Klimatska diplomatija

U eri kada su odnosi između Vašingtona s jedne i Moskve i Pekinga s druge strane na nivou hladnog rata, klimatska kriza je jedina tema koja ih može ujediniti, bar za vreme videokonferencije koja olakšava ovo „zbližavanje“.

Virtuelni samit koji je ujedinio četrdeset šefova država, označava povratak Sjedinjenih Američkih Država među svetske sile koje su se ujedinile u borbi protiv globalnog zagrevanja na konferenciji u Parizu 2015. godine, kada je potpisan Pariski sporazum o klimi.

Prethodni američki predsednik, Donald Tramp, istupio je iz Pariskog sporazuma, a Bajden sada želi se ustoliči kao svetski lider u borbi protiv klimatskih promena.

Zato je uoči samita uputio u Kinu svog specijalnog izaslanika Džona Kerija sa ciljem da ubedi kineske vlasti da učestvuju u njegovoj inicijativi.

Keri je prvi američki diplomata koji je posetio Kinu od avgusta 2019. godine. Trenutak u kome se odvijala ova poseta je posebno delikatan.

Vašington Kinu vidi kao „pretnju“ i optužuje je za „genocid“ nad muslimanskom manjinom na severozapadu zemlje, a Peking je zapretio vojnom intervencijom ukoliko SAD nastave sa „nezvaničnim posetama“ Tajvanu, koji smatraju svojom teritorijom, dok je Vašington obećao Tajvanu „sredstva za odbranu“.

Tenzije između SAD i Kine su naročito snažne u Južnom kineskom moru, gde je raspoređena američka flota, tik uz brodove kineske ratne mornarice.

Kina se ipak odazvala samitu, kao i Rusija, jer ne žele da ovaj politički teren prepuste Vašingtonu. Niko ne želi da bude označen kao onaj ko koči međunarodne napore da se stane na put uništavanju planete.

Klimatske promene su jedna od retkih tema koja ove rivale na svetskoj političkoj sceni može da okupi za stolom, dok u isto vreme demonstriraju vojnu moć i predstavljaju nove modele najubitačnijeg oružja, kao upozorenje onim drugima da ne ulaze u njihovo „dvorište“, odnosno interesnu zonu. SAD, kao i Evropska unija, prema Kini se odnose u isto vreme kao prema suparniku, ponekad protivniku, ali i saradniku kada je reč o globalnim pitanjima, poput klime.

To je znak da ekološka kriza nije više samo briga malog broja razvijenih zemalja, već je problem u samom vrhu svetske političke agende.

Sazrela je svest da su globalizovano tržište i nekontrolisana industrijalizacija doveli do povećanja globalnog zagrevanja i ugrozili planetu.

Zato se predlažu suštinske reforme u privredi, izvorima energije i industriji. Period posle pandemije kovida će biti period snažnijeg zaokreta ka ekološkoj politici i zelenoj ekonomiji.

Džo Bajden je na početku konferencije najavio da se SAD obavezuju da do kraja decenije smanje emisiju gasova sa efektom staklene bašte za 50 odsto u odnosu na 2005. godinu.

Najčešći uzroci nastanka gasova koji povećavaju toplotu u atmosferi i dovode do poremećaja energetske ravnoteže i klimatskih promena koje ugrožavaju opstanak na planeti su industrijska postrojenja, poljoprivredne aktivnosti i urbanizacija. Najveći zagađivači su zato najrazvijenije i najmnogoljudnije zemlje, na čelu sa SAD i Kinom.

Bajden je izašao sa planom koji je ambiciozniji od obećanja Baraka Obame da će da smanji emisiju štetnih gasova za 28 odsto od 2005. do 2025. godine.  U 2019. godini pad je iznosio 13 odsto, zbog manje upotrebe fosilnih goriva.

Plan američke administracije je još uvek skromniji od plana Evropske unije, koja se obavezala da do 2030. godine smanji emitovanje štetnih gasova za 55 odsto u odnosu na 1990. godinu. SAD i dalje emituju 2,4 puta više ugljen-dioksida po stanovniku od EU.

Bajden je obećao i da će do 2024. godine udvostručiti finansiranje zemalja u razvoju u cilju ekološke tranzicije, što podrazumeva značajne promene u automobilskoj, saobraćajnoj i energetskoj industriji.

Prednost se daje električnim automobilima, naftnim bušotinama i modernizaciji električne mreže. Ulagaće se u zelenu tehnologiju, energiju iz prirodnih izvora, električne automobile.

Do promena dolazi i u Kini, industrijskoj velesili koja pored SAD najviše zagađuje planetu.

Peking je prošle godine prvi put postavio cilj o smanjenju emitovanja štetnih gasova do 2030. godine i izbacivanju uglja iz upotrebe do 2060. godine, deset godina nakon drugih sila. Kina, u kojoj se ove godine održava svetski forum Uneska o biodiverzitetu, aktivno se uključila u klimatsku diplomatiju.

Uoči samita Si Đinping i Vladimir Putin su poručili Zapadu da je prošlo vreme kada mogu da im drže lekcije. Đinping je govorio o „pravom multilateralizmu“ čija pravila „ne definiše više jedna zemlja ili grupa zemalja“.

Kina hoće da se pokaže kao jedan od stubova multilateralizma, u svetu u kome SAD žele da imaju ulogu sile koja se za sve pita.

Kineski dnevni list „Global tajms“ je nedavno pisao da SAD nemaju ni moralno pravo ni moć da diktiraju pravila Kini kada je reč o klimatskim pitanjima.

Putin je sa svoje strane upozorio Zapad da ne pređe „crvenu liniju“ u odnosima sa Rusijom, u trenutku kada Amerikanci izvode vojne manevre u Crnom moru i u Južnom kineskom moru.

Konferencija o klimi ne znači da su odnosni između Zapada i Moskve i Pekinga bolji. Kina i Rusija su udružene u nameri da ne dopuste da se ponovo ustoliči međunarodni poredak koji diktira Zapad. Klima je samo jedan diplomatski teren nadmetanja koje u ovom slučaju može da dovede do pomaka u zaštiti planete.