radu Trajković srpski.
I svima je sve normalno, jer, kako reče Dačić, bez krize ne umeju da žive.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
