Ko štiti nebo iznad Srbije i zemalja regiona?

Prema tvrdnjama pojedinih analitičara, bivša Jugoslavija (SFRJ) imala je moćne oružane snage – računalo se da je nekadašnja JNA bila četvrta vojna sila u Evropi. Ratno vazduhoplovstvo brojalo je oko 400 aviona, među kojima 98 aparata MiG-21 i 16 lovaca MiG-29. Ali, raspad države učinio je svoje. Značajan deo te avijacije uništen je u ratovima devedesetih godina u BiH i Hrvatskoj, te intervenciji NATO-a 1999. godine.

Od utorka (5.6.) nebo Crne Gore štite avioni NATO (Italije i Grčke), čime je ova zemlja zaokružila odbrambeni sistem kao članica Severnoatlantskog saveza. Hrvatska, takođe članica NATO, ima zastarele borbene avione MiG-21, ali bi uskoro trebalo da dobije izraelske avione F-16 Barak. Srbija, s druge strane iz Rusije nabavlja MiG-29, takođe starijeg datuma proizvodnje koji se, barem teoretski, mogu suprotstaviti pojedinim zapadnim avionima.

Oružane snage BiH imaju veoma skromnu vazduhoplovnu opremu i sredstva – svega nekoliko zastarelih helikoptera koji se s velikim poteškoćama koriste uglavnom u slučajevima gašenja požara ili drugih prirodih nepogoda. Za modernije letelice, posebno borbene avione, BiH nema novaca, a upitna bi bila i politička saglasnost u vezi s njihovom nabavkom.

BiH bez vojne avijacije

Vojni analitičar iz Sarajeva Nedžad Ahatović kaže da će eventualna nabavka vojnih aviona zavisiti i od opredeljenja BiH – da se pridruži NATO i postane članica EU ili da pod pritiskom prihvati uticaj Rusije.

„U normalnim okolnostima opremanje Oružanih snaga BiH adekvatnim vojnim letelicama bilo bi realno očekivati u dve faze. U prvoj, BiH bi mogla nabaviti jeftinije elisno-mlazne podzvučne avione kakav je Super Tucano, prvenstveno zbog malih troškova upotrebe. Tek u drugoj fazi i nakon pristupanja NATO u BiH bi se moglo razmišljati o sofisticiranim, supersoničnim borbenim avionima“, kaže Ahatović.

Zagrebački vojnopolitički analitičar Igor Tabak kaže da vazduhoplovstvo, a i oružane snage uopšte, uveliko zavise od količine novca koju je pojedina država spremna da investira. „U slučaju Hrvatske, u pitanju su relativno skromni iznosi, a nastoje se održati sposobnosti koje su teškom mukom stečene proteklih decenija. Hrvatska je tu svoj problem privremeno rešila, iako starost odabranih izraelskih aviona jasno govori da će se ovo teško pitanje za koju godinu morati iznova razmatrati – pitanje opstanka i budućnosti Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva i sposobnosti zaštite sopstvenog vazdušnog prostora“, kaže Tabak.

Hrvatska pred novim izazovima

Za razliku od Srbije koja povećava postojeću flotu MIG-29, Hrvatska je zakoračila u veliku logističku i tehničku promenu.

„Činjenica je da Hrvatska nije odabrala nove letelice. Dakle, ti su avioni tek malo mlađi od naših postojećih, iako su primetno moderniji. Tako je Hrvatska zamenila kasne MIG-21 s relativno ranim F-16. Ti su avioni u Izraelu iznimno oštro korišteni dugo vremena i njihova budućnost uveliko zavisi od programa održavanja i prilagođavanju na NATO standarde koje tek treba ugovoriti i sprovesti“, ističe Tabak i dodaje da će o svemu tome biti govora tek posle.

Beogradski vojnopolitički analitičar Andrej Mlakar priznaje da Srbija ne može parirati NATO, posebno ne u avijaciji, ali je odlučila da sačuva vazduhoplovstvo kako ne bi plaćala čuvanje svog neba i kontrolu vazdušnog saobraćaja.

„Put ka očuvanju napravljen je nabavkom šest lovaca MiG-29 iz Rusije prošle godine, koji se sad remontuju i čime će Srbija sa još postojeća četiri dobiti eskadrilu lovaca kojima će moći da čuva vazdušni prostor i ispunjava zadatke iz ‘air policing’ i ništa više od toga. Zapravo, Srbija je kupila vreme od nekih 10 godina, posle čega će neminovno ponovo doći na red kupovina novih lovaca ili ponovna nabavka polovnih. Po meni, bolje je bilo opredeliti se za nove lovce iako je to veoma složen i komplikovan proces“, naglašava Mlakar.

Ko ide na Istok, a ko na Zapad?

Kojim će putem modernizacije vazduhoplovstva krenuti još „neutralne“ balkanske zemlje, zavisi od njihovog strateškog opredeljenja, ali i međunarodnih prilika i uticaja velikih sila.

Mlakar smatra da za Srbiju sadašnje stanje „neutralnosti“ dugoročno nije održivo i da je reč o propagandi. „Kako biti član Partnerstva za mir (PZM) i imati intenzivnu vojnu saradnju sa Severoatlanskom alijansom s jedne, te vojne vežbe s Rusijom s druge strane, a govoriti da smo neutralni? Odnosi između Rusije i NATO su permanentno zategnuti. Ako smo neutralni, zar ne bi trebalo izbeći vježbe sa Rusijom i programe saradnje sa NATO koji su svakako intenzivniji? Ovde se radi o oživljavanju priče iz doba bivše JNA kada smo bili neutralni i nesvrstani. Sigurnosni izazovi sa kojima se Srbija danas suoačava drugačiji su od onih iz devedesetih godina. Za sad najveća pretnja Srbiji ne dolazi od NATO, nego od organizovanog kriminala, migracija, terorizma i povratka ratnika sa Bliskog istoka“, govori Mlakar za DW i pojašnjava da su to više izazovi za policiju i civilne službe, nego za vojsku i avijaciju.

Analitičari ističu da na sigurnost regiona utiče i ruski faktor te da prilike na Zapadnom Balkanu zavise i od odnosa NATO-Rusija.

Nedžad Ahatović veruje da bi bilo „razborito“ da pojedini politički faktori u BiH i Srbiji shvate da neće moći još dugo zadržavati širenje NATO na Balkanu. „Blokada ruskog uticaja u ovom delu Evrope od strateškog je interesa za Zapadnu vojnu alijansu. Novih podela granica na Balkanu neće biti, a priznanje Kosova kao nezavisne države te normalizacija ustava i političkog sistema u BiH je neminovnost. Za BiH i Srbiju jedini logičan put je punopravno članstvo u Evropskoj uniji i NATO, što će na kraju odrediti i strukturu njihovih odbrambenih sistema, time i avijacije“, zaključuje Ahatović.