Sve o kampanji „od vrata do vrata“: Od starog Rima do SNS-a

O kampanji “od vrata do vrata”, koja se sastoji od posećivanja glasača od strane stranačkih aktivista i osiguravanja glasova, poslednjih nekoliko nedelja govore i vlast i opozicija.

Stranke opozicije poput Zeleno-levog fronta, kao partije koja je svoju bazu gradila najpre na gradskom nivou, već se dugo oslanjaju na posećivanje građana i razgovor sa njima.

Sa druge strane i Srpska napredna stranka poznata je kao partija čiji se članovi i aktivisti često mogu videti u razgovoru sa građanima na njihovim adresama.

Ipak ovaj način kampanje najpre se povezuje sa SNS-om jer se ova stranka od početka oslanja na taj metod kampanje i aktivno posećuje i svoje glasače i simpatizere ali često i druge građane koji svoje podatke nisu delili, dok aktivisti navodno dobijaju neku vrstu „nagrade“.

Od incidenta sa aktivistima SNS-a koje su u prikupljanju podataka zaustavili aktivisti grupe “Sviće” Nikola Ristić i Ivan Bjelić i građanskog hapšenja nekoliko SNS aktivista na Voždovcu, “vdv” kampanja postala je centralna tema.

Predsednica Skupštine Ana Brnabić je baš na konferenciji za medije povodom “napada” na aktiviste SNS-a rekla da postoje dvostruki standardi jer “kada „Srbija protiv nasilja“ ide od vrata do vrata cveta cveće“, dok je problem jedino kada to radi SNS.

Ipak, „vdv“ kampanja u svetu nije nova stvar, u nekim zemljama prituna je već nekoliko vekova, dok je u drugim zabranjena.

Šta je kampanja “od vrata do vrata”?

“Vdv” kampanja je kroz istoriju imala nekoliko oblika, ali danas podrazumeva neposrednu komunikaciju sa biračima u kojoj se identifikuju sigurni glasači, dok može uključivati i posećivanje birača na dan izbora kako bi se motivisali da izađu na glasanje.

Pitanja koja se postavljaju glasačima se uglavnom tiču toga sa kojom se strankom osoba identifikuje, za koga će glasati na predstojećim izborima, koliko često glasa, a mogu uključivati i pitanja koja se tiču određenih društvenih problema i stavova glasača po pitanju istih.

Podatke o biračima stranke uglavnom prikupljaju neposredno od svojih simpatizera, dok stranke na vlasti ponekad nelegalno koriste i državne baze podataka kako bi prikupljale te podatke.

Iako nam je ova vrsta kampanje poznata najpre iz zapadnih zemalja poput Sjedinjenih Američkih Država i Ujedinjenog Kraljevstva, neposredna komunikacija sa biračima se pojavljuje već u Rimu.

Tada su se kandidati na rimskim izborima tradicionalno rukovali sa svim biračima na Forumu kako bi ostvarili kontakt sa svim potencijalnim biračima.

Savremeniji oblik “vdv” kampanje se može naći već u Engleskoj u doba porasta osporavanih izbora. S obzirom da je gubljenje na izborima smatrano ličnom sramotom, kandidati su najpre morali da se uvere da će imati podršku, pa da se tek onda kandiduju. Neposredna komunikacija i osiguravanje birača bio je jedini način da ispitaju podršku među glasačima, što su radili upravo posećivanjim svih građana sa pravom glasa.

Pored mogućeg gubitka izbora, problem je bilo i finansiranje kampanje, pa je utvrđivanje sigurnih glasača bio i način provere da li je isplativo kandidovati se.

Od posećivanja do podmićivanja glasača

Iako se ova praksa ustalila u Engleskoj do 18. veka, “vdv” kampanja se ubrzo pretvorila u direktno podmićivanje glasača novcem i materijalnim dobrima.

Isti mehanizam se razvio i u Sjedinjenim Američkim Državama, pa su građani koji bi glasali za pobedničku opciju često bili nagrađivani novčano ili u vidu pozicija.

Zbog ovih problema, u SAD je donet zakon kojim bi trebalo da se spreči korupcija, dok se u Engleskoj težilo automatizaciji registrovanja glasača i smanjivanju neposredne komunikacije političara sa biračima.

Nakon Drugog svetskog rata “vdv” kampanja se gotovo izgubila zbog neefikasnosti. Pojavljivanjem masovnih medija postalo je teško menjati mišljenje birača jednim razgovorom, pa se političari nisu oslanjali na tu tehniku.

Krajem 1990ih godina, u SAD je ova tehnika napuštena potpuno, a zabeležen je i pad izlaznosti na izbore.

„Vdv“ kampanja danas

Tek početkom 2000.tih godina tokom kampanje Al Gora za predsednika Amerike, „vdv“ kampanja je ponovo dala rezultat. Štaviše, porast podrške je zabeležen baš na dan izbora, a smatra se da je to posledica upravo te kampanje.

Nekoliko godina kasnije, u kampanji Baraka Obame na predsedničkim izborima, ovaj metod se ustalio i postao centralna predizborna aktivnost stranaka.

Danas se „vdv“ kampanja koristi uglavnom u zemljama koje su svoje političke sisteme formirale po ugledu na Veliku Britaniju, poput SAD, Kanade, Australije i Novog Zelanda.

Sa druge strane, istraživanja pokazuju da taj metod u Evropi nije toliko učinkovit, mada je za posledicu imao povećanje izlaznosti u nekim državama, dok se povremeno koristi i u zemljama Južne Amerike takođe sa slabim učinkom.

Specifičnu poziciju u pogledu ovog metoda zauzima Japan u kome je kampanja “od vrata do vrata” zabranjena. Iako se u zakonu navodi da je zabranjena zbog mogućnosti podmićivanja, zakon je donet kako bi se osujetila popularnost manje imućnih kandidata koji bi se na taj metod oslanjali.