„Ko se mača maši – od mača će i poginuti“: Srbija i Srpska pravoslavna crkva 20 godina posle uvođenja veronauke

Premijera, koji se, nakon objavljivanja “Apela o sekularnoj državi” ispostavio u fokusu javnosti, zbog odluke o uvođenju veronauke u škole.
Taj Apel, čiji su pokretači i autori Građanski demokratski forum, Helsinški odbor za ljudska prava i Savez antifašista Srbije, potpisale su brojne javne ličnosti, a sadržaj se suštinski odnosi na ukidanje veronauke u školama.

Ključni motiv za takav zahtev bio je odnos Srpske pravoslavne crkve prema skorašnjoj Paradi ponosa i LGBT populaciji, odnosno direktnom izazivanju mržnje i sukoba, ali je u izrazito kritički kontekst stavljen i odnos crkve prema ratno zločinačkoj prošlosti, kao i ratovima u bivšoj Jugoslaviji.

Kako je za Danas rekao Žarko Korać, potpredsednik vlade Zorana Đinđića i jedan od potpisnika ovog Apela za ukidanje veronauke u školama, ubijeni premijer je pogrešio što je to učinio.

On je naveo da su motivi Đinđića u ovom slučaju bili namera da dobije podršku SPC za evropske integracije i demokratizaciju države.

Đinđić ne da nije dobio podršku SPC, već mu je na pomenu, ocena je najvećeg dela javnosti, besramno govorio i Amfilohije Radović, optužujući ga da je sam odgovoran za sopstvenu smrt.

Taj govor prenosima u celosti:

“Mi se danas ovde opraštamo sa Zoranom Đinđićem u blizini šanca i spomenika vožda Karađorđa, čija je glava, takođe, posečena kumovskom i bratskom rukom i okapala napunjena slamom u Stambolu pre 200 godina, po onoj narodnoj – svaka rana je pored srca – a ova rana, rana Zorana Đinđića, ne samo za njegovu majku, za njegovu Ružicu, Luku i Jovanu, nego za sve nas i za celi narod je rana koja je rana posred srca.

Pa se ne zna koja je dublja, ili ova njegova rana, otvorena rukom bratomržnje ili ona Milice Rajić, poginule od bombardovanja 1999.godine ili ona zaklane Marice Mijić iz Bijelog Polja, kod Peći, sahranjene uoči Vidovdana iza oltara Pećke patrijaršije te iste godine, ili bezbrojne one rane nezaceljene, otvorene na ovim našim prostorima u vreme bezumlja poslednjeg gradjanskog rata i bombardovanja. Sve te rane obasijava i greje plamen stotinama u naše dane zapaljenih kosovsko-metohijskih svetinja.

Zoran Đinđić, koga ispraćamo danas iz ovoga svetoga hrama na večni počinak, biće zapamćen po mnogo čemu, ali prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratsku, bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu.

U trenutku kada su još stotine hiljada njegovog naroda, prognanika sa svojih ognjišta u domu bez doma, u zemlji bez zemlje, u otadžbini bez otadžbine, u trenutku kad nad glavom njegovog naroda stoji mač pilatovske pravde, Zoran Đinđić je pokrenuo obnovu krvotoka narodnog, društvenog i socijalog života, obnovu državnog zajedništva i državne zajednice Srbije i Crne Gore, pokidanih veza sa svetom.

No, ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previđa večnu istinu da ko se mača maši – od mača će i poginuti.

Ako je ubistvo jednog čoveka, Zorana Đinđića toliko veliko zlo, koliko li je tek veliko zlo pogibija i stradanje tolikih ljudi u nedavnim ratovima kod nas i u svetu, koliko zlo i nevino prolivene krvi čekaju u naše dane irački narod od rata koji mu preti.

Rana Zorana Djindjića opominje i podseća sve ljude i narode koji imaju razuma i pameti – dosta je bilo bratomiržnje, dosta je bilo rata, svako ubistvo od onog kainovskog je bratoubistvo, dosta je bilo bratoubistva u svetu, zlo nikom dobro ne donosi, rat nije nikome brat.
Pored navedenoga, ono po čemu će se pamtiti i po čemu će ovaj narod pamtiti Zorana Đinđića to je i njegova duboka želja i briga za završetak ovoga svetoga zavetnoga hrama srpskoga pravoslavnog naroda iz koga ga ispraćamo u bezobalnu večnost Božanske tajne.
Znao je Zoran da, bez hrama, kao bez bogočovečanske mere ljudskog dostojanstva, nema i ne može biti istinske budućnosti i sveukupne obnove života njegovog i svih zemaljskih naroda.

Zato evo i svojim opelom u hramu Svetoga Save, on ugrađuje sebe, ne samo u svoju brigu, nego samoga sebe i svoju duboku ranu, ugrađuje u ovaj hram najdragocenije što čovek moze ugraditi u svetinje. Zato se molimo Hristu bogu, gospodaru života i smrti, da svojom svecelosnom i svecelobnom golgotskom ranom, koje se Zoran, kao što sam nedavno čuo, dotakao kada je bio u Jerusalimu, čekajući nekoliko sati da priđe grobu Gospodnjem, neka bi ta rana goglotskog mučenika i Spasitelja boga ljubavi zacelila, ne samo ranu Zoranovu, ne samo rane ovog naroda njegovog, ne samo ranu njegove majke, njegovog Luke i Jovane, njegove Ružice, nego neka bi iscelila i sve rane roda njegovog i neka bi opaka bratomržnja u svim zemaljskim narodima bila isceljena i neka bi golgotska rana obasjala svojom večnom ljubavlju, mirom, istinom sve zemaljske narode, neka Gospod, koji je darodavac života i donosilac mira, podari mir prahu njegovom, mir narodu njegovom, mir svim zemaljskim narodima, a Gospod koji prima u nedra svoja svako stvorenje, neka upokoji dušu njegovu u svetlosti večnoj lica njegova, sad i uvek i u vekove vekova. Amin“.