Kampanja „od vrata do vrata“: Da li je to osveta SNS-a Beograđanima?

Evo, neka čitalac ne sluša mene i neka sam kaže – kako njemu to zvuči? Kao pretnja ili kao poziv na demokratsku borbu za glasove?

Za razliku od nekih demokratskih zemalja na (mrskom) zapadu, kampanja od vrata do vrata nema dugu tradiciju u Srbiji.

Ako ne grešim, njeni počeci mogu se smestiti negde između lokanih izbora iz 1996. i tromesečne krize posle njih, te predsedničkih i parlamentarnih izbora iz 2000.

I opozicija i, naravno, vlast do te 2000. uglavnom su se oslanjali pre svega na medije i izlaske u javne prostore, gde su važni bili plakati/bilbordi i veliki skupovi, mitinzi odnosno demonstracije.

Sama opozicija dugo je izbegavala ako ne baš i izričito odbijala da prihvati ideju kampanje od vrata do vrata. Tu su ideju u Srbiju, naravno, doneli stranci (sa zapada). Tamo (na zapadu), recimo u Britaniji ili Sjedinjenim Državama, taj vid kampanje je osnovni. Gotovo da je važniji od kampanje u medijima ili na bilbordima.

Njen smisao sastoji se u prvom koraku u identifikaciji takozvanih sigurnih glasača. Na sam dan izbora, što je drugi korak, te sigurne glasače treba izvesti da glasaju. Nije dakle reč o ubeđivanju birača na njihovom pragu, nego o beleženju/sakupljanju potencijalnih sigurnih glasova i njihovoj realizaciji na dan izbora.

Opozicija je odbijala takvu kampanju izgovorima koji nisu bili sasvim bez smisla. Ređala je argumente: a) reč je o različitim (političkim) kulturama (na zapadu i u Srbiji); b) ako zvonimo ljudima na vrata, ugrožavamo njihovu privatnost, pogotovo ako ih pitamo za koga će glasati (a u tome je suština dolaska na kućni prag birača); c) ljudi u Srbiji neće iskreno odgovoriti na pitanje stranačkih aktivista za koga će glasati – što očigledno nije stvar kulture, nego se radi o uslovnom refleksu koji se stiče kada se (politički) živi pod represijom.

Bilo je i retkih opozicionara kojima se ideja obilaska žitelja Srbije po kućama dopala. Videli su jednu takvu kampanju kao priliku da se upuste u opširne rasprave sa biračima/komšijama, da im objasne zašto greše kada glasaju za vlast i zašto treba da glasaju za opoziciju.

Nisu žalili ni vreme ni trud: bili su spremni da satima stoje na nečijim vratima ne bi li preobratili i spasili makar jednu (politički) izgubljenu dušu. Strancima je uzelo mnogo vremena da objasne da smisao kampanje od vrata do vrata ne leži u prevaspitavanju birača.

U stvari, oni, stranci, tu kampanju nisu ni doneli u Srbiju da bi, recimo, osnažili ili poduprli demokratsku kulturu u zamecima. Niti su verovali da se taj način političke borbe može preneti iz jednog kulturnog miljea u drugi, a da pri tom sve u vezi s njim ostane isto.

Naprotiv, ponudili su takvu kampanju kao odgovor na očajnička jadanja ovdašnjih opozicionara da su (i tad) za njih mediji bili zatvoreni, a bez medija, plakata i velikih mitinga/demonstracija – bilo je to rašireno uverenje u redovima opozicije – ne može se doći do birača.

Razgovori između domaće opozicije i stranaca voljnih da joj pomognu bili su ponekad i smešni. Tražili su se kombiji sa ozvučenjem za spontane brze mitinge, kao i novac da se plate oglasi na RTS-u.

Trebalo je mnogo strpljenja i jednima i drugima da se slože da rešenja koja su predlagali domaći opozicionari zapravo uopšte nisu bila rešenja nego bi samo dodatno otežala njihov položaj (tako što bi se RTS, recimo, dodatno finansijski osnažio novcem spolja), ali i da kampanja od vrata do vrata, kako su je predložili stranci, svakako mora da se prilagodi domaćim uslovima.

Našli su se kod ideje da se tom kampanjom zaista može u nekoj meri nadomestiti medijska uskraćenost opozicije.

Kako je posle izbora u septembru 2000. i demonstracija od 5. oktobra opozicija lagano (i nikad do kraja) počela da preuzima vlast u Srbiji, tako je gubila iz vida kampanju od vrata do vrata i oslonila se na stare (režimske) poluge – medije.

Ceo ovaj kratki ekskurs u ne tako davnu prošlost domaćeg stranačkog aktivizma (stranci su uporno insistirali i na redovnim ispitivanjima javnog mnjenja, uz pomenutu kampanju – obe stvari su ušle u domaći politički život spolja, iako ih danas uzimamo zdravo za gotovo i podrazumevamo da su oduvek bile tu) treba da nam pokaže šta je sve naopako i preteće u Vučevićevoj izjavi.

Teško mi je da napišem – u izjavi „predsednika SNS-a“, jer u Srbiji može biti samo jedan predsednik (svega), makar on to bio i krađom.

Dakle, kampanja od vrata do vrata stigla je u Srbiju kao odgovor na medijsku blokadu opozicije. Recept je bio jednostavan – ako ne mogu da vas vide na ekranima, neka vas žitelji Srbije vide na svom pragu.

Naravno, da ponovimo, na zapadu, i medijske kampanje i kampanje od vrata do vrata idu ruku podruku. Kod nas nije tako: naprosto, jedna kampanja je uvedena kao zamena za drugu. I to ima smisla.

Prvo, ljudi se ovde zaista osećaju najkomotnije kada im informacije stižu preko posrednika/medija/ekrana. Tako su, misle oni, najmanje izloženi mogućim pretnjama ili štetnim posledicama zbog svog političkog mišljenja.

U vezi s tim, drugo, kucanje na vrata oni zaista doživljavaju kao narušavanje svoje privatnosti, pogotovo ako mu je razlog isključivo politički. To se ne menja, iako je prošlo dve i po decenije od kada je kampanja od vrata do vrata stigla u Srbiju.

Stoga, kada Vučević kaže da će u svojoj do sad „najjačoj“ kampanji SNS ići redom „od čoveka do čoveka, od vrata do vrata“ (ne samo „od vrata do vrata“, nego baš i „od čoveka do čoveka“), on to govori s pozicije kvazipredsednika stranke kojoj su bezmalo svi mediji, i apsolutno svi „nacionalni“ mediji na potpunom raspolaganju, u svakom smislu. Pitanje je – zašto bi on uopšte najavljivao kucanje na vrata birača, ako je ta stranka zahvaljujući „svojim“ medijima odavno već sve vreme u svakoj kući u Srbiji?

Povrh toga, zašto biste išli od čoveka do čoveka, ako ste već mnoge ljude na njihovim radnim mestima i u privatnom i u državnom sektoru već registrovali i ucenili, te ih vodite kao svoje sigurne glasače?

Da ponovimo, kampanja od vrata do vrata bila je iznuđeni odgovor na to što mediji nisu bili dostupni opoziciji, i do danas se na nju u Srbiji gleda kao na manje poželjan, a svakako i manje uspešan način za vođenje kampanje.

Ako kontrolišete medije i neprekidno ste na njima, i ako preko radnih mesta kontrolišete zaposlene i računate bez ograničenja na njihovo vreme i „lojalnost“ (pošto ste ih ucenili), zašto još idete i ljudima na vrata?

Zato što suština kampanje od vrata do vrata nije da se pošalje poruka. Njen smisao sastoji se u tome da neposredno dođete do „svojih“ glasača, e da bi na dan izbora onda mogli da ih izvedete da glasaju za vas.

Ukratko: identifikacija i realizacija. Ali, ako ste SNS – poruku ste već poslali, a svoje glasače preko njihovih radnih mesta već ste i identifikovali i ucenili da glasaju za vas.

Realizaciju ste dakle već rešili. Rešili ste čak i identifikaciju „svojih“. Ostaje vam jedino da identifikujete birače opozicije i pošaljete im – šta drugo, nego – direktnu pretnju.

I šta onda da rade žitelji Beograda kad im SNS pozvoni na vrata? Šta god požele i šta god misle da im je zgodno – od psovanja do laganja, ili samo nemog zatvaranja vrata. Jeste, to SNS pravi od žitelja Srbije: ako nećete da psujete i lažete, ostaje vam još da ćutite.

Izvor: Peščanik