Knjiga Kurtijeve supruge

Ne samo zato što je ta knjiga pod naslovom „Ideje slobode i samoopredeljenja“ svima dostupan na srpskom jeziku na sajtu Helsinškog odbora u Srbiji, nego i zato što linija izlaganja započinje i dalje vodi od i preko Vudra Vilsona i Vladimira Lenjina.

Dakle, od američkog i ruskog lidera s početka 20. veka kada dolazi do uspona dve imperije, sovjetske i američke, koje će se sukobiti u Hladnom ratu.

Linija mišljenja se ne veže za, recimo, ideju opšte slobode, planetarne federacije naroda i moralne države, u prethodnoj klasičnoj nemačkoj filozofiji 19. veka.

Svet u knjizi Kurtijeve supruge pomno je izgrađen na sovjetsko/rusko-američkom kontrolisanom sukobu, a da „pre“ i „posle“ toga ne postoji, ili jedva da postoji.

Na oko 240 strana razmatra se zašto se koncept ideje samoopredeljenja (kao puta u punu slobodu jedne društvene grupe) nasuprot ustaljenom liberalno-konzervativnom modelu koji daje prednost ustaljenom poretku, treba i mora radikalizovati.

Prostije, kada i kako praviti i napraviti novu državu, a da to važeći međunarodni poredak „prepozna pravilno“, uprkos spornim akcijama da se do tog cilja dođe.

Sličnost sa političkim odlukama Prištine je potpuna, budući da se u odlukama albanskih lidera sa Kosova uočava radikalizacija u potezima, kad god svojoj javnosti, to jest biračima, ne mogu da „isporuče“ neki korak u hodu ka „oslobađanju“.

Rita Augestad Knudsen često ističe pojmove zavisnost i nejednakost, kao ono što sprečava samoopredeljenje i oslobađanje.

Na tome je zasnovana i dubinska osa nastupa kosovskih albanskih lidera, koja im donosi glasove i unutrašnju podršku. Njima je potrebno stalno prikazivanje da pobeđuju neki oblik nejednakosti i zavisnosti. Ili, na jeziku dnevne politike, potreban im je reciprocitet.

Mada na prvi pogled izgleda da radikalni potezi Prištine, na koje prema tumačenju u knjizi kosovski Albanci imaju puno (međunarodno) pravo, nastaju iz čista mira, bez neke direktne provokacije Beograda, naravno da nije tako.

Ti su potezi, iz tog ugla koji Kurtijeva supruga obrazlaže pravnom istorijom Ujedinjenih nacija, jednostavno nužni. Ali, isto tako, sa tom nužnošću u svesti birača ništa ne može da se meri, ni ekonomski život, ni kontrola pandemije, ni vizna liberalizacija sa EU… Rečju, baš ništa.

Sposobnost vladanja jednaka je sposobnosti da se uzvraća Beogradu, i čim tu nema poteza da se prikaže, onda je li, kao i da niste na vlasti na Kosovu.

Tako je na primer, odluka Ramuša Haradinaja iz novembra 2018. da uvede „reciprocitet“, odnosno drakonske takse na uvoz robe iz Srbije koja ne sadrži deklaraciju sa napisom Republika Kosova, bio maltene jedini način da se skloni u stranu neuspeh Prištine da se učlani u međunarodnu policijsku organizaciju Interpol.

Uz to su Srbi sa Severa još ovo glasanje u Interpolu pozdravili noćnom vožnjom po ulicama kao da su dobili fudbalsku utakmicu, što je predstavljalo dodatni podsticaj da se uzvrati tako da se ta slavljenička atmosfera okrene u suprotnom pravcu.

Kada je prva i kratkotrajna vlada Aljbina Kurtija, koja je smenila Haradinajevu, u martu 2020. nevoljno, na veliki američki pritisak, ukinula te drakonske takse, najavila je nove „reciprocitete“, posebno pomenuvši da će se odnositi na „vozila“ i „kretanje ljudi“.

Sklopile su se međutim, takve okolnosti, da je ta nova radikalna „recipročna“ mera, uvedena naprečac tek sada, u jesen 2021. i po isteku drugog petogodišnjeg Briselskog sporazuma o auto registracijama.

Podsetimo, prva Kurtijeva vlada u proleće 2020. je pala, potom je on ponovo izabran za premijera posle novih izbora 2021, da bi nakon toga bio okupiran gomilanjem novostečene političke moći u svojoj stranci Samoopredeljenje.

Uspeo je da okonča period kohabitacije, jer je prethodnoj takozvanoj ratnoj OVK koaliciji, predsednik koji se bira u parlamentu bio iz jedne, a premijer iz druge stranke. Umesto toga, pridobio je Vjosu Osmani, koja je iz redova Demokratskog saveza Kosova, praktično prišla njegovom Samoopredeljenju.

Kurti i Osmani, su nakon njenog izbora za predsednicu Kosova, odabrali nastup za javnost političara skandinavskog tipa.

Na primer, na mreži Instagram objavili su svoje zajedničke porodične fotografije, sa surpužnicima i decom.

Vreme za novi „reciprocitet“, odnosno radikalizaciju „samoopredeljenja“, nauštrb važećeg poretka, koji nadzire Evropska unije, ukazalo se kada se pomenuti istek jednog od sporazuma iz Brisela, poklopio sa isticanjem odredbi iz Vašingtonskog sporazuma.

Po tom sporazumu iz Bele kuće, treba li podsećati, jednogodišnji moratorijum na akcije Prištine da traži priznanja svoje nezavisnosti od novih država je isticao, kao i moratorijum Beogradu da vodi suprotnu kampanju otpriznavanja.

Iako je Osmani najavljivala da će neka nova i jaka država priznati nezavisnost Kosova, možda čak i Grčka, što je podržano u novinskim tekstovima nekih liberalnih bivših grčkih političara, na tom planu jednostavno nije bilo ničeg da se prikaže kao uspeh za Prištinu.

Naprotiv, novoimenovani američki zvaničnik za Balkan, dobar poznavalac Srbije, s obzirom da je na tu poziciju došao sa mesta zamenika ambasadora u Beogradu, Gabrijel Eskobar izjavio je da taj moratorijum treba da se produži. To je i najodređenija izjava potekla iz administracije Džozefa Bajdena, da ono što je potpisano u vreme njegovog prethodnika Donalda Trampa, ima da važi do daljnjeg.

Nešto se ipak, kao nastavak sticanja samostalnosti moralo prikazati albanskom stanovništvu Kosova. Kurtijeva vlada zato je prividno naprečac donela radikalnu odluku, nedovoljno administrativno utemeljnu, da se stikerima – nalepnicama, imaju prelepljivati i tablice sa oznakom KS i Srbije, baš kao što se u Srbiji traži da se prelepe one sa oznakom Republika Kosovo.

Ovaj radikalni potez nalagali su na prvom mestu lokalni izbori na Kosovu zakazani za 17. oktobar.

To što je na odluku Kurtijeve vlade o „stiker reciprocitetu“ srpska strana uzvratila blokadom prelaza Jarinje i Brnjak, pozivom NATO-u, te prikazom vojne sile, uključujući i posetu ruskog ambasadora jednoj kasarni, u potpunosti se uklapa u sliku datu kroz knjigu Kurtijeve supruge.

Po toj slici, samoopredeljenje je drugo ime za državnost, a kad je ono/ona ugroženo od strane jačeg, onda se mora braniti, to jest svrstavati uz aktuelnog lidera, kako bi dokazali da su „samoopredeljeni“ u stanju da se sami staraju o sebi. I to ne samo o bezbednosti, nego na primer i o snabdevanju gasom. Kurtijeva vlada je u vreme stiker krize odbila i da se za sada Kosovo priključi na američku liniju gasovoda kroz Severnu Makedoniju.

Najzad, knjiga Kurtijeve supruge ne nudi dovoljno jasan odgovor kako da se „saomoopredeljeni“ prilagode važećem međunarodnom poretku, već nadu da taj poredak, zahvaljujući svojim osnovnim postulatima (Vilsonu i Lenjinu takoreći) ima sposobnost da se prilagodi njima.