Crnu Goru čeka period kohabitacije nakon razlaza Milatovića i Spajića: Gde su paralele sa Đinđićem, Koštunicom i Tadićem?

Milatović je PES, koji je osnovao, napustio u subotu, podnevši ostavku na sve funkcije u partiji.

Crnogorski je predsednik u objavi na drutšvenoj mreži “Iks” objavio da ostavku podnosi zato što je dosadašnji način rada PES-a suprotan obećanom i vrijednostima koje je imao na umu prilikom njegovog stvaranja.

Iz stranke je, nakon ostavki Milatovića, isključen ministar pravde Crne Gore Andrej Milović.

I dok se, pre svega, vuku paralele sa bivšim liderima Demokratske partije socijalista (DPS) Momirom Bulatovićem i Milom Đukanovićem, tu su i one koje se mogu naći u istoriji srpskog parlamentarizma.

Oni originalni Milo i Momo nakon sukoba 1997. godine podelili su se na DPS, koja je pripala Đukanoviću, i Socijalističku narodnu partiju (SNP) koju je osnovao Bulatović, a isto se očekuje i od ovih današnjih, barem po rečima naših sagovornika iz Srbije i Crne Gore.

Pratkično to će značiti da premijer i predsednik Crne Gore delovati u kohabitaciji, isto kako su u Srbiji delovali predsednik Boris Tadić (Demokratska stranka) i premijer Vojislav Koštunica (Demokratska stranka Srbije). Isto tako su pre u kohabitaciji nakon petooktobarskih promena delovali Koštunica, kao predsednik Republike i Zoran Đinđić, premijer Srbije iz redova DS-a. Sve do Đinđićevog ubistva.

Sa odnosom Koštunice i Đinđića moguće je povući još jednu paralelu – obojica su došli iz iste koalicije, Demokratske opozicije Srbije (DOS), da bi kasnije imali sporenja u vođenju državne politike.

Pavićević: Spajić i Milatović kao „crtani film“

Politikolog Vladimir Pavićević tvrdi da je Milatović pripremio “ovaj politički udar na Spajića zato što je izgubio ključna uporišta u Pokretu Evropa sad”.

“Već neko vreme se Jakov bavi osmišljavanjem jedne nove političke formacije u kojoj bi on bio suštinski lider. Njegov udar na Spajića je signal da smo blizu samog finala u procesu osnivanja nove, Milatovićeve stranke”, kaže Pavićević.

Kada je reč o budućoj kohabitaciji, Pavićević kaže da Milatović već sada radi na formiranju šireg političkog saveza protiv Spajića i kao ključnog partnera u tome imaće Dritana Abazovića, predsednika URA i bivšeg premijera.

“Dritan je već danas glavni Spajićev oponent u crnogorskoj politici i najveću korist od Milatovićevog udara na Spajića imaće upravo Abazović”, ukazuje naš sagovornik iz Crne Gore.

On navodi da je paralela odnosa Koštunice i Đinđića u Srbiji nekada i Spajića i Milatovića u Crnoj Gori danas moguća.

“U smislu borbe za političku moć, ovaj slučaj u Crnoj Gori danas biće jednako težak kao što je bio onaj u petooktobarskoj Srbiji. Uz jednu veliku razliku. I Koštunica i Đinđić su bili izvanredni poznavaoci i politike i političke teorije. Za razliku od toga Milatović i Spajić malo znaju o političkoj teoriji, a politici se uče sada, dok su na najjačim političkim pozicijama. U odnosu na Đinđića i Koštunicu, Milatović i Spajić deluju kao crtani film”, zaključuje Pavićević.

Milivojević: Kohabitacija može biti uspešna

Pavićevićev kolega iz Beograda, politikolog Cvijetin Milivojević smatra da je do stranačkog razlaza dvojice uzdanica crnogorske politike došlo zbog viška političkih ambicija.

“Oni su mladi i pre svega su politički mladi ljudi. Nakon što je iznenada Milatović postao predsednik republike, kod njega je proradio takmičarski liderski duh, jer je do tada Spajić bio lider PES-a, pa je moguće da tu postoje problemi”, navodi.

Milivojević ističe da među doskorašnjim stranačkim kolegama ne postoji razlika u političkim i nacionalnim pozicijama.

“Obojica su kršteni u SPC, roditelji, a i oni su se sami u nekom trenutku izjašnjavali kao Srbi. Spajić je bio državljanin Srbije pa zato nije mogao da se kandiduje za predsednika Crne Gore, ali obojica poštuju samobitnost, nezavisnost Crne Gore. Takođe, proevropski su nastrojeni, pa ne vidim neku veliku razliku u tim bazičnim političkim stavovima”, kaže on.

Podseća da je sticaj okolnosti doveo do toga da se Spajić nađe na poziciji premijera, koja je po Ustavu Crne Gore važnija od predsedničke, a da mu izgleda da su u srži ovog sukoba lične sujete.

“Upravo je Spajić prihvatio opciju da predsednik Skupštine bude iz tog srpskog fronta, a da onda u rekonstukciji vlade imaju i ministra, što je i Milatović podržao. Ne vidim zašto ova kohabitacija ne bi bila uspšeno ”, kaže on.

Milivojević ukazuje da preterane razlike nije bilo ni među Koštunicom i Tadićem, ali ni među Koštunicom i Đinđićem.

“Ostao sam kao Don Kihot, ali mislim da je ključ posle Petog oktobra u Srbiji bio u kohabitaciji dvojice ljudi koji su na oko bili različiti – jedan je bio brz, reformator, a drugi je bio konzervativan, ali su se o opštim stvarima, o pogledu na demokratiju, državu i ulogu srpskog naroda u toj državi bili slični. Dugo sam ih poznavao i pre nego što su postali vlast”, kaže Milivojević.

Naš sagovornik ima tezu da je upravo ovaj dvojac imao šansu da Srbiju “vodi jednim sigurnijim putem u kojem je bilo šanse da, ne na uštrb evropske perspektive, ne uruši ono što je Srbija imala makar finktivno na Kosovu i Metohiji. I to pored usporavanje sa jedne i preteranog ubrzavanja sa druge strane.

“To je smetalo svima oko Đinđića i Koštunice i pokušavali su da uruše to. Imali smo problem druge prirode – 19 potpredsednika i ministara koji su dolazili iz 19 stranaka DOS-a koji su zbog malih interesa činili sve da taj brak propadne”, navodi on.

Milivojević Borisa Tadića karakteriše kao “dete sreće” – izabran je, navodi, za predsednika Demokratske stranke, a potom i Republike u samo četiri meseca iako je na oba izbora u startu bio autsajder.

“Stranku je dobio na nagovor drugih ljudi. Zoran Živković kao v.d. predsednik posle ubistva Đinđića bio dosta jači u toj stranci, ali zbog toga što je nekoliko ljudi u ovoj stranci to poguralo Tadić je dobio predsedničko mesto u DS”, kaže.

Kad je reč o izborima za predsednika Srbije ovaj politikolog navodi da se Tadiću “namestilo” to što se Koštunica, kao najjači lider u zemlji, odlučio da ostane predsednik Vlade, odnosno da se ne kandiduje za predsednika Srbije.

“U drugom krugu je dobio direktnu podršku Koštunicu protiv kandidata Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića”, ukazuje.

Milivojević sličnost i u načinu na koji su Tadić i Koštunica otišli sa vlasti.

Tadić je, podsetimo, “skratio” svoj drugi mandat, odnosno podneo ostakvu i raspisao izbore.

Milivojević kaže da je to učinio jer ga je “otpisala” tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel, jer je srpski predsednik odbio da prihvati uslove oko Kosova i Metohije. Te su uslove, navodi, kasnije, paradoksalno, prihvatili Nikolić i Vučić, nekad radikalski, a tad naprednjački dvojac.

“Tadić je otišao zbog svog tvrđeg nacionalnog stava, iz istog razloga zbog kog je Koštunica 2008. posle proglašenja kosovske nezavisnosti vratio mandat narodu”, navodi Milivojević.

On napominje da ne misli da je kohabizacija loša, ali i da su i lider DSS i lider DS želeli da međusobno preovladaju.

“Pravljeni su đavolji dilovi, način na koji DS nastavila da vlada nakon pada Koštuničine vlade je ‘đavolji dil’ sa SPS-om protivno volji birača DS i SPS”, podseća.

Kohabitacija je termin skovan za francuski model polupredsedničkog sistema i označava šefa države i vladu koji dolaze iz različitih političkih grupacija. Predsednik Srbije nema ustavna ovlašćenja kao predsednik u klasičnim polupredsedničkim sistemima, ali je ipak jedini funkcioner kojeg građani neposredno, direktno, biraju.