Karađorđe u predsedničkoj kampanji

Poveo ju je Mlađan Đorđević održavši svoj prvi politički skup, praktično u svojstvu predsedničkog kandidata, u Marićevića jaruzi, mestu gde je Karađorđe pre dvesta godina proglasio pobunu protiv turske vlasti.

Skup se i pozivao na Karađorđa i imao je odjek u javnosti i medijima koji su protiv vlasti Aleksandara Vučića.

O samom skupu nije izvestio portal Direktno blizak Draganu Đilasu, Đorđevićevom kumu i poslovnom partneru.

Portal redovno beleži Đorđevićeve nastupe, uprkos njihovom političkom razlazu nakon gašenja Saveza za Srbiju, opozicione organizacije koja je bojkotovala izbore 21. juna i učestvovala u uličnim protestima 2018/2019.

Đorđevićev nastup je postavljen kao suprotan Vučićevoj politici – tradicionalizam protiv modernizma i liberalizma, Rusija a ne Zapad, politički pokret (udruženje) Oslobođenje naspram velike organizovane partije kao što je SNS.

U nastup je uloženo i finansijski i organizaciono.

To se vidi i po kombinaciji stvarnog događaja i njegovog prenošenja i širenja preko društvenih mreža i medija radi podsticanja i izazivanja rasprava i reakcija.

Tome su se odazvale i bivše Đorđevićeve kolege iz vlasti Demokratske stranke, u kojoj je on bio savetnik tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Iako su bile negativne, te su reakcije podigle vidljivost događaja i dale mu na važnosti, lepeći se uglavnom na detalje tipa Đorđevićeva “značka” ruske Federalne službe bezbednosti.

Skup Đorđevićevog Oslobođenja tako je zaštrčao, iako cela politička scena vri u pretkampanji za predsedničke izbore u Srbiji koji redovno sleduju početkom 2022.

U tom vrenju, pojačanom zbog dolaska neizvesne korona zime usled širenja virusa kovid-19 koja, izdvaja se nekoliko pravaca. Prvi je da se pravi cenzus kolona oko Borisa Tadića kao verovatnog predsedničkog kandidata koju će činiti učesnici izbora 21. juna.

U toj koloni preovlađuju oni koji su pretrpele teški debakl ne uspevši da dobace do cenzusa od tri odsto, ali koji su svi zajedno osvojili oko 9 odsto glasova, podigavši dakle za toliko odziv na izborima.

Sam Tadić jeste bojkotovao parlamentarne izbore iako je njegova stranka izašla u dve opštine na lokalne, tako da on može i na taj način da brani opozicionu čestitost te “kolone”.

U njoj je i Ne davimo Beograd, ali kako je to udruženje prepoznato kao lokalno i beogradsko, činjenica da NDB nije izašla na izbore 21. juna, nije od glavnog značaja.

Mereći prema tome ko dolazi na redovne jednonedeljne sastanke koji se održavaju iza zatovrenihg vrata uz dogovor o nenapadanju, u cenzus koloni su još Demokratska stranka Srbije Miloša Jovanovića, Dosta je bilo Saše Radulovića, udruženje nastalo tokom protesta Jedan od pet miliona, te Nova stranka i Pokret slobodnih građana koji su u fazi ujedinjavanja. U širim krugovima postoji zadovoljstvo time kako je Pavle Grbović, koji je postao predsednik PSG posle glumca Sergeja Trifunivća “napredovao”.

Zato ne bi trebalo isključiti mogućnost da on bude istaknut kao predsednički kandidat ili gradonačelnički na beogradskim izborima, koga će usmeravati Tadićevo veliko iskustvo.

U toj koloni međutim, izvesno će biti problema imajući u vidu dosadašnje ponašanje onih koji se sada dogovaraju pod Tadićevim posredovanjem.

Na primer, Saša Radulović iz DJB mogao bi da pokuša da opet domaši svoj rezultat od 1,4 odsto (oko 50.000 glasova) sa predsedničkih izbora 2017. neobeshrabren time što je 21. juna ovo udruženje osvojilo nešto preko 20.000 glasova.

Drugi pravac je labava bojkot kolona u kojoj su još uvek Đilas i Vuk Jeremić koji je 2017. na predsedničkim izborima uspeo da “pređe” cenzus ali od pet odsto. Ali, za Đilasa i Jeremića je vrlo neizvesno da li će uspeti da se dogovore da imaju zajedničkog predsedničkog i zajedničkog gradonačelničkog kandidata.

Prema dosadašnjim nastupima, predsednički kandidat bi mogla da bude Marinika Tepić iz Đilasove stranke, a gradonačelnički Zdravko Ponoš, novi šef beogradskog odbora Jeremićeve partije.

Ali i ako bismo uzeli da je teoretski moguće da Đilas i Jeremić zauzdaju lične sujete, veliko pitanje je logike prihvatanja kod birača.

Na primer, ta logika nalaže obrnuto, da Ponoš kao nekadašnji načelnik Generalštaba bude predsednički kandidat za tradicionalno konzrevativnije većinsko biračko telo Srbije, dok bi Tepićeva imala veće šanse kod liberalnijih birača prestonice.

Sledeći pravac je mogućnost da aktivisti iz nevladinih organizacija kandiduju nekog kao što je 2017. Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku ustoličio bivšeg zaštitnika građana Sašu Jankovića za predsednčkog kandidata.

Janković jeste bio kandidat Demokratske stranke koja mu je odradila tehnički deo kampanje, ali u suštini on je bio kandidat liberalne javnosti u koju se uzdalo i tadašnje rukovodstvo DS-a, sa bivšim ministrom odbrane Draganom Šutanovcem na čelu.

U ulozi poželjnog kandidata liberalne javnosti sada bi se mogao naći sudija Miodrag Majić, a moguće i neki od lekara iz udruženja Ujedinjeni protiv kovida.

U posebnoj hibridnoj koloni učesnika i bojkotaša mogli bi se zajedno naći osporeni lider DS Zoran Lutovac i njegova zamenica Dragana Rakić koji bi kao predsedničkog kandidata podržali Neboju Zelenovića, odlazećeg gradonačelnika Šapca.

Jednu posebnu kolonu već pokušava da predvodi i junak protesta 2018/2019 Boško Obradović, gotovo svakodnevnim konferencijskim izlaganjem šta njegova stranka Dveri sve nudi kao svoj plan i za Beograd i za Srbiju.

Deluje da tako ne može da zadrži ni svoj rezultat sa predsedničkih izbora 2017. kada je dobio 2,28 odsto ili oko 83.000 glasova. Obradoviću ključno nedostaje dramatična pozornica sa koje bi mogao da se obraća svojim mogućim glasačima – ulica, stepenice parlamenta, sam parlament…

I najzad, ali najviše bitno, glavni pravac odrediće Vučić, koji kako reče u jednom nedavnom intervjuu, raspoređuje svoju strategiju onim što se u šahu zove zaštititi “kraljev bok”.

Njemu treba parlament koji će braniti i odbraniti legitimitet vlasti na predsedničkim izborima. Ako bude postizborne krize, makar kolikih razmera – “Skupština ne sme pasti”. Da li će pritisak iz

Evropske unije da se zajedno sa predsedničkim raspišu uz pristanak opozicije i parlamentarni izbori, uroditi plodom, sada ne možemo znati, iz prostog razloga jer ni oni sami još to ne znaju. Jer, ozbiljan pritisak značio bi i jaku podršku opoziciji u Srbiji koju ona sve dosad nije uspela da zadobije.