Kazati Srbiji istinu

 1. Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244 SB UN (juni 1999.), država Srbija je proterana sa teritorije tadašnje AP Kosova i Metohije. Uspostavljena je prelazna i privremena uprava (protektorat) UN i trasiran etapni put ka nezavisnosti, što se i desilo 2008. godine. Međunarodni sud pravde u Hagu presudio je da proglašenje nezavisnosti Kosova nije protivno ni međunarodnom pravu ni Rezoluciji 1244 SB UN, ali se dve stalne članice SB, Rusija i Kina, posebno Rusija, protive ukidanju Rezolucije 1244. Zbog njihovih strateških interesa, za njih je, na Kosovu, i sada, 10. juni 1999.

 2. Dokument o „konačnom statusu Kosova“ sačinio je finski diplomata Marti Ahtisari, specijalni predstavnik generalnog sekretara UN i dobitnik Nobelove nagrade za mir. Između ostalog, Kosovu je zabranjeno da, kao svoje državne simbole, koristi zastavu, grb i himnu susedne Albanije. Zabranjeno je i ujedinjenje Kosova i Albanije. Srpski jezik i ćirilica proglašeni su, uz albanski jezik i pismo, zvaničnim na čitavoj teritoriji Kosova. Opštinama sa srpskom i nealbanskom većinom zagarantovana je lokalna autonomija prema najvišim evropskim standardima, pravo da formiraju asocijaciju (zajednicu) srpskih opština i da se, kulturno i ekonomski, povezuju sa matičnom Srbijom. Sve naše crkve i manastiri, kao i njihovi posedi na KiM, proglašeni su za „neotuđivo vlasništvo Srpske pravoslavne crkve sa sedištem u Beogradu“. Oko 39 srpskih crkava i manastira, moraju se uspostaviti „zaštićene zone“, u koje se Albanci ne mogu naseljavati i na kome prostoru ne mogu ništa graditi.

 Skupština Kosova usvojila je Ahtisarijev dokument u celini i proglasila ga Ustavnim temeljom, a Srbija ga je odbacila.

 3. Nezavisnost Kosova do sada je priznala ubedljiva većina članica UN i 23, od 28, članica EU. Taj broj će se samo povećavati. Pasoše države Kosovo priznaje 175 od 193 članice UN.

 4. Srpske crkve, manastire i duhovnu srpsku baštinu na Kosovu, kao i bezbednost Srba, može štititi samo tamošnja policija, mešovita albansko-srpska policija, a EU je vrhovni garant zaštite. EU i NATO. Niko drugi. Ne smemo nikada zaboraviti da su nam, u vekovima turske okupacije, i Pećku patrijaršiju i Devič i Gračanicu i Dečane, i stotine još crkava i manastira po Kosmetu, čuvale i sačuvale porodice i bratstva albanskih manastirskih vojvoda.

 5. Tragično je i za trajnu osudu to što su albanski ekstremisti, u martu 2004, spalili, teško oštetili i oskrnavili više od 100 srpskih crkava i manastira na Kosovu. Tragično je i za trajnu osudu, istovremeno, to što su, u aprilu i maju 1999, (Po skorašnjoj TV izjavi potpredsednika Miloševićeve ratne vlade, tada je sa KiM „proterano 800.000 Šiptara“!)  vojne i paravojne snage Srbije porušile više od 200 džamija, medresa i tekija, među njima i Bazar džamiju iz 1761, Halil efendijinu džamiju iz 1526, tekiju Bektašija iz 1790. godine. Brojni i varvarski zločini počinjeni su nad kosovskim Srbima 1998. i 1999, ali ta zlodela su praćena i još masovnijim zločinima nad Albancima, čiji su leševi bacani, čak, i u reke i jezera po Srbiji ili tajno zakopavani na poligonima policije u Beogradu. Zlo se ne pobeđuje pamćenjem samo tuđeg zla i ćutanjem o sopstvenom.

 6. Saglasno Briselskom sporazumu, na celom Kosovu izabrani su, po zakonima Kosova, odbornici, predsednici i gradonačelnici u većinski srpskim opštinama i gradovima. Istovremeno, nisu rasformirane vlasti Srba, koje „bira“ Vlada Srbije svojim uredbama i plaća novcem građana Srbije. Te „paralelne strukture“, prema beogradskim „Kosovobraniteljima“, čuvaju suverenitet Srbije nad Kosovom. Tako, primera radi, gradonačelnik Prištine i njegova svita sede u Gračanici, primaju plate iz Beograda, znatno veće od plata zaposlenih u Srbiji, a u Prištini živi samo 28 Srba. Jedan „čuvar suvereniteta“ plaća se kao upravnik Memorijalnog centra „Boro i Ramiz“, iako tog centra odavno nema i tamo je spomenik Bilu Klintonu. Takvih je još oko pet hiljada. Oni su odbornici i predsednici opština, ne samo srpskih nego i albanskih, načelnici okruga, direktori, koordinatori… Zahtev EU da se raspusti ta ilegalna i parazitska mreža, koja preskupo košta Srbiju, u Beogradu se proglašava za jeres, umesto da se pokrenu i krivični postupci za kriminalno finansiranje jedne fatamorgane, hiljada ljudi koji ništa ne rade, koje ne biraju građani i koji su iznad zakona Srbije.

 7. U Briselu pregovaraju premijeri Srbije i Kosova, a ne gradonačelnici Beograda i Prištine. Lažni nazivi za suštinu ne mogu promeniti suštinu.

 8. Velika je i silna država Kina, koja nam, uz Rusiju, u SB UN, „čuva“ Kosovo u Srbiji. Za ozbiljno promišljanje je i da li je, baš, prijateljski kada vas neko podstiče da branite ono što nemate, uz rizik golemi da postrada i ono što imate? Građanima Srbije mora biti predočeno i šta će sve biti ugroženo, i to najdramatičnije, ako odluče da podižemo kosovski zid prema EU i Zapadu. Surovo bi, i ekonomski i demokratski, postradala cela Srbija. Žrtva haosa, beznađa i propadanja i države i naroda bili bi, takođe, i Srbi sa Kosova. Patrijarh srpski govori: „Srbija bez Kosova je trup bez glave“. To znači da je Srbija mrtva, da je nema, već 15 godina. Srbija je u mukama, i to velikim, ali je Srbija, i bez izgubljenog Kosova, živa, hoće i mora da živi. Da ojača, da se uspravi, da stekne moćne saveznike, da se odveže od mrtvih mitova i, na žalost, još živog poretka koji je i skrivio gubitak Kosova.