Preksinoć je Savez antifašista Srbije u svojoj sigurnoj kući, Borkinom CZKD, organizovao razgovor o predstojećim izborima. Po običajima naših medija, uglavnom su prećutani. Što se mene tiče, antifašizam je morao biti jedna od suštinskih tema kampanje, i za nju nikako nisu smeli da budu zaduženi samo antifašisti, jer je Srbija – upravo u ovome času – toliko zagazila u istorijski revizionizam da je na samome pragu apsolutnog civilizacijskog posrnuća: ostao je još samo slučaj Nedić da preseče i pokaže može li se išta učiniti protiv sopstvene sramote.
Antifašiste u Srbiji vode ljudi visoke etičke inspiracije (zašto ne bih spomenuo neke od njih: Pantović, Kraus, Sekulović, Dragosavac) i njima stranke ne mogu podvaliti: socijalisti su tu i tamo probali da se povežu sa ovom idejom, ali su bili prvi – i to im antifašisti ne zaboravljaju – koji su skinuli antifašističke nazive ulica. Naprednjaci su nekad šetali srpske kosti dok su razbijali državu, pa se ni danas ne mogu osloboditi tog nagona. Vučić je u nedelju držao slovo Hrvatima oko Jasenovca, ali se nije usudio da spomene svoje kvislinge. Demokrate su u tome smislu bile (i ostale) žrtva Đinđićevog i Tadićevog antikomunizma, koji su nefer i površno izjednačavali komuniste i antifašiste, dabi na toj liniji Homen, u svojoj maloj ličnoj osveti, doneo nakaradne zakone o rehabilitaciji, koji danas Srbiju koštaju strašnog moralnog pada. Na preksinoćnoj tribini nisu oni prozivani poimence (ne znam šta bi falilo!), naglašeno je da svaki antifašista, naravno, pravi izbor za sebe. Izbora nema mnogo, biraće se po svoj prilici manje zlo, mada se pravi klima kao da je sve već rešeno. I ako je u ovoj turobnoj priči nešto bilo vedro, onda je to bio spomen reči kapitulacija. Sve je dopušteno, samo ona ne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
