Ko će biti predsednički kandidat opozicije?

Onaj ko bude pridobio javnost, onu opozicionu, taj će biti i „prepoznat“ kao glavni protivkandidat Aleksandru Vučiću. Ostali koji se kandiduju će kupiti mrvice od po jedan odsto podrške, sa glasačkog stola. Jer, nemoguće je izbeći da se desi nešto slično kao i na opštim izborima 2020. kada se opoziciona javnost opredelila za bojkot. To opredeljenje je potopilo ispod izbornog praga od tri odsto, sve druge opozicionare koji su se kandidovali i učestvovali na izborima. Ono što je 2020. bio bojkot, to bi 2022. mogao biti taj jedan kandidat, doživljen kod opozicionih birača kao taj „naš“ oštro suprostavljen Vučiću.

Tu odlučujuću opredeljenost (ili opijenost) javnosti, koja ne zavisi od pojedinih stranaka, prvi put smo videli na taj način pomenute 2017. na primeru Saše Jankovića. S tim što će to sada pet godina kasnije, nesumnjivo biti još i zaoštrenije. Još više birača će se okrenuti tom nekom koga vide kao glavnog Vučićevog suparnika, nego što je to bio slučaj na ovim prošlim predsedničkim izborima.

Tada je potpuna podeljenost na one koji su za Vučića i na one koje su za Jankovića izbegnuta pojavom vanpolitičkog mladog junaka društvenih mreža Luke Maksimovića, kao i kandidaturom Vuka Jeremića.

Naraslu društvenu klimu koja pak teži čistom referendumskom izjašnjavanju – mi protiv Vučića – biće teško ublažiti, i vratiti makar u slično stanje kao 2017.
Birači u Srbiji su manje više svesni da nemaju nimalo uticaja na politiku i političke odluke, ali i da im se svakih pet godina na predsedničkim izborima otvara pristup gladijatorskoj areni. I time ukazuje mogućnost da pokretom prsta – zaokruživanjem na glasačkom listiću, promene politički tok i pravac u kome se kreće Srbija.

Bobra za naklonost javnosti je počela i u njoj ubedljivo vodi Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde. Ona je zapravo i jedina u pravoj pretkampanji i jedina i ima odziv građana. Možda to nije veliki broj pristalica koji dolazi na njene skupove po Srbiji, ali drugi iz opozicije nemaju ni toliko.

Tepić ima pristupačnost na koju birači reaguju, jedno vreme je davala i intervjue svojstvene za kampanje predsedničkih kandidata. Ipak, prema poslednjem preseku stanja u opoziciji i njenoj stranci, navodi se da bi Tepić pre mogla da predvodi opozicionu listu za parlament, ukoliko 2022. bude i vanrednih parlamentarnih izbora.

Njena slaba tačka nije to što je promenila više stranaka, budući da glasači više i ne pridaju važnost strankama kao takvim, nego to što joj je za uspešan nastup i prema kolebljivom delu biračkog tela, potrebna podrška jedne konzervativne figure. Nekog čiji bi profil bio u ravnoteži sa njenim liberalnim. Slično kao što je akademik Dušan Teodorović bio „desna ruka“ u kampanji Saše Jankovića vođenoj pod sloganom „Za Srbiju bez straha“.

Bez takve kontrateže, Tepić je ranjiva u nastupima. Na primer, to pokazuje i događaj „svađa na ulazu u Predsedništvo“ kada su se verbalno sukobili Vuk Jeremić i Aleksandar Vučić. U medijima je to nazvano „ferkom“ i dospevanjem politike na nivo tuče muškaraca „u kraju“, ali taj je događaj jedino ima smisla kao pokazna vežba kako je lako skloniti pažnju sa Marinike Tepić. I Vučić i Jeremić su kod svojih birača osvojili poene. A verovati da je moguće da do „ferke“ dođe spontano a ne u dosluhu, mogu samo oni koji idealistički naivno prate politiku.

Sve je tu bilo režirano, počev od poruka lidera SNS Jeremićevim narodnjacima „dođite obračunajte se sa mnom, kad već tražite revanšizam“. Zatim, preusmeravanje pažnje medija na sasvim drugi događaj, na mogući dolazak ekstremista iz Levijatana na pres konferenciju Pokreta slobodnih građana, što se naravno nije desilo, da ne bi poremetilo medijski odjek „ferke“.

Bitan je i izostanak Zdravka Ponoša, bivšeg načelnika Generalštaba, jedinog bliskog Vuku Jeremiću, koji profesionalno zna šta je bitka. Međutim, Ponoš je izgleda prepoznat kao neko ko se previše se razume u to kako funkcioniše obezbeđenje predsednika Republike, da bi tako lako mogao da sa Jeremićem i ostalima uđe u hodnik zdanja na Andrićevom vencu i istrpi ljutitog Vučića. Na rečima i na medijskim objavama fotografija, navodno slučajno snimljenim, priča se potom i vrtela, pokazujući kako se i na veštački način može pridobiti i držati pažnja javnosti vrlo ubedljivo.

Jedan od uslova za to pridobijanje, a važno je za predsedničku kandidaturu, jeste da se neko ko je već poznat, nađe na pozornici u sasvim drugačijoj ulozi. U ovom slučaju, Jeremić se od uglađenog diplomate, našao u novoj ulozi čoveka spremnog na fizički obračun. Jeremićev predsednički slogan iz 2017. je, podsetimo, glasio – Moramo bolje.

Neku poznatu ličnost u novoj ulozi predsedničkog kandidata, treba očekivati i na izborima 2022. i to iz bilo koje sfere javnog života, ali to ne znači da će ta uloga da „legne“ njenom nosiocu. Kao što ne znači da će obavezno biti neuspešan i pokušaj Borisa Tadića da se vrati u svoju staru predsedničku ulogu i da povrati vezu sa biračima, uostalom više od milion i po ljudi je nekad glasalo za njega. Ali Tadiću za uspeh nije dovoljan jedan esej ispovest pod naslovom „Neki drugi film“ o tome zašto je „prećutao“ prave razloge svog napuštanja Demokratske stranke. Ako zaista želi šansu za povratak, umesto jednog eseja morao bi da ustali „otkrivanja“ detalja iz vremena svoje vlasti u dnevnim dozama, dovoljno jakim da zaokupe javnu pažnju.