Foto: EPA/ATAU dvorcu izgrađenom za vreme Luja XVI u gradu Rambujeu februara 1999. godine otpočela je mirovna konferencija o Kosovu. Na konferenciji su učestvovali predstavnici vlasti u Srbiji i kosovskih Albanaca, uz posredovanje izaslanika SAD, Rusije i EU, današnjeg ambasadora SAD u Srbiji Kristofera Hila, Borisa Majorskog i Volfganga Petriča. Pregovori su propali i to je označio kraj nastojanja da se kriza na Kosovu reši mirnim putem.
Namera ovog teksta je da ukaže gde su danas ljudi iz srpske delegacije koja je odlukom Vlade Mirka Marjanovića iz februara 1999. godine upućena na pregovore u Rambuje.
Slobodan Milošević kao vrhovni kreator celokupnog užasa kroz koje je prošlo društvo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka u Rambujeu nije otišao, već je poslao Ratka Markovića, Milana Milutinovića, Nikolu Šainovića, Vladana Kutlešića, Vojislava Živkovića i Vladimira Štambuka, kao deo srpske delegacije, pored predstavnika etničkih manjina sa Kosova. Živ je još samo Nikola Šainović, ostali članovi srpske delegacije su umrli, neki zbog zdravstvenih problema, godina, neki pucanjem sebi u glavu.
Ratko Marković bio je sudija Ustavnog suda Jugoslavije, potpredsednik Vlade Srbije od 1994. do 2000. godine, član Komisije za pisanje Ustava Srbije iz 1990. godine, Ustava Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. i Ustava Crne Gore iz 1992. godine, visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije, kao i jedan od autora Zakona o univerzitetu koji je imao za cilj da završi posao sa ukidanjem autonomije i posle koga je za nepune dve godine oko 200 nastavnika i saradnika izgubilo posao zbog političke nepodobnosti i neposlušnosti. Nakon dvadeset godina šutnje profesor Marković je u autorskom tekstu za Politiku napisao da su pregovori u Rambujeu bili najobičnija podvala, laž i predstava za spoljni svet, izvedena sa trećerazrednim glumcima. Odluka o bombardovanju Jugoslavije, doneta je mnogo pre nego što je objavljeno da su pregovori propali i to u zapadnim centrima moći, dok je cilj humanitarne intervencije bio svrgavanje sa vlasti Slobodana Miloševića i odvajanje Kosova iz sastava Srbije.
Suštinski na svim pregovorima Srbija je dobijala istu ponudu, izricanu u nekoj drugoj formi i uvijenu drugom retorikom. Ponuda je uvek bila nezavisno Kosovo, tvrdio je bivši potpredsednik vlade i šef pregovaračkog tima u Rambujeu. Međutim, javnost u Srbiji dobro pamti njegovu izjavu, u kojoj pristajemo na amputaciju ruke ili noge da bi spasili život, pa stoga pristajemo na amputaciju Kosova da bi smo spasili sopstvenu državu i narod. Kao svedok odbrane Milana Milutinovića u Haškom sudu negirao je informacije po kojima je Milutinović ili bilo koji drugi zvaničnik Srbije zagovarao proterivanje Albanaca sa Kosova ili nasilno rešavanje krize. Nakon oktobarskih promena više nije bio u vladajućim krugovima, ali je do smrti ostao član Socijalističke partije Srbije.
Milan Milutinović, tadašnji predsednik Srbije, bio je član srpske delegacije u Rambujeu, jedan od bližih saradnika Slobodana Miloševića, ali i svojevrsna politička ikebana koja je figurirala u srpskoj politici na kraju dvadesetog veka. Iz Rambujea pamtimo njegovu izjavu „Ke sera – sera, šta će biti, biće“, koju je rekao stranim i domaćim novinarima neposredno nakon propasti pregovora posle kojih je doneta definitivna odluka o bombardovanju Srbije i Crne Gore od strane Nato alijanse. Međunarodni bivši sud za Jugoslaviju podigao je optužnicu protiv Milutinovića, koji se nakon što mu je istekao predsednički mandat 2002. godine predao Haškom sudu.
U spojenoj optužnici sa srpskim generalima optužen je za proterivanje stotine hiljada Albanaca iz domova, sprovođenje sistemske kampanje uništavanja imovine civilila, što je postignuto široko rasprostranjenim granatiranjem gradova i sela, spaljivanjem i uništavanjem imovine, uključujući stambene objekte, poljoprivredna gazdinstva, privredne i verske objekte. U martu 2009. godine Haški tribunal je doneo oslobađajuću presudu Milanu Milutinoviću, po svih pet tačaka optužnice uz obrazloženje da nije dokazan njegov „značajan doprineo zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ budući da nije imao direktnu kontrolu nad snagama Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koji su ga sprovodili.
Nikola Šainović, premijer Srbije i potpredsednik Vlade Jugoslavije, bio je još jedan član srpske delegacije u Rambujeu. Može se naći mnoštvo tekstova koji ukazuju da je Šainović bio čovek broj dva posle Slobodana Miloševića, ali Šainović cinično pobija takve izjave tvrdeći da u diktatorskom političkom okruženju ne može egzistirati – čovek broj dva. Ovih dana u medijima Šainović ističe da su pregovori u Rambujeu uvod u sve kasnije sporazume između Beograda i Prištine, jasno naglašavajući da je kolektivni Zapad osmislio novi način ratovanja – ratovanje sporazumima. SR Jugoslaviji na pregovorima u Rambuje tada je bilo ponuđeno da jednim potpisom prihvati i okupaciju cele zemlje i mehanizam proglašenja nezavisnog Kosova. U maju, 2002. godine Šainović se dobrovoljno predao Haškom tribunalu.
Optužen je za podsticanje kampanje terora i nasilja uperene protiv albanskog stanovništva na Kosovu. U optužnici se navodi da je aktivno učestvovao u pregovorima oko osnivanja Verifikacione misije OEBS-a za Kosovo i na mnogim drugim sastancima u vezi sa krizom na Kosovu, kao veza između Slobodana Miloševića i raznih vođa kosovskih Albanaca. Kako je Žalbeno veće potvrdilo on je bio „politički koordinator“ između vojske i MUP-a 1998. i 1999. i ključna veza između Miloševića i srpskih snaga bezbednosti na Kosovu. Osuđen je na zatvorsku kaznu od 22 godine, ali je žalbom na presudu kazna smanjena na 18 godina. Nakon izdržavanje trećine zatvorske kazne u Švedskoj on je 2015. godine pušten na slobodu. U jednom od intervjua nakon povratka u Srbiju izjavio je: „Ne spadam u ljude koji kažu ,,ja mirno spavam“, pravdajući se da je na kraju rata postalo predvidivo da je zločin protiv civila moguć i to je nešto što je on morao znati.
Vojislav Živković bio je dugogodišnji predsednik Socijalističke partije Srbije na Kosovu učesnik pregovora u Rambujeu i narodni poslanik. Čovek koji je godinama ubeđivao stanovnike Kosova da je „budućnost i sigurnost Kosmeta u Srbiji i Jugoslaviji“, da „dok je Socijalističke partije Srbije, sa Kosovom i Metohijom neće biti nikakve trgovine“.
Bio je učesnik, svedok i sprovodnik Miloševićeve politike monopola vlasti i kršenja ljudskih prava, u godinama u kojima je verovatno bilo moguće drugačijim pristupom izbeći oružanu pobunu Albanaca, osudu sveta, bombardovanje, pa i egzodus Srba. Za njega Kosovo je bilo pitanje svih pitanja. Specijalnim angažmanom na terenu SPS je pobeđivao u selima sa većinski albanskim stanovništvom. U aprilu, 2000. godine u Smederevu izvršio je samoubistvo pucanjem pištoljem u usta.
Vladan Kutlešić, pravni savetnik Slobodana Miloševića, bio je čovek iz senke , potpredsednik Vlade i specijalni izaslanik predsednika u razgovorima Vlade Srbije i kosovskih Albanaca. U intervju za Nedeljnik govorio je da „to što je nuđeno u Rambujeu, Srbije ne može više nikad da dobije. I ne postoje zli i pokvareni Amerikanci koji su nas iznenada i pod okriljem noći bombardovali“.
S druge strane Vladimir Štambuk nije bio čovek iz senke već jedan od najbližh saradnika Mire Marković, profesor na Fakultetu političkih nauka i osnivač SPS-a i JUL-a. U Skupštini dan uoči početa bombardovanja Štambu je obraćajući se narodnim poslanicama rekao: „Mogućnost je vrlo prosta – ili ćemo potpisati i dobiti 28.000 vojnika NATO na teritoriji Srbije, koje ćemo mi morati da izdržavamo ili ćemo biti bombardovani. Gde je tu logika, gde je tu izbor, gde su tu mogućnosti? Nema ih.“ Umro je 2016. godine u Beogradu.
Nakon albanskog da i srpskog ne – počelo je bombardovanje 24. marta 1999.
Nakon albanskog da i srpskog ne, bombardovanje Jugoslavije počelo je 24. marta 1999. i trajalo 78 dana. Od početka pregovora u Rambujeu do Kumanova prošlo je 123 dana. Kumanovskim sporazumom označen je kraj NATO bombarodvanja. Milošević je pristao povući vojne i policijske snage, a Kosovo prepustiti snagama Ujedinjenih nacija. Rezolucijom 1244 ozvaničena je vlast UN na Kosovu. Mnogi će danas reći da su pregovori u Rambujeu bili farsa, i da je cilj bio stvaranje preduslova za otpočinjanje vojne intervencije. Kosovska kriza je rešena i politika Slobodana Miloševića doživela je svoj krah. Sve što se događa nakon toga na Kosovu posledica je, između ostalog, odnosa srpskog režima prema Albancima, okretanje glave od procesa suočavanja sa prošlošću, i kod jednih, i kod drugih. Kosovo je naša paralelna stvarnost.
Autor teksta je izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
