Kakva je sudbina Vašingtonskog sporazuma?

To ocenjuju za Danas stručnjaci za međunarodne odnose, povodom godišnjice sporazuma koji su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tadašnji kosovski premijer Avdulah Hoti potpisali sa Trampom u Beloj kući, u prisustvu tadašnjeg specijalnog izaslanika američkog predsednika za dijalog o Kosovu Ričarda Grenela.

Naši sagovornici saglasni su da Vašingtonski sporazum sadrži i dobra “rešenja”, naročito kada je reč o infrastrukturnim projektima.

S druge strane, oni naglašavaju da ostaje pitanje da li će Bajdenova administracija, koja je dosad bila prilično “rezervisana” prema navedenoj inicijativi, ubuduće pokazati veću spremnost za primenu segmenata koji su u spoljnopolitičkom interesu i SAD.

Situaciju, napominju, dodatno otežava činjenica da aktuelni kosovski premijer Aljbin Kurti ne gleda blagonaklono na Vašingtonski sporazum.

Prema mišljenju Marka Savkovića, izvršnog direktora Fondacije BFPE za odgovorno društvo, sve ono iz pomenutog dokumenta što je usmereno na ekonomsku saradnju “u načelu je dobro”.

– Šteta što više okvirnih sporazuma koji se tiču pristupa različitim šemama finansiranja sada „visi u vazduhu“. Američki pritisak je na kraju doveo do ukidanja taksi (za proizvode iz Srbije, prim. nov.) u Prištini, koje su nastavak dijaloga o kosovskom pitanju činile nemogućim. Tako su stvoreni uslovi za „restartovanje“ onog dijaloga u kome posreduju Evropljani. Naši policajci su ušli u integrisani prelaz Merdare. Urađena je studija izvodljivosti za energetske potencijale jezera Gazivode – doduše, obe strane su izbegle da se o njoj izjasne.  Teško je govoriti o tome šta je najveće konkretno dostignuće Vašingtonskog sporazuma – iz perspektive Beograda, to je ukidanje taksi, iz perspektive Prištine, izraelsko priznanje Kosova. Međutim, koliko god ono bilo važno, nije vodilo drugim priznanjima, niti članstvu u međunarodnim organizacijama, konstatuje Savković.

Naš sagovornik naglašava da postoje najave da se ta međunarodna “trka” za priznavanje Kosova (lobiranje Prištine), odnosno “otpriznavanje” (lobiranje Beograda) nastavlja. Prema njegovom mišljenju, to će dalje komplikovati Briselski dijalog, “zadatak pred Lajčakom  postaje još teži (Miroslav Lajčak, specijalni predstavnik EU za dijalog o Kosovu, prim. nov.), ali ostaje nada da postoji nekoliko tehničkih tema oko kojih se još može naći zajednički jezik”.

Podsetimo, predsednik Srbije izjavio je ove sedmice tokom Bledskog strateškog foruma da će Priština od 4. septembra krenuti u diplomatsku ofanzivu da Kosovo bude primljeno u mnoge međunarodne organizacije i ocenio da to znači zaustavljanje dalje primene Vašingtonskog sporazuma.

Kako je poručio, na Srbiji je da se pripremi za takav razvoj događaja i da na njega odgovori.

Savković tvrdi da se smena administracije u Vašingtonu, koja se dogodila u januaru, kada je Bajden preuzeo dužnost predsednika, može pokazati i kao “prerušeni blagoslov” za Beograd kada je reč o Vašingtonskom sporazumu.

Kako objašnjava:”Možda SAD neće insistirati na dve stavke iz dokumenta koje su za Beograd naročito problematične – a to su preseljenje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, čemu se EU protivi, i obaveze koje se tiču 5G tehnologije i njenog poveravanja takozvanim neproverenim dobavljačima, odnosno Huaveju i drugim kineskim kompanijama”.

– Mislim da će SAD relativno brzo morati da izađu sa novim, sveobuhvatnim pristupom pariranja, ako ne suprotstavljanja, kineskom uticaju ovde. To vidim kao nešto što bi mogle da rade potpuno same, nezavisno od evropskih partnera. A sa kakvim ambicijama tačno, videćemo, jer Avganistan predstavlja veliku, veliku promenu i otvara pitanje američkih aspiracija u nizu regiona širom sveta, uključujući i naš, zaključuje Marko Savković.

Govoreći na iste teme, Igor Novaković, istraživač Saveta za inkluzivno upravljanje, navodi da je Vašingtonski sporazum bio “ad hoc” inicijativa, “zasnovana na ličnim ambicijama gospodina Grenela i predsednika Trampa, bez nekog sistematskog pristupa”.

– Međutim, sam događaj je pokazao da kad postoji pažnja SAD i određeni „tvrđi“ pristup, stvari se mogu pomeriti sa mrtve tačke. Očigledno je da napredak na osnovu sporazuma bio uslovljen ostankom i Grenela i Trampa na vlasti, ali instiranje SAD na nekim delovima ovog sporazuma i nakon Trampovog odlaska sa vlasti navodi na pomisao da je dosta elemenata koje sadrži kompatibilno i sa interesima nove administracije, i da će se na kraju na njih Amerika i dalje fokusirati, smatra Novaković.

Igor Novaković zaključuje: „Mislim da će ta vrsta rešenja morati da se ponovi u budućnosti, ako je cilj da se “sklopi” sveobuhvatni sporazum Beograda i Prištine.  Kampanje unose tenziju u javnostima jedne i druge strane, samim tim udaljavaju strane od smislenih razgovora. Drugi aspekt je svakako fokus na ekonomsku normalizaciju kojom bi dobar deo tehnickih problema, na primer pitanja registarskih tablica ili ličnih karata, mogao da bude rešen, dok bi se komunikacione veze unapredile“, zaključuje ovaj sagovornik Danasa.

Ko je kriv za nesprovođenje dogovora?

Marko Savković ukazuje da su za nesprovođenje brojnih segmenata Vašingtonskog sporazuma “krivi svi, ako se može govoriti o krivici”. U tom kontekstu, napominje:”Desila se promena administracije SAD, dakle, taktizira se, čekalo se i još se čeka na nekoliko važnih imenovanja u Vašingtonu, i Americi, očigledno, treba vremena da postavi novu politiku, ili da, možda, nastavi staru, prema Zapadnom Balkanu. Moj utisak da će za SAD neka vrsta ekonomskog okvira, u kojem bi se mogla pospešiti saradnja oko zajedničkih interesa, kao što su povećanje privrednog rasta i otvaranje novih radnih mesta, ostati deo pristupa prema našem regionu”. Prema mišljenju Igora Novakovića, nekoliko stvari je doprinelo tome da mnoge odredbe sporazuma iz Bele kuće ostanu “samo na papiru”. “Sporazum je, kao što sam već, rekao, postignut nesistematski, odnosno njegovo postizanje zavisilo je isključivo od političke težine Ričarda Grenela, i, na posletku, svakako pad Hotijeve vlade, i Kurtijev sukob sa Grenelom, te otpočinjanje nove faze dijaloga u Briselu, koja počiva u ovom trenutku na konfrontaciji. Ali to ne znači da neki elementi Vašingtonskog sporazuma neće biti ispunjeni u budućnosti, odnosno da neće biti deo nekog novog, bolje struktuiranog, sporazuma, sa jasnijim rasporedom sprovođenja, napominje Novaković.

Šta je sve potpisano?

Sporazum koji je postignut 4. septembra 2020. u Beloj kući razlikuje se u jednoj, poslednjoj tački u primerku koji je potpisala Priština od onog koji je potpisao Beograd. I Beograd i Priština su, naime, potpisali svako samo svoj primerak dokumenta, a ne međusobno, a Tramp je na svakom primerku potpisao pismo o namerama. Dokumenti koje su potpisali predstavnici Beograda i Prištine razlikuju se samo u tački koja se odnosila na Izrael. Kako su tada preneli mediji, u poslednjoj stavki dokumenta, koji je potpisao predsednik Srbije navodi se da se Srbija slaže da otvori trgovinsko i državno predstavništvo u Jerusalimu do 20. septembra 2020, i da prebaci svoju ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim do jula 2021. Ni jedno ni drugo se nije desilo do dana današnjeg.  U dokumentu koji je potpisao Hoti u toj stavki se navodi da se „Kosovo i Izrael slažu da se međusobno priznaju“, što se ubrzo i desilo. Sve ostale tačke dokumenta su iste, i odnose se mahom na ekonomiju, uključujući izgradnju auto-puta (takozvani “Put mira”), železničke infrastrukture, te saradnju Beograda i Prištine sa nadležnim institucijama u SAD na izradi studije izvodljivosti o zajedničkom upavljanju jezerom Gazivode, koje kosovski Albanci nazivaju “Ujmani”. Krajem juna 2021. Amerika je obema stranama dostavila predlog da se primeni takozvani “Kolumbijski model” za taj vodeni resurs, ali ni Beograd ni Priština se još nisu javno izjasnili da li je predloženo rešenje za njih prihvatljivo.